Jedna molba, šefe!

Komentar piše: Stefan Njegovan (advokat iz Novog Sada)

Dvadeset drugi je dan otkako je predsednik Republike Aleksandar Vučić proglasio vanredno stanje zbog pandemije izazvane virusom COVID-19. Imajući u vidu da su se za ovaj relativno kratak period izdešavale krajnje neobične stvari u državi, osetio sam potrebu da kao građanin, a pre svega kao advokat, napišem nekoliko redova teksta koji bi ukazali na par nelogičnosti i slučajeva koji su u suprotnosti sa važećim pravnim normama u državi.

Naime, 15. marta na osnovu člana 200. Stav 5. Ustava RS, doneta je Odluka o proglašenju vanrednog stanja koju su doneli predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, koja je objavljena u 21:10 časova u Službenom glasniku RS, čime je stupila na snagu. Iz prethodnog stava, a sa pravnog aspekta, problematična su dva pitanja:

1. Zašto su odluku doneli predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, a ne Vlada sama?
2. Zašto je proglašeno vanredno stanje, a ne vanredna situacija?

Odgovor na prvo pitanje pokušala je da obrazloži predsednica Narodne skupštine u pismenoj izjavi, rekavši da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane obzirom na preporuku da se ne sazivaju i održavaju skupovi  koji uključuju više od 50 ljudi, dok u  tom trenutku u državi rade normalno svi marketi, kladionice, pijace, kafići, restorani i sl. Nameće se logično pitanje - da li se zaista nije mogla okupiti Narodna skupština, uz poštovanje svih mera opreza, kao što su nošenje zaštitnih maski, držanje propisane distance, a evenutalno i izglasavanje putem "Skype" ili druge video veze, imajući u vidu da su nakon tog trenutka uvedena i "Skype suđenja" o kojima će biti više reči u sledećim redovima?

No, i da za trenutak zanemarimo proceduralnu grešku u načinu proglašenja vanrednog stanja, dolazimo do drugog pitanja, na koje odgovor jeste znatno važniji, a u kojem se krije i veća opasnost za derogaciju stečenih prava u ionako "mladoj demokratiji" zvanoj Republika Srbija.

Prema članu 200. stav 1. Ustava RS Narodna skupština proglašava vanredno stanje u slučaju kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. Odluka o proglašenju vanrednog stanja doneta je nakon predloga Ministarstva odbrane koje je predlog uputilo predsedniku Republike na osnovu Zakona o odbrani. Zakon o odbrani propisuje da se predlog za proglašenje vanrednog stanja može utvrditi na osnovu procene rizika i pretnji po bezbednost Republike ili njenih građana.

Iz prethodnog jasno je da se vanredno stanje može uvesti isključivo ukoliko je ugrožen opstanak države ili građana, a ne bezbednost, što je slučaj sa pandemijom virusa korona. Za situacije pandemije i epidemije proglašava se vanredna situacija koja je predviđena Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama.

Sledeći korak Vlada je napravila 1. aprila, kada je donela Uredbu o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava  za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine ( Sl. Glasnik RS 49/2020), kojom je predvidela da: "U vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine, u krivičnom postupku koji se vodi pred prvostepenim sudom, kada predsednik veća, odnosno sudija pojedinac nađe, da je obezbeđenje prisustva optuženog koji se nalazi u pritvoru, na glavnom pretresu otežano zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti, može odlučiti da se učešće okrivljenog na glavnom pretresu obezbedi putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, ako je to s obzirom na tehničke uslove moguće".

Navedena Uredba je u direktnoj suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postuku Republike Srbije, koji ni u jednom članu ne predviđa mogućnost suđenja optuženom putem nekakvog video linka ili slično, čime se otvara "Pandorina kutija" procesno nezakonitih suđenja, već sad kolokvijalno nazvanih "Skype suđenja". Predmetna uredba se odnosi najviše na slučajeve uhapšenih lica koja su prekršila mere samoizolacije i stavlja im se na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 248. Zakonika o krivičnom postupku RS - Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije, za šta je zaprećena kazna zatvora do 3 godine ili novčana kazna.

Prethodnih dana smo imali priliku da čitamo o uhapšenima koji se nisu pridržavali mera samoizolacije po povratku iz inostrane zemlje, najpre 28 dana oni koji su dolazili iz zemalja "žarišta virusa" i 14 dana za ostale, što je naknadno izmenjeno te sad važi period od 28 dana za sve građane koji su došli iz inostranstva. Naime, o meri samoizolacije trebali su biti obavešteni ili pismenim putem ili usmeno na ulasku u zemlju.

Tu dolazimo do sledećeg problema, a to je koji dan se uzima kao početni za primenu mere samoizolacije? Po nekoj logici, trebalo bi uzeti 15. mart kao dan proglašenja vanrednog stanja, međutim čitali smo i o slučajevima uhapšenih koji su ušli u zemlju pre 15. marta, pri čemu im nije rečeno da moraju biti u samoizolaciji, niti su dobili pismena rešenja, te se postavlja pitanje razloga njihovog hapšenja, a pogotovo određivanja pritvora do 30 dana.

Na ovom mestu treba ukazati i na "Izjavu o principima vezanim za tretman lica lišenih slobode u kontekstu pandemije zaraze korona virusom", koju je doneo Savet Evrope - Evropski komitet za sprečavanje mučenja u nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT), konkretno tačku 5. iste u kojoj se navodi: "Pošto bliski kontakti podstiču širenje virusa, svi nadležni organi treba da ulože koncentrisane napore kako bi se pribeglo alternativama lišenja slobode. Takav pristup je imperativan, posebno u situacijama pretrpanosti kapaciteta. Dalje, organi vlasti bi trebali da još više koriste alternative pritvoru, preinačenje kazni, raniji otpust i probaciju…"

Tužilaštva Republike Srbije su, kako čitamo iz medija, do sada predlagali izricanje najstrože kazne za učinjeno krivično delo - zatvor od tri godine, dok su sudovi mahom određivali pritvor, čime se stekao utisak (a zaista se nadam da grešim na ovom mestu), da se isti nisu upuštali u ocenu svakog pojedinačnog slučaja. Hipotetička situacija: građanin Republike Srbije koji se 17. marta vraća iz zemlje žarišta i dobija pismeni akt da se pridržava mere izolacije i građanin naše zemlje koji je 14. marta prešao granicu sa Mađarskom i boravio 20 minuta kod graničnog prelaza da bi preuzeo automobil, pri čemu nije bio obavešten niti usmeno niti pismeno, ne mogu biti u istoj činjeničnoj situaciji, te se prema istim ne može primeniti ista mera obezbeđenja - pritvor od 30 dana.

Dalje, Vlada Srbije 28. marta usvojila je Zaključak o informisanju za vreme pandemije korona virusa, kojim se obaveštavanje javnosti trebalo centralizovati, a svi koji bi objavili određene informacije vezane za ovu bolest, a da nemaju odobrenje, bili bi sankcionisani. Zaključak je povučen, a kako je je izjavila premijerka Srbije, isti je povukla, obratite dobro pažnju, na molbu predsednika Republike.

Moram priznati da u hijerarhiji pravnih akata nisam do sada susreo pravni akt koji se zove "Molba predsednika Republike". Ipak, možda je stvar bila malo jasnija na sledećoj konferenciji za medije kada smo saznali da premijerka oslovljava predsednika sa "Šefe".

Naravno, stvarni motiv povlačenja Zaključka jeste hapšenje, a zatim puštanje novinarke Ane Lalić koja je napisala tekst o problemima zaštite medicinskih radnika u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu. Ono što je krajnje neobično u ovom slučaju jeste promptna reakcija nadležnih organa, uzevši u obzir da je samo sedam sati nakon objavljivanja teksta novinarka uhapšena, izvršen joj je pretres stana i automobila, posle čega joj je određeno zadržavanje do 48 sati zbog prijave širenja panike. Puštena je na slobodu sledećeg jutra.

Ne mogu da ne se ne zapitam, koje su se to činjenice promenile u toku noći da bi ona bila puštena, te da nema više razloga za zadržavanje? Da li bi možda bilo bolje pitati zašto je uopšte određeno zadržavanje novinarke? Čini se, uzevši u obzir datum hapšenja, da je reč o prvoaprilskoj šali, međutim, to ovde nije bio slučaj.

Jasno je da je ovim postupkom država "dala do znanja" (čitaj: država, to sam JA), da će reagovati na svaki tekst novinara koji bi se usudio da napiše nešto što ne bi odgovaralo državi u datom trenutku, bez obzira na poštovanje Kodeksa novinara Srbije, poštovanja slobode medija i postojanja javnog interesa.

Još strašnije od toga jeste i uvođenje "preventivnih pritvora" koji glase otprilike ovako: "Mi ćemo te u kratkom postupku uhapsiti i zatvoriti bez obzira na činjenično stanje, pa kad prođe izvesno vreme, ti dokazuj svoju nevinost u redovnom postupku, iako je na nama da dokazujemo tvoju krivicu, a na kraju ćeš i uspeti naplatiti nešto za oslobađajuću presudu ili odbačaj optužbe, ali tada će već ova tema biti stara, a mi ćemo se baviti nekim drugim, aktuelnim temama".

Voleo bih da ovaj tekst pišem kao uvod u neki antiutopijski roman orvelovskog tipa, međutim stanje je potpuno realno i mi smo njegovi svedoci. Svedoci smo vremenu u kojem ministar odbrane nosi vojničku uniformu sa svojim prezimenom, ministar zdravlja govori kako imamo ljude koji će napraviti vakcinu za virus, a naš "najbolji" pulmolog izjavljuje da je ovo najsmešniji virus u istoriji, kao i da on pogađa bogate i da će oni izgubiti najviše, jer sirotinja nema šta da izgubi osim života.
 
Da li smo mi to odavno izgubili bilo kakav privid države?