Htela je Gordana Uzelac samo da konstatuje da u Švajcarskoj, "koja ima skoro isti broj stanovnika kao Srbija, ima 200 mrtvih i više od 12.000 zaraženih", a u Srbiji je taj broj daleko, daleko manji. Ipak, prekinuo ju je Vučić, objasnivši da "ne ide to baš tako", dodavši crnu prognozu da "dolazi i to kod nas", pa zabrinuto upitavši gde ćemo da smestimo 500 ili 1.000 zaraženih u jednom danu.
Međutim, ukoliko Švajcarska i Srbija nisu za poređenje, zbog čega onda predsednik države nije prekinuo premijerku Anu Brnabić kada je, krajnje diskutabilno, krenula da iznosi uporednu statistiku Srbije i Italije, kojom je pravdala potez državnog vrha da zabrani kretanje starijima od 65 godina.
"Nije, Ana, to za poređenje", mogao je da kaže Vučić na početku premijerkinog izlaganja na sinoćnoj konferenciji u Palati Srbija ili pak još ranije tokom jučerašnjeg dana, dok su on i premijerka "gledali malo brojeve zajedno".
A šta je tačno rekla premijerka? Brnabić je kazala da imaju "zaista konkretan dokaz da mere zabrane kretanja naših sugrađana starijih od 65 godina daju i rezultate". Kako je potom objasnila, "ako se poredimo sa Italijom, u Srbiji imamo 25,2 odsto registrovanih slučajeva pozitivnih ljudi na korona virus u starosnoj grupi od 60+ godina. U Italiji je taj procenat čak 57,9 odsto. U starosnoj grupi iznad 70 godina, u Srbiji je obolelih 9,1 odsto, u Italiji 39,5 odsto. U starosnoj grupi iznad 80 godina, u Srbiji je 2,4 odsto, u Italiji 18,8 odsto", zaključivši da mere daju rezultate.
Već smo poput pačića naučili onu floskulu kako je "statistika neumoljiva", ali je ona istovremeno varljiva. Manevarsko povlačenje paralele, poput premijerkinog, uz sufliranje predsednika, problematično je iz nekoliko razloga.
Najpre, ono "najbenignije", Brnabić nije najjasnije objasnila na šta se tačno odnose podaci za Italiju i Srbiju, da li je u pitanju postotak testiranih unutar jedne starosne grupe ili u odnosu na ukupan broj testiranih. Premda je mala verovatnoća da će se Brnabić tek tako pozivati na neproverene podatke, u kriznim situacijama, kakva je ova, nije dovoljan samo autoritet koji proizilazi iz državničke funkcije da bismo nešto prihvatili kao neupitnu istinu. Potrebno je što podrobnije objasniti ono što je rečeno, pogotovo ako pričamo o bolesti i ljudskim životima.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih je nemoguće porediti Srbiju i Italiju jeste
broj testiranih, koji je u zemlji na Apeninskom poluostrvu neuporedivo veći. U Srbiji je, prema podacima sa sajta
covid19.rs, do 15 časova, 28. marta, testirano 2.086 osoba. U Italiji zvanične
statistike govore o "brisevima" ("tamponi"), a u ovom trenutku broj uzetih briseva se kreće ka čak 400.000 (394.079).
Uz to, povlače se paralele države u kojoj je zaraženo više od 86.000 ljudi sa državom u kojoj, po poslednjoj statistici, od virusa korona boluje 659 građana. Takođe, Italija se, prema mišljenju njihovih zvaničnika, tek približava "piku" epidemije, dok je Srbija još uvek u ranoj fazi borbe protiv ove pošasti. Ni laici, a ni ozbiljni analitičari, poređenje ovakva dva "uzorka" ne bi uzeli za ozbiljno, ali to evidentno ne sprečava premijerku da o tome govori na svih pet nacionalnih frekvencija.
Potrebno je i davanje konteksta velikog broja obolelih među najstarijima u Italiji. Pre svega, radi se o državi sa najstarijim stanovništvom u Evropi (po udelu starijih od 65 u populaciji), ali, osim toga, epicentar zaraze je Lombardija, oblast koja ima gotovo četiri puta manju teritoriju od Srbije, ali zato ima 11 miliona stanovnika, "samo" četiri miliona više nego Srbija. Između ostalog, tamošnji epidemiolozi ukazuju na to da je Italija kasno krenula u borbu sa koronom, što je mogao da bude i scenario Srbije da nije bilo reakcije javnosti na šarlatansko obrazloženje kako je u pitanju "najsmešniji virus".
Za potrebe pisanja ovog teksta, istraživačica sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Milica Lazić, objašnjava da bi poređenje između zemalja, kada je u pitanju broj zaraženih virusom korona, bilo moguće samo u slučaju da su testirane cele populacije. U uslovima kada zemlje imaju različite kriterijume za odabir onih koji će biti testirani, što prati i različiti broj testiranih na dnevnom nivou, poređenja su besmislena.
Države koje se odluče, objašnjava Lazić, da testiraju samo one pacijente koji ispunjavaju nekoliko kriterijuma kliničke slike, imaće manji ukupan broj detektovanih, ali će imati veći broj nedetektovanih u populaciji. Nasuprot tome, one zemlje koje testiraju veći broj potencijalnih zaraženih, a imaju niže kriterijume selekcije, imaće veći ukupan broj registrovanih, ali manji broj neregistrovanih slučajeva u populaciji. To se, naravno, odnosi na proporcije u skladu sa veličinom populacije, a ne na apsolutni broj zaraženih.
Ukoliko bi se zanemarilo sve ono što je važno za kontekste kada se "ispaljuju" razne brojke, mogli bismo da tvrdimo da je krizno područje San Marino. Ova mikro država, kada se pogledaju podaci, koji se potom pretvore u statistiku, ima više od 6.700 zaraženih građana virusom korona na milion stanovnika, u momentu pisanja teksta. Međutim, ova država za koju čujemo uglavnom zbog katastrofalnih fudbalskih rezultata, nema tih milion stanovnika. Ima nešto više od 30.000, a stvarni broj registrovanih slučajeva virusa korona je 223.
Nasuprot tome, o Sjedinjenim Američkim Državama niko ne bi pričao, jer bi, po istom ovom "parametru", SAD imale 315 zaraženih na milion stanovnika. To što se sa ovim virusom muči više od 100.000 stanovnika SAD-a, "manje je važno".
Uostalom, nije toliko bitno šta podaci iz Italije, Srbije ili neke treće zemlje govore o određenoj situaciji, osim ukoliko se iz njih nešto ne nauči. U momentu kada ljudi umiru, obolevaju, šokiraju se novim merama, strepe za svoju budućnost, krajnje je neumesno povlačiti bilo kakve paralele kako bismo se pokazali boljima u odnosu na druge, a još manje kako bismo opravdali odluku donetu i u najboljoj nameri.
Namera premijerke je, moguće, bila ta da kroz brojke koje bi bile predstavljene kao "neumoljiva statistika" primiri deo javnosti, pogotovo onaj stariji i prikaže brigu države o svom stanovništvu. Međutim, to se ne može postići dezavuisanjem javnosti i manipulisanjem činjenicama. Jedan od načina bi bio svakako taj da umesto političara, čija je glavna namera da nas ubede u ispravnost sopstvenih odluka, štafetu preuzmu stručnjaci koji bi objasnili situaciju, koliko god ona loša bila.
Drugi način bi bio da, umesto mehaničkog klimanja glavom, savetnici premijerke sledeći put parafraziraju predsednika, pa kažu da, jednostavno, "nije, Ana, to za poređenje".
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 70
I ja sam obveznik
Tiosav
Nenad
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar