"Provincija Nova Škotska, u kojoj živi oko million stanovnika, proglasila je vanredno stanje još pre skoro tri sedmice, među prvima u Kanadi. U tom trenutku, kada je u toj provinciji bilo tek 12 zaraženih virusom korona, Vlada Nove Škotske zatvorila je granice, parkove i veliku botaničku baštu u centru grada. Odmah je zatvorila i sve kulturne institucije, sportske dvorane i fitnes centre, kafiće, restorane, pekare, većinu prodavnica i trgovačke centre.
Istovremeno, izlasci iz kuće tokom sedmice su svedeni na neophodan minimum, dakle u prodavnicu hrane, apoteku i kratku šetnju radi rekreacije."
Ovako počinje priča Gorana Stanivukovića, Novosađanina koji već dosta dugo živi u Halifaksu. Na tamošnjem Univerzietu "Sent Meri" Stanivuković je profesor i šef Katedre za engleski jezik i književnost. Kakve su još karakteristike novozadatog života u uslovima epidemije u Halifaksu, ispričao je za 021.rs:
"Kanađani se pridržavaju propisa, zakona, i društvenih pravila, pa su i ove mere prihvatili kao nužnost koju valja odmah prihvatiti. Kako se i u normalnim okolnostima, u svakodnevnoj komunikaciji, drže na odstojanju od sagovornika, nije im teško palo da na taj već prihvaćen jedan metar odstojanja dodaju još jedan, te da prihvate dva metra razmaka između ljudi kao sasvim prihvatljivu novu stvarnost: u redu u samoposluzi, ili isto toliko rastojanja od sagovnornika.
Ovih dana jedna rođaka poslala mi je kratak video zapis ulica Novog Sada, snimljen nakon što je proglašen policijski čas: od ulice do ulice, od trga do trga, od parka do bulevara - nigde nikoga. Ulice Halifaksa, bezmalo, tako izgledaju uglavnom svakodnevno i to bez policijskog časa.
U zgradi u kojoj stanujem, u kojoj ima 54 stana, uveden je nov protokol: samo stanari zgrade – i poštar mogu da ulaze i izlaze iz zgrade. Posete su zabranjene. Prostor ispred lifta se svakodnevno dezinfikuje, iako se gotovo niko više ne vozi liftom.
Ovo ograničenje se tumači kao mudar i ispravan korak vlasti. Već tri sedmice nisam video nijednog suseda, niti čuo bilo čiji glas. Stiče se utisak da u zgradi više niko ne živi.
Prošle nedelje sam "išao" na čajanku sa bivšim susedima, koji stanuju u zgradi dve ulice iza moje. U dogovoreno vreme smo se našli ispred ekrana naših kućnih kompjutera: sa čajnicima u ruci, šoljicama i kolačićima raspoređenim s obe strane ekrana, svi u ispeglanim košuljama i sa leptir mašnama – istovremeno smo svi priznali da su za donji deo tela rezervisane trenerke i papuče na nogama.
Proveli smo skoro čitavih sat i po u prijatnom razgovoru o filmovima koje noću gledamo, knjigama koje čitamo, koncertima koje slušamo i pozorišnim predstavama koje smo gledali, ili se spremamo da gledamo preko interneta. Plašim se da nam ovakvi oblici druženja u bližoj budućnosti ne postanu nova stvarnost.
Inače, svakog dana u 11 sati savezni premijer Džastin Trudo izađe ispred vrata svoje rezidencije u Otavi i obrati se građanima. Smireno, jednostavno i kratko kaže nam kako Vlada ažurira razne mere i programe namenjene ublaživanju posledica ove pandemije. Kanada je upravo odobrila najveći paket ekonomske pomoći i mera u svojoj istoriji, tj. od kada je 1867. godine uspostavljena kao konfederacija.
Posebno je upečatljiva zamenica premijera i ministarka spoljnih poslova Kristina Friland. Govori određenim tonom, jezikom i stilom, kao da predstavlja pojedinosti rešavanja nekog velikog državnog posla, a ne mere koje treba da ublaže udar pandemije.
Takođe, svako popodne u mojoj provinciji predstavnici vlasti se direktno obraćaju građanima: Prvo govori načelnik za zdravlje u toj provinciji. Broj obolelih, hospitalizovanih i oporavljenih, on izgovara kao da prenosi rezultate neke dosadne utakmice. Ponavlja smireno, službeno i neposredno šta treba raditi i kuda ići ako se osete simptomi.
Nakon njegovog izlaganja još jednom smo uvereni da je ovo gadna epidemija, ali da smo svi sigurni da ćemo biti adekvatno i veoma brzo zbrinuti, čak i ako se pojave najslabiji simptomi.
U situacijama kakva je ova potrebno je jednolično izveštavanje. Ono je praktično, smireno i činjenično, a to nam je svima potrebno da bismo sledeći dan dočekali mirno ispred svojih poslova "na daljinu".
Što se mog univerzita tiče, još malo pa će mesec dana od kada je zatvoren i od kada se nastava održava na daljinu. Srećom, još samo jednu sedmicu. Nastava na daljinu odnosi mnogo više vremena nego nastava u redovnim uslovima.
"Na daljinu" obavljam i posao šefa Katedre za engleski jezik i književnost. Oko dva sata dnevno provedem u obavljanju administrativnih poslova, koje sam u dogovoru sa kolegama, na opšte zadovoljstvo, pojednostavio. Nekoliko sati potom provedem na predavanjima "na daljinu", koristim portal "virtuelne učionice", ali najviše sati provedem u razmeni imejlova sa studentima, administracijom, sekretaricom Katedre.
Tokom dana tako češće proklinjem imejl, nego virus. Masku ne nosim iz prostog razloga što kad, nakon ispunjavanja službene dnevne satnice, konačno stignem do apoteke - maske su već rasprodate. Digao sam ruke od njih dok nam ne narede da ih moramo nositi, a samo što nisu. Tada će ih biti u izobilju i moraće da budu dostupne.
Zato perem ruke toliko često da se pitam da li je čak i u ovoj situaciji to neophodno. Isto toliko često čistim površine u kući, brišem brave i ručke na fiokama koje dodirujem. U apotekama se brzo prodaju dezinfekciona sredstva, ali se police stalno njima pune, tako da kod kuće bar u tome ne oskudevam.
I ovde su ljudi na prvu vest o kućnoj izolaciji navalili da nakupuju šta god se moglo kupiti i natovariti u prevelika kolica u samoposlugama. Rafovi sa papirnim ubrusima, maramicama i toalet papirom bili su prazni samo jednu sedmicu.
Kanada ima razvijenu, dobro organizovanu i finansiranu državnu zdravstvenu zaštitu. U Novoj Škotskoj su već uveliko pripremljene posebne prostorije u bolnicama. Na moju sreću ili nesreću, stanujem vrlo blizu glavne gradske bolnice koja je u centru zbivanja. Ako bude bilo potrebno, do posebno određenog ulaza za prijem zaraženih pacijenata, mogu stici za pet minuta. Testiranje je već uveliko u toku.
Pokušavam da budem kreativan koliko mogu. Čitam najviše ono za šta do sada nisam imao vremena jer su me stručne obaveze, ili izvlačile iz kuće, ili izmorile do povratka kući, pa mi je za čitanje izvan onoga što sam inače za struku čitao, ostajalo malo vremena. Sada, međutim, nemam izgovor.
Ne znam da li je ova pandemija izazvana ljudskom glupošću. Ironično bi bilo da jeste, imajući u vidu njene globalne proporcije i težinu. Ne znam ni da li je posledica globalizacije. Jer, i pre globalizacije i brzog prebacivanja ljudi s jednog mesta na drugo, što je danas moguće avionima, epidemije su se brzo širile – npr. kuga u srednjem veku, pa onda u 16. i 17. veku u Evropi, od istoka do severozapada.
Nisam siguran ni da li će nas ova situacija naučiti nečem novom, osim što ćemo naučiti mnogo toga o još jednoj epidemiji.
Ono što me plaši je da nakon ovog vremena dolazi vreme novog moralizma svakojake vrste. Pandemije su imale takav učinak na društva kroz istoriju, pa nema razloga da mislimo da će ishod ove biti drugačiji."
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 2
iguman
deo demosa
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar