Kostimograf Dejan Radulović, Podgoričanin rođenjem, nekadašnji student Akademije umetnosti u Novom Sadu, u koji i danas često dolazi u posetu prijateljima, već jako dugo živi u Kelnu, a poslednjih godinu - dve na relaciji Keln-Amsterdam.
Karijeru je u Nemačkoj izgradio radeći sa imenima poput Roberta Čulija, italijanskog reditelja i osnivača Teater an der Rur koji je preokrenuo evropski teatar i Rahima Burhana, direktora romskog teatra Pralipe.
Nešto uoči ekspanzije kovida 19 imao je premijeru predstave "Ko se boji Virdžinije Vulf" u kelnskom teatru Tifrot. Sada sedi kod kuće, gleda filmove, kuva, čisti - kaže - pločice u kuhinji, pa u kupatilu, pa opet u kuhinji i još jednom u kupatilu i tako ukrug... Svoj izveštaj o tome kako izgleda izolacija u Nemačkoj počinje najnovijom nemačkom modom, inpirisanom koronom, koja je mnogo umerenija od "čarapa na sandale".
"Kod nas u ovom trenutku rade one 'uradi sam radnje' i ljudi su totalno u fazonu ostajanja kod kuće i renoviranja, krečenja, farbanja. I ja se tako spremam da ofarbam vrata. Malo crtam, skiciram, pa krečim, imam sve vreme sveta za sebe sada. Eto, kukali smo kako nemamo vremena za sebe. Sada ga imamo...
Dok još sve nije izgledalo tako dramatično, hteo sam da idem u Amsterdam, ali sam se u poslednjem trenutku odlučio da ostanem u Kelnu. Mada, još uvek je moguće cirkulisati između Nemačke, Holandije i Belgije - dozvoljeno je, ali uz kontrolu.
Kod nas su donesene dvonedeljne mere, inače, o svakom donošenju bilo kakvih mera u Nemačkoj mora se raspravljati najmanje nedelju dana, takav je zakon. Zato se čini da se mere preduzimaju sporije nego u drugim zemljama.
Dakle, mi nemamo policijski sat, ali su donesene preporučene mere: može izlaziti po dvoje, ali moraju da budu na odstojanju od, najmanje, metar i po. I zaista nema grupisanja na ulici. Rastojanje u samouslugama mora da bude dva metra i to ljudi jako poštuju.
U jednom trenutku pročulo se da mnogo mladih ljudi organizuje korona partije, ali mislim da je policija to predupredila. Ljudi su nekako u dobrovoljnoj izolaciji.
Famozni toalet papir je svuda problem, testenina se traži, brašno, svi postaju eksperti za pravljenje hleba, neki rafovi u radnjama su prazni, ali su oni sa alkoholom zato još uvek puni. Što je dobro :) Ne za dezinfekciju ruku, nego duše. Primećujem da se te zalihe za sada jako dobro drže.
Imamo spisak radnji koje rade, a rade samoposluge, optičarske radnje, apoteke, pumpe, drogerije, trafike.
Maski i ima i nema u apotekama. Ja sam sebi sašio, pa menjam, čas ovu, čas onu.
Za pomoć starim ljudima javljaju se volonteri, odlaze im po hranu i do apoteka, postoje konstantni pozivi građanima da se javljaju u slučaju povećane potrebe za volonterima. Ja sam se ponudio mojim komšijama, starijim ljudima, rekli su mi da im za sada nije potrebna pomoć, ali da računaju na mene.
Kod nas je sunce svakog dana, ali su ulice dosta prazne. Kad moram u nabavku, izađem uveče sat pre zatvaranja radnji a one se zatvaraju u ponoć, tada već nema skoro nikoga više u radnji. Po parku sam tu i tamo viđao neke bicikliste i ponekog čoveka.
Nema straha, ni panike, ne znam da li zato što nam vesti saopštavaju na dnevnom nivou, bez nekih prognoza. Aplaudira se svake večeri i ovde... Svi razumeju da ništa nije lokalno, već globalno.
Kancelarka nam je u izolaciji, meni lično to je malo čudna priča da kancelarka ide u karantin zbog kontakta sa lekarom koji nije proveren, koji nije testiran...
Ohrabrujuće je to što čitam da se u Kini epidemija smanjuje. Kod nas se, nažalost, povećava broj zaraženih.
U bolnicama je stanje za sada stabilno, još uvek nema toliko pacijenata kao u Italiji.
Svakog dana razmišljam o tome, da li će nas ovo promeniti, da li ćemo shvatiti koliko smo nakaradno konzumersko društvo, da li ćemo shvatiti koliko je važno da se planeta očuva. Skeptičan sam, ali se opet nadam da sve ovo nećemo bar tako brzo zaboraviti, da nismo došli do tačke kada nam je svejedno.
Što se tiče mog posla, pozorište je paralisano. Ljudi sa stalnim ugovorima mogu da budu kod kuće, u izolaciji, ali onima koji nemaju stalne ugovore - egzistencija je ozbiljno ugrožena. Mnogo je takvih umetnika koji sami sebi plaćaju zdravstveno osiguranje. Da ne bi završili na ulici, bez krova nad glavom, jer su stanarine u Nemačkoj prilično velike, donesena je uredba da im stanodavci ne smeju dati otkaz. Država kaže da će pomoći, samo da nađu modus za to.
Bio sam prilično zbunjen kada sam video koliko je našeg sveta iz Nemačke pohrlilo u Srbiju, ne verujem da su to bili ljudi koji imaju zdravstveno osiguranje.
Politički život u Nemačkoj, u smislu nekih trzavica, miruje. Samo se prognozira kriza. Ali to i sami znamo.
Šta mi je najgore, a šta najbolje u svemu ovome? Najgora mi je ta beskonačna dezinfekcija tokom koje uvek nešto zaboraviš. Posle pranja ruku, briskanja kupljenih proizvoda koje unesem u kuću, prskanja, sednem i kažem sebi - ne treba baš sve dodirivati.
Dobra strana ove izolacije je da se ljudi jako mnogo čuju telefonom, dopisuju preko društvenih mreža u iščekivanju da se ponovo vide.
Čuvajte se, svuda je isto - svuda nedostaje toalet papira."
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 2
Disciplina
Mi smo poznati po tome da ćemo kršiti i sopstveni zdrav razum. A to se zove - inat. Ništa gore od inata.
Od davnina postoji narodna poslovica: "Od inata nema goreg zanata" Po tome smo svima poznati, kao što su Nemci poznati po disciplini.
Milan NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar