Diplomirani građevinski inženjer Dejan Novakov piše za 021. rs iz Velingtona, glavnog grada Novog Zelanda u kojem živi od 1993. godine. Ovih dana je u izolaciji, zajedno sa suprugom Bosom i ćerkama Anom i Ivom.
Novakov na Novom Zelandu radi u transportnoj industriji, dizajnira i održava mostove, a supruga radi u maloj firmi koja projektuje privatne kuće i manje industrijske objekte.
Priču iz tog dalekog sveta, u kontekstu svima nama preokrenutog života usled koronarne pandemije, počinje pričom o tome zašto se u trenutku početka ekspanzije kovida 19 našao u Vijetnamu…
- Novi Zeland je u početku bio pošteđen virusa korona: prvi slučaj u Kini bio je u decembru 2019, a na Novom Zelandu pojavio se tek 28. februara. No, bilo je jasno da će stići i ovde jer Novi Zeland dobrim delom živi od turizma. Ima 3.8 miliona registrovanih posetilaca (podatak iz 2018).
Mi smo u tom momentu bili u Vijetnamu, gde nam je mlađa ćerka radila kao učiteljica engleskog. Kad smo se vratili 8. marta, od građana još uvek nije bilo traženo da budu u samoizolaciji. Ali već sledeće nedelje na snagu je stupio stepen odbrane broj dva, koji nalaže da svi oni koji su došli u zemlju moraju da budu u izolaciji dve nedelje.
Ja sam tu meru shvatio da važi retroaktivno, preselio sam se da radim od kuće, a već sledeći dan moje tumačenje je potvrđeno. Nekoliko dana kasnije uveden je i stepen 3, a dva dana kasnije (25. marta) i stepen 4: potpuna izolacija i rad samo onih službi koje su neophodne za funkcionisanje sistema.
Svi smo se preselili da radimo od kuće. Samousluge i apoteke su i dalje otvorene i poneka prodavnica alkoholnih pića - pa pobogu bez toga bismo poumirali. Škole i fakulteti su zatvoreni i nastava uglavnom traje preko interneta. U školama đaci dobijaju domaći preko interneta, onda ga roditelji rade i vraćaju na ocenjivanje.
Rad od kuće za sada ide poprilično dobro. Naravno, veliki je napor IT stručnjaka koji su pod velikim pritiskom, ali internet se za sada dobro drži. Čini mi sa da je za vikend sporiji, jer verovatno svi gledaju filmove.
Kod nas u kući supruga radi u jednoj sobi, ja u drugoj, starija ćerka svoje master studije u trećoj sobi, a mlađa, koja se poslednjim mogućim letom vratila iz Vijetnama se dosađuje u četvrtoj sobi, gde je, naravno, u izolaciji od nas troje, od našeg psa i ostatka sveta.
Dobra stvar je što mogu duže da spavam. Dogovorili smo se da svi pravimo pauze u isto vreme tako da ne dekoncetrišemo jedni druge. To pomaže da lakše izdržimo izolaciju, a i da prečesto ne posećujem frižider.
Van dvorišta izlazimo jednom dnevno u kraću šetnju i ređe do prodavnice. Imamo sreću da živimo u kući sa većim dvorištem, pa smo često u bašti. Naravno, peremo ruke često, pogotovo zbog ćerke koja je u izolaciji.
Njoj ostavimo hranu i ostalo na stočiću ispred sobe, pokucamo, pa se udaljimo. Kad završi obrok, sudove ostavi na terasi ispred njene sobe, mi ih pokupimo i odmah operemo.
Nismo još uvek došli do toga da se tuširamo svaki put kad izađemo iz kuće, ali jaknu ostavimo napolju na suncu. I izuvamo se pre ulaska u kuću, što pre nismo radili. Nedavno smo zaključili da bi verovatno trebalo da stavimo i posudu sa dezinfekcionim sredstvom da se u to stane po povratku u kuću.
Ali, na kraju krajeva, ne može čovek u potpunosti da se zaštiti, bez nekog baš ekstremnog odricanja. Poenta je smanjiti rizik na razumnu meru.
U šetnju po komšiluku odlazimo posle 17 sati. To je dozvoljeno, uz držanje odstojanja od drugih ljudi. Do bliskog kontakta sa prolaznicima se ne dolazi, neko uvek prvi inicira prelazak na drugu stranu ulice i pri tom se pozdravimo, sa nekim blagim osećanjem nelagodnosti i izvinjenja što smo, eto, van kuće. Ljudi su u stvari postali prijatniji i obzirniji.
Rad kod kuće isprekidan je stotinama sastanaka (Skype, MS Team, Viber, Whats up, Messanger, Zoom… ili već šta ko koristi) jer svi šefovi misle da moraju i/ili imaju šta da kažu timovima. To, naravno, uključuje i mene. Ima puno ponavljanja, što pomalo ide na živce, ali će se vremenom sve smiriti.
Na moju sreću, firma u kojoj sam radi mnogo na inspekcijama i održavanju putne i železničke mreže, tako da smo svrstani u Essential Services providers. Posla ima. Po potrebi možemo da izlazimo na teren, ali po jedna osoba u automobilu. Pošto u obilazak uvek mora da ide najmanje dvoje (Health and Safety), onda su dozvolili da se koriste i privatni automobili.
Do uvođenja drugog stepena mera ovde kod nas nije bilo navale na toalet papir, kao npr. u drugim zemljama, uključujući i Australiju. Verovatno jer Novi Zeland proizvodi i izvozi taj papir - a izvoz je stao.
Nije bilo panike, a i ljudi su videli šta se drugde dešava, pa su shvatili da je to pomalo blesavo. Pravile su se zalihe konzervisane hrane i testenina, ali ne panično. Moram da priznam da sam bio prijatno iznenađen time.
Malo više panike je bilo oko nabavke: alkoholnih pića, brze hrane, (Bože, objasni mi zašto je bio red od 50 automobila ispred Meka i KFC-a - kao da možes kupiti brzu hranu za mesec dana), u garden centrima - svi su se odjednom setili da bi za vreme izolacije mogli da srede baštu), i u farbarama (farbanje stana dok smo zatočeni).
Trgovine su dobro snabdevene. Većina cena, bar osnovnih namirnica, ostala je ista. Samo je toalet papir poskupeo za 50%, verovatno da oporavi drvnu industriju koja je u velikom problemu jer je sav izvoz drveta (značajna sfera života Novog Zelanda) zaustavljen. Otvorene pijace (farmers market) su, naravno, zatvorene, što se pomalo odražava na cene povrća i voća.
Čudna je ljudska psiha. Naše rezonovanje je bilo - kupićemo konzerve hrane koju baš i ne volimo tako da ne dođemo u iskušenje da ih otvorimo pre vremena.
Što se četvrtog stepena mera tiče, počeo mi je odlaskom u kancelariju, gde sam primio vakcinu protiv gripa, onog "običnog". Bilo je vozila na putevima, ali ne mnogo. Bilo je i radova na putevima, ali konačno su ti ljudi mogli malo lakše da rade, jer su svi poštovali ograničenje brzine, što inače niko ne radi. Bilo je šetača (sa i bez dečijih kolica i/ili pasa) i trkača, pa i biciklista koji kao da misle, ako sam brži, možda mogu i pobeći virusu.
Novi Zeland je čudna zemlja, jedan deo stanovništva je opsednut rekreacijom, a drugi deo ne ustaje iz fotelje ispred TV-a. Nema sredine. U povratku sam svratio u supermarket. Malo ljudi, samo jedan od zaposlenih broji koliko ih ulazi, koliko izađe.
Od silnih mera koje su najavili (maske, plastične pregrade između kupaca i onih na kasama, dezinfikovanja mašina za plaćanje posle svake mušterije itd.) ništa još nije postojalo.
Sad čujem od onih koji su pre koji dan išli do prodavnica da je to sve instalirano. Ljudi ulaze u razmacima od oko pola minuta, drže rastojanje i moraju da prate zelenu liniju na podu koja ih vodi od ulaza, između polica, do kase. Dakle, nema vrdanja i vraćanja nazad ako si nešto zaboravio.
Moram da napomenem da na Novom Zelandu obično i nema gužvi po samouslugama, bankama, na benzinskim pumpama ili drugde. Najpre, nema ljudi, a i inače ljudi idu u radnje u razno doba dana, da bi izbegli gužvu. U obližnjem Lover Hatu na ulicama je i inače sve mrtvo posle 19 sati, tako da neke razlike i nema. Velington je ipak druga priča.
Određene službe uredno rade. Postoji lista Essential Services providers - snabdevači, servisi i izvođači radova – sve to uz određene mere, naravno. Kurirska služba/dostave rade tako da se jedan broj stvari može naručiti preko interneta.
Nema policijskog časa i, s obzirom na to da je četvrti stepen najviši stepan odbrane, ako bude postigao ono što se očekuje, nije ni u planu da se takva drastična mera uvodi.
Maske nosi tek poneko. One su tu da zaštite druge od zaraženih. Osim toga, ni nema ih odavno u prodaji, kao ni onih antibakterijskih gelova. Pretpostavljam da i ono što se uveze, ili napravi, ide prioritetno zdravstvenim službama. Ostala dezinfekciona sredstava se mogu kupiti, ali ne sva. Ali se mogu i napraviti. Nikako ne treba da budu od plastike. Što se nas tiče, supruga Bosa je napravila desetak od pamučnog platna, mogu se iskuvavati i peglati.
Mediji sve prate i obaveštavaju redovno. Naša premijerka Džasinda Ardern redovno lično na TV objavljuje odluke Vlade. Definitivno se trude da ne prave paniku, čak se trude da donesu i poneku lepu vest. I prvi put od kada sam na Novom Zelandu, opozicija se slaže sa vladajućom partijom, dok su obično antiprotivni.
U bolnicama je za sada 12 zaraženih, od kojih je jedan na Intenzivnoj. Dok ovo pišem, ima jedan je umrli, ali se, za svaki slučaj, bolnice spremanju za mnogo veći broj pacijenata. Sve posete lekarima opšte prakse su obustavljene, konsultacije su preko telefona. Tako se dobijaju i recepti za hronične bolesnike.
Ovde se posete lekaru plaćaju oko 25 eura tako da to smanjuje broj onih koji idu kod lekara samo zato da se ispričaju sa njima. Naravno, može se besplatno otići direktno u bolnicu, ali su u tom slučaju redovi duži i hitni slučajevi uvek imaju prioritet, pa kad stignete na red...
Od momenta kad su počele ozbiljnije mere, počeo sam da se brinem, i to ne toliko za zdravlje, koliko za ekonomske posledice. One se mogu osećati još godinama. Sećam se pada berze 1988. godine koji se na Novom Zelandu osećao čak do 1993.
Nama sa Balkana je, mislim, malo lakše jer smo navikli na raznorazne nedaće. Osim delimično naše generacije iz pedesetih ili koje kasnije, skoro svaka generacija je u jednom momentu izgubila sve ili skoro sve. Ovde na Novom Zelandu to nije slučaj, i za njih je sve teže da prihvate i razumeju šta se dešava.
Biće mnogo lekcija, ovo će biti dobar podsetnik za sve na Novom Zelandu na to šta su prioriteti u životu. A sve ovo je i dobar test da se vidi kako društvo i sistemi reaguju na krizu.
Mi smo se na poslu uvek spremali za mogućnost zemljotresa - na Novom Zelandu se godišnje registruje oko 6.000 zemljotresa, ali srećom velika većina se i ne oseti. S vremena na vreme se organizuju i vežbe kako da se posao nastavi i u toj situaciji. To pogotovo važi za moj posao koji je važan u održavanju komunikacija.
No, ovo je drugacije. Zemljoteres bi bio lokalni događaj, moglo bi se računati na pomoć sa strane. U ovom slučaju sa virusom - ko zna. Ali da ne budem pesimista… A i Kina se dobro pokazala. Svaka im čast.
Kinezi su uspeli da iskontrolišu situaciju brzom akcijom koja je lako ostvariva u zemljama sa uređenjem kakvo je tamo. Za ostale, koji žive u "demokratiji", iz mog iskustva, sve je mnogo komplikovanije.
Moguće je da će biti promena u "slobodama", ali se one postepeno u pozadini dešavaju već godinama. Ovo sa kovidom 19 možda bude samo jedan veći stepenik.
Istorija nas uči da je teško prediviđati, pogotovo budućnost, kao i da svaka akcija ima reakciju. Ja sam još uvek optimista da će razum pobediti.
Između "teorija zavere" i ubeđenja da živimo u demokratiji - istina je negde između. Vremenom se to pomera bliže jednom ili drugom, ali nekako nikad predaleko ni na jednu stranu. To na globalnom nivou. Na lokalnom, naravno, bilo je - a i ima dubokog zastranjivanja.
U moru informacija koje sada dolaze do nas teško je odvojiti žito od kukolja i uvek će biti onih koji ne veruju zvaničnim objavama, a isto tako i onih koji im slepo veruju.
A ko je u pravu? Ako je neko namerno pustio virus, i ako nije neki ludak, koji mu je motiv? Kad mi nije jasno zašto se nešto desilo, ja razmislim ko bi mogao imati finansijski interes od toga što je izazvao?
Trenutno je teško zaključiti ko bi to mogao biti, mada već ima nekih glasova. Npr. desnica u Australiji tvrdi da "Kinezi kupuju Australiju"! Hmmmm????
Ja ponekad pomislim, možda je bolje reći poželim, da će u jednom momentu neko ustati i reći: "Stanite svi. Ovo je bio eksperiment. Vežba civilne zaštite. Nema Virusa. Nema zaraženih. Nema mrtvih. Sve je kao i pre."
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 7
Gojko
Mirjana
B
Ovo je definitivno najbolja fora: "U školama đaci dobijaju domaći preko interneta, onda ga roditelji rade i vraćaju na ocenjivanje." Znaci, roditelji se dodatno obrazuju; ako, i treba!
Sve najbolje i cuvajte se!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar