Skoro da nema filma koji je - u novije vreme - iz bilo koje regionalne produkcije izašao u svet a da u njemu nije igrala Jasna Đuričić, glumica za koju njena koleginica Mirjana Karanović kaže da je najveća srpska glumica danas.
Od "Belog, belog sveta" preko "Dobre žene" i "Krugova" do "Muškarci ne plaču", "Ti imaš noć" ili "Odvedi me negde gde je lepo". Jedan od filmova evropske produkcije u kojima je igrala - a koji svakako treba videti - je holandski "Rajski apartman" ("Paradise suite")…
Bilo ju je i u serijama, ali u novije vreme ponovo i u pozorištu… Publika je hrlila u Bitef da vidi predstavu "Lepa Brena prodžekt" ("znala sam da će svi skočiti na ime ove pevačice, ali meni je bilo uzbudljivo da se nađe potencijal za predstavu tamo gde ga naizgled nije bilo"), gledali su je do pandemije u "Balavoj" u JDP-u, u kojem je imala i izuzetno zanimljivo iskustvo rada na legendarnom tekstu Dejana Dukovskog "Mamu mu jebem ko je prvi počeo" u režiji Slobodana Unkovskog.
Posle dugo vremena, igrala je i u Novom Sadu: ona i Boris Isaković obnovili su jednu od najboljih novosadskih predstava "Gretu, str. 89". Đuričić kaže da od oktobra do januara skoro da nije izlazila iz pozorišta. Ponovo je u teatru, što zapravo nije htela, dodaje… Zbog toga je prvo pitanje - zašto?
"Umorna sam od našeg pozorišta i ne zanima me ništa u njemu, ili malo šta me zanima. Ne znam to drugačije da definišem, ne kažem da je to što se radi pogrešno, ali način na koji se radi mene ne zanima.
Kultura je danas uglavnom zanimljiva samo na nivou incidenta (pobuna glumaca u Narodnom pozorištu, glumaca u Somboru, letošnji prekid saradnje SNP-a i Barskog ljetopisa, Teatar na raskršću...) O čemu to svedoči?
Svedoči, naravno, o vremenu u koje živimo - vremenu incidenata. Incident je jedino što može da zaokupu pažnju javnog mnjenja. To je duh ovog vremena. Ljudi se tako i ponašaju. Čega god se dotakneš - sve su nekakve senzacionalističke vesti, negativne, naravno.
To se odavno uvuklo i u kulturu. Mnoge loše strane društva ušle su debelo i u naš kulturni i duhovni prostor. To je nagrizlo sve što podrazumeva duhovnost jednog naroda, zato je incident bitniji od toga da li je jedna predstava dobra, jedna knjiga odlična, jedan film izvrstan...
Baš zato, da li je onda i svaki izbor onoga što radiš u neku ruku politički čin?
Može biti, a i ne mora. Svakako da pripadam grupi glumaca koji na takav način prave izbore. Ali ja sam i ranije pravila izbore. Pravila sam i neke koji nisu bili takvi, već su bili vezani za samu egzistenciju. I o tome sam uvek govorila.
Kada smo Boris i ja saznali da nismo više potrebni SNP-u, da smo, da se duhovito izrazim, neka vrsta tehnološkog viška, ja sam otkrila nove prostore, nova polja van posla. Počela sam strašno da uživam u toj pauzi, koristeći vreme za sebe i za svoj razvoj drugačije vrste.
Odlazak moje kćerke u Berlin, na master studije, i strah da to neću finansijski izdržati, vratio me poslu. Bilo me je tada strah da ću morati da radim sve što mi se ponudi, i morala sam samo jednom, a sve ostalo su bili moji slobodni izbori. Danas nekako verujem da je izbor - pravi izbor za tebe - skoro uvek moguć.
Oduvek mi je bilo važno u kakvom sam projektu, o čemu je, zašto se radi, i najvažnije - da ja mogu da iskažem neki lični stav o ovom trenutku, sebi, svima nama.
Kada si pomenula lični stav, tek retki ga izgovaraju. Bezbednije je prvo pustiti drugog da ga kaže, pa prilagoditi svoj tome... Zašto je to tako?
Zašto? Pa zbog nagomilanih strahova. Ako pričamo o ovim našim prostorima, pa mi više ne znamo ni kroz šta smo sve prošli.
Evo, sad imamo koronu, videćemo šta će biti sa tim, pa klimatske promene... Čovečanstvo se menja, svet više nikada neće biti kao što je bio, ovo je nova era naše planete. Prisustvujemo stvarno krupnim promenama. Ljudi se boje, jer smo imali mnogo primera u skorijoj prošlosti da je neko podigao glas i to platio životom, poslom, karijerom. I to prosto zato nije popularno.
Dupe uz zid, glavu u pesak - to je nekakva filozofija življenja ovde danas. Jednoumlje. Sve što je progresivno, saseca se u korenu. Ljudi gube poslove, trpe raznorazne sankcije ako razmišljaju svojom glavom.
Tako je to od kako je sveta i veka. Vladar na jednom primeru pokaže šta se dešava sa takvim i to je dovoljno da svi ostali spuste glavu. Strašno je koliko se svet užasno promenio, pogotovo kod nas. Pripadam drugom vremenu, drugoj generaciji, ja sam Jugoslovenka, rođena ovde, u vreme kada su važili postulati druge vrste - za sve stvari.
Nove generacije kažu, pa vi ste živeli dobro... Rekla bih da je i to relativno, i to su sad već legende. Kao da smo mi živeli na dvoru. Ako si imao stan i polubednu vikendicu, da se ne lažemo, to nije bio luksuz.
Uopšte nije bilo neko blagostanje, ali bio je drugačiji odnos prema novcu. To se strašno promenilo, poraslo kao vrednost. Postalo jedina vrednost. Postojale su nekad i druge ideologije, a sada je novac dugi niz godina jedina ideologija. On je jedini bog, jedino bogatstvo.
Problem je što se naspram novca postavio i čovek.
To je nekako prva stvar, najvažnija ljubav - taj materijalizam. Zbog novca se troši najviše snage. Svi samo pričaju o novcu, oni koji ga nemaju pričaju o njemu da bi voleli da ga imaju i šta bi sa njim, a oni koji ga imaju - i oni pričaju da ga nemaju. Potpuno ludilo.
Zbog toga se sve plemenito nekako baca u drugi plan. Svedoci smo toga da se i ljudi sa plemenitim porivima, pod uticajem većine, uglavnom priklone njoj i zaborave te impulse. Dakle zaboravljaju nešto što bi moglo da se razvije u nešto divno i plemenito, što bi uzvisilo čovečanstvo.
Mi, doduše, nikada nismo bili neko društvo koje je negovalo pojedinca, individuu, duhovnost. Duhovnost bi ovde uvek bila iskorišćena za nekakve političke borbe.
Pomenula si virus koronu, velika je neizvesnost pred nama... Misliš li da ćemo se ponašati dostojanstveno, da ćemo umeti da budemo pažljivi i odgovorni jedni prema drugima? (Razgovor je, inače, vođen 11. marta, dakle, u vreme kada je virus korona kod nas bio najsmešniji virus na svetu. prim.nov.)
Mislim da može doći do eskalacije panike, kao što je svugde došlo. Trudim se da slušam strane medije, da steknem širu sliku, iako sada niko ne zna šta će biti i kako će izgledati naredni meseci. Ko sam ja da procenjujem, ali ono što nam ne ide u prilog, to je taj naš čuveni komoditet, zajebavanje sa svim, da smo neuništivi, da su gluposti to što nam stiže.
Takođe, nije dobro ni to što su neke zemlje upale u paniku. Najbolje bi bilo naći neku meru u svemu tome, imati kontrolu nad sobom koliko god je to moguće.
Šta će biti - ne znam. Da ćemo biti pošteđeni - nećemo. I to se već pokazuje.
Kada su ljudi elementarno hrabri - sreća ih nekako zaprati, otvore se neki novi svetovi. Ali ljudi su zapravo užasno zaplašeni, kako kažeš i sama - nagomilanim strahovim: to seme straha kao da je zauvek u njih pohranjeno i teško da ga išta može iskoreniti. Da li si ti bila svesna svoje hrabrosti kada si, nakon dugog pripadanja jednom ansamblu i pozorištu, krenula put neizvesnosti?
Kada smo Boris (Isaković) i ja ostali bez posla, jedna naša prijateljica rekla je da je to fantastično, jer kad te god neko šutne u dupe, ti se prirodno krećeš napred. I to nikada ne zaboravljam. To je duhovito i fantastično istinito. Ne mogu ja da kažem da sam imala svest o hrabrosti u tom trenutku. Ja sam oduvek bila hrabra.
To je nešto sremačko ili karakterno?
(smeh) Ima nešto verovatno i do tog prostora. Nije bilo lako u svakom slučaju, ali mi smo i pre igrali u Beogradu. Nije to nama palo s Marsa.
Predano i posvećeno Boris i ja smo radili 30 godina. Radili smo u Beogradu i celom regionu i dok smo bili u Novom Sadu i znali da bismo radili i više da živimo u Beogradu.
Sada se sve poklopilo. Meni je u početku bilo nekako žao, uvek sam se sećala reči Milene Marković - kuća, imanje groblje... jer ja sam ipak ovde postala glumica, ali život se menja, raste, ide dalje, i s tim se treba pomiriti. Sada sam toliko zahvalna što se toliko toga pred nama, meni i Borisu, otvorilo.
Ali mislim i da, kada sticaj okolnosti ne ugrozi tvoj mir i ušuškanost, za umetnika je dobro da menja sredinu, da mora imati snage da prekida monotoniju, predvidljivost... Da bi on sam sebe trebalo da izmešta iz komforne zone čim oseti komfor. Mora da ide dalje.
Većina ljudi ipak traži zonu komfora i to ne samo onog bukvalnog, već i na nivou verbalnog, a opet bez dijaloga nema napretka. Ukoliko si "naš" - sve se prihvata i sve je dozvoljeno, a ukoliko si "njihov", ništa nije tačno, pa ni to što vidim svojim očima. Bez kritičke svesti i promišljanja...
Najlakše je to gledati kroz stranke i ljude koji su u njima. U svakoj od njih imaš neke ozbiljne znalce i eksperte, ali i odlične primere ljudskosti.
Ne pripadam nikome, ali mislim da je dobro i pristojno reći nekome da je dobar u nečemu ako je dobar. To što ne možeš odati priznanje drugom biću koje je lepše, bolje, brže, pametnije, što je bolji glumac od tebe, govori samo da ti ne možeš sebi da priznaš da ti nisi dovoljno dobar, jer ako priznaš drugom da je bolji - to bi tebi značilo da se umanjuje tvoja vrednost.
Treba udaljiti, skloniti, eliminisati onog ko je darovitiji, bolji, dobronamerniji, koji se smeje, radostan je... Što je radostan? Eto to je naš moto uglavnom.
Mi imamo običaj da zaledimo neke situacije, zaboravljamo da je sve u stalnoj promeni, i da ono što je bilo juče možda ne važi danas, da svaki čovek ima šansu.
Ljudi danas uglavnom razmišljaju: juče smo bile na istom a ti si danas tri metra ispred ili iznad mene, kako je to moguće? I umesto da istražim kako ja mogu krenuti brže i bolje i pokušam da to uradim, stignem, prestignem te, da se bavim sobom, ja se bavim tobom... Lakše je, lakše je stalno videti problem u drugom, nego okrenuti se sebi, jer su tu potrebni rad i vreme, strpljenje, upornost...
"Neću da uvežbavam greške", kaže lik iz "Grete". Mi ih baš uvežbavamo, već decenijama... Ima li tome kraja?
Nema. To smo prosto mi. Više o Srbiji i nama ne mogu da govorim samo o poslednjih 30 godina, već od početka 20. veka: ako se samo malo uputiš u istoriju našeg naroda, lepo vidiš da je sve potpuno isto, stalno iste stvari i problemi.
Već sto godina naša zemlja podeljena je na progresivnu Srbiju i onu koja vuče u nazad. I ja uopšte nemam iluzija da će biti drugačije ubuduće.
Zato treba naći mir u sebi, da su stvari prosto takve. Ne dešava se to samo nama, dogodilo se mnogim narodima. To, naravno, ne znači da treba sedeti skrštenih ruku...
A nova lica? Kad će doći nova lica s leve strane? Da li su ta nova lica ti mladi ljudi kojima si profesor na Akademiji umetnosti?
Stalno se susrećem sa novim licima. Oni bi trebalo da to budu, ali nisam sigurna da su to. Stalno ih upućujem da nemaju više šta sa čekaju, da ne postoji mesto gde je super - budućnost je sada i ovde. Da su oni najveća snaga. I da samo oni zajedno udruženi, bez pogleda ka instituciji, mogu da promene nešto. U institucijama nema ničega.
Međutim, i dalje svedočim tome da i mlad čovek jedva čeka da se očeše o establišment, da priđe što bliže njemu, postane deo njega. I to je, mislim, prospast.
Ti mladi ljudi moraju u potpunosti da ovladaju prostorom svog delovanja. Sve moraju da urade sami da bi to bila neka nova vrednost.
Ako rade jednu predstavu, od početka do kraja moraju da se pitaju za sve, od proba, priprema, načina kako će se raditi, kojom metodom, šta će biti dozvoljeno, šta neće, kako sve to plasirati u javnost, pitanje marketinga, razgovora sa novinarima, medijima...
Ja se i dalje nadam da će taj trenutak doći, ali još nije došao. To je jedini put da bi se došlo do nečeg novog, drugačijeg. Jer u protivnom, čak i oni sjajni, kada uđu u institucije, one ih usisaju, i pojedu.
Zato im stalno govorim da samo zajedno mogu da postanu neka snaga koja će biti primećena, registrovana, koja će biti nova lokomotiva.
U jednom trenutku "Grete" jedan junak kaže da "dramaturg nije iz našeg stada"? Ima još dramaturga koji vode neka velika stada zvana narodi a nemaju pojma o tome... Kako se menja dramaturg jedne države? Izborima? Ili, kakvim izborima?
Čini mi se da nijedan izbor u ovom trenutku ne pomaže.
Razumljivo je onda što ljudi uranjaju u "harmoničnu bespomoćnost", što je još jedan citat iz "Grete".
Veliki je broj depresivnih i anksioznih ljudi koji se osećaju bespomoćno. To je svetski problem. Nemam rešenje, kao glumica samo mogu da zapažam.
Ponavljam, svet se jako promenio. Meni je bilo lakše devedesetih, ili samo pre 10 godina da pričam o raznim stvarima jer su ti problemi bili samo kod nas.
Danas je ceo svet u problemu. Nema svetla nigde. Činjenica je samo da se u dobro organizovanim zemljama, sa dobrim tradicijama u svakom segmentu društva, to ne oseti tako dramatično i primitivno. Ali da je loše, loše je svuda. Vlada neka harmonična bespomoćnost...
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 4
Saša J.
mikrob
Bosquizer
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar