Kako je stvarno u Kikindi za 021.rs govori pisac Srđan V. Tešin: Preostaje da verujemo da će i ovo proći

U međuvremenu je umro i prvi zaraženi pacijent koji je bio iz Kikinde... Iz nje je prvi srpski političar koji je zaražen virusom korona, ali i devojka koja je ozdravila od kovida 19 i otišla kući.

Kako je zapravo u Kikindi ovih dana, za 021.rs govori govori novinar i pisac Srđan V. Tešin, najpre o tome kako izdržava ostajanje kod kuće:

"Nije prvi dan izolacije, manje je zbrke, ušli smo u neku rutinu. Danas sam čekao sat vremena u redu ispred radnje, niko se ne buni, ljudi čekaju zbog vekne hleba, da kupe kilogram krompira. Vidim da sada već svi nose maske iz kućne radinosti.

Za sada se, imam utisak, dobro drže, a videćemo kako će narednih dana biti u ta četiri zida...

Kikinda je od samog starta ove bolesti kod nas bila pod lupom. Označena je kao srpski Vuhan, bilo je u početku mnogo straha, jer nije bilo tačnih informacija, odnosno bilo je poluinformacija. Mene je jako uplašila i zabrinula kontrola informacija u početku, čovek nije znao kako da se ponaša.

Međutim, koliko vidim na osnovu objavljenih statistika, ovih dana Kikinda nije najveće žarište. Neki gradovi su kritičniji.

Kikinda je malo mesto, ceo grad odmah je znao ko su dva zaražena pacijenta. Gde rade, ko su im rođaci, s kim su se viđali... Odmah su počele da kolaju ovakve i onakve priče, i to je najopasnije - te neproverene priče, a bilo ih je.

Na samom startu, ljudi su imali nepoverenje u ono što čuju sa ekrana zbog onog prvog neozbiljnog nastupa vlasti. Mislim da je to uticalo na to što su se opušteno razmileli po gradu, tako da je u jednom trenutku sve izgledalo kao da je 1. maj i kao da su svi zapravo dobili preporuku da izađu: penzioneri na klupama, deca na igralištima, biciklisti, vozači rolera, šetači, sedenje po kafićima...

Izgledalo je zaista nadrealno.

Sve se toliko otelo kontroli da su u jednom trenutku, nisam siguran da li pripadnici policije ili vojske, išli kroz grad i terali ljude kućama, upozoravali ih da to što su na ulici nije dobro za njih. Govorili su to nekim apokaliptičnim glasom da je, mislim, ključno uticalo da se ljudi uplaše i da shvate da nije u pitanju nikakva šala.

Posle te ogromne nediscipline, sada je grad prazan, nema graje, sa prozora gledam na prazan park.

Moja deca deset dana nisu izlazila iz kuće. Mi se pridržavamo svih preporuka, nije ti svejedno. Bila su uplašena na startu, zbunjena zašto ne mogu napolje. Razgovarali smo sa njima, a dobro je i što su ceo dan uposleni oko škole. Nastavnici rade ozbiljan posao, dobijamo lekcije, toliko je posla da se supruga i ja skoro ni ne viđamo u stanu, posebno kada ja odem u metaizolaciju - u kuhinju da kuvam.

Ne sumnjam da će ovaj boravak kod kuće uzrokovati kidanje nekih veza, pa i razvode.

Mi živimo u urbanom delu grada, nemamo ni dvorište, ni balkon. Oni koji imaju bašte i balkone u boljoj su poziciji, posebno ako imaju decu. Roditelji moje supruge su nedaleko od nas, ali ovih dana razgovaramo samo preko skajpa.

Kikinda je specifična sada i po tome što su cele porodice u izolaciji, stotine građana. Mnogi od njih su radili u hemijskom kombinatu, u kojem je radio i jedan od zaraženih pacijenata. Oni na posao idu autobusima. Javljali su mi se ljudi, čak rođaci, koji su mi rekli da su bili u autobusu sa zaraženim…

Znam da je jedna porodica preko puta moje zgrade u izolaciji, ne viđam nikoga od njih.

Svi pratimo vesti, moram da priznam da sam se jako uplašio kada sam video fotografije onog sabirnog centra na Beogradskom sajmu. Šta ako mi se to desi? Šta sa decom? Ta vrsta gubljenja identiteta zastrašujuća je. Masa, nemanje mogućnosti za svoju intimu, sama pomisao na to delovala mi je krajnje totalitaristički i futuristički.

Vrteo sam onda strane vesti i vidim da je svuda isti plan. Pretpostavljam da je to sugestija kineskih lekara. Ali svejedno, nije manje obeshrabrujuća pomisao da bi čovek mogao tamo da završi, iako se nadam da su fotografije Beogradskog sajma puštene u javnost da bi delovale psihološki, da bi zastrašile ljude i zadržale ih kod kuće.

Prisećam se da ovako nije bilo ni za bombadovanje, družili smo se, ja sam tada svake večeri svirao u kafani.

Čitam i o tim teorijama zavere, bilo je toga i ranije, trećeokultne teorije opasne su koliko i one o lečenju virusa kod kuće. To je potpuno neodgovorno. Negde sam pročitao da je neka žena negde završila u bolnici, jer je pojela kilogram belog luka za jedan dan da bi pobedila koronu. Zaista nečuveno.

Ono o čemu se gotovo nimalo ne govori je selo u ovoj situciji. Mi samo pričamo o urbanim problemima, o gradovima, a o selu niko ne govori. Posebna priča je život seljaka sada u ovoj pat poziciji

Moj otac živi u Mokrinu. Tamo je mnogo starih ljudi vezanih za poljoprivredu. Zabranjeno im je kretanje, ne mogu da hrane stoku. Velika je muka naći nekog radno sposobnog ko to može da uradi, nekog mlađeg. A tu su i voćnjaci, vinogradi, bašte… Ko će sada to da obrađuje?

Ne smemo nikako zaboraviti da su paori prvi priskočili u pomoć Kikindi, samoorganizvali se i svojim mašinama dezinfikovali gradske ulice.

Što se pisanja tiče, izgubio sam uobičajenu rutinu. Ne radim ništa. Izdavačka kuća za koju radim stala je. Knjige se ne kupuju, nema promocija knjiga, nema festivala. Sve što je zakazano - otkazano je.

Čuo sam podatak iz jedne novosadske knjižare da su uoči korone imali dnevni prihod oko 30.000 dinara a dan posle uvođenja vanrednog stanja ni 300 dinara.

Mi, slobodni umetnici, imaćemo velikih egzistencijalnih problema. Pitanje je šta ćemo posle ovoga?

Iako ima i drugačijih tonova, poput pobune dela javnosti zbog vraćanja naših građana iz inostranstva ili preružnih i necivilizovanih komentara na nultog pacijenta, mislim da se možda rađa i neka nova empatija među ljudima, neka solidarnost, koja budi nadu. To se dešava uvek posle velikih kriza.

Pojavljuje se i vedri duh, imamo brojne primere solidarnosti, poput žena koje besplatno šiju maske i donose ih bolnici, kikindski didžejevi koji nastupaju onlajn. Bilo bi zapravo neverovatno da solidarnosti nema, jer bismo u tom slučaju kao društvo propali.

Prijatelji se više čuju, međusobno podržavaju da održe zdrav duh. Svako ima plan i program za jedan dan. Vidi se za sada mnogo kreativnosti u osmišljavanju dana.

Nekome je podstrek kada čuje ohrabrujuću poruku svog idola, glumca, pevača, nekog umetnika, sportiste. I to je lepo što ljudi rade. Hrabre i druge, i sebe.

A šta posle svega?

Bojim se da istorija nikada nije bila učiteljica ljudima. Priroda nas uporno savetuje i pokazuje gde nam je mesto, da smo mi ljudi u suštini nemoćna bića.

Ipak biram nadu. Mi kao država iskusili smo da se posle raznih užasa koje smo preživeli u skorijoj istoriji uvek javljala nada: posle inflacije došao je Avram, posle bombardovanja Đinđić.

Mi smo kao društvo bili jako polarizovani - na dve struje, i to je bilo neizdrživo. Verujem da će se posle ovoga stvoriti mogućnost alternative.

Sada preostaje da osmislimo dan i da verujemo da će ovo proći.

I ja sam kod kuće, shvatam ovo vreme kao vreme afirmacije književnosti. Čita se više nego pre. Mnogo ljudi deli preporuke za čitanje i to je lepo.

Evo ja i kuvam: danas pileću supu, deca su danas tražila musaku, juče pastu šutu, jedemo voće, radimo sve ono što i inače radimo.

Najvažnije je u celoj ovoj neprirodnoj sitauciji ne sukobljavati se sa bližnjima i naći način da se razgovara, da se otvore novi putevi komunikacije, jer ćemo, sve su prilike, biti jedan period zajedno u ograničenom prostoru.

Jednostavno, moramo naučiti da razgovaramo."