Zaglavljen već dva meseca na farmi, 50 kilometara od Bengalora, u društvu kobri, škorpiona, pokojeg slona koji protrči farmom, oko koje jezde leopardi koji odnose pse, pod budnim okom seljaka koji misle da je "beli čovek" doneo virus, novosadski performer ne odustaje od kreativnosti: na neplodnoj zemlji uporno pokušava da zasadi zrnce smisla, peče hleb na peći napravljenoj od zemlje, a komarcima zameće trag po dvorištu bežeći hodanjem ukrug.
Foto: 021.rs (Kristian al-Droubi)
Novosadski performer Kristian al-Droubi čovek je radoznalog duha i vagabundne prirode koga ne drži mesto. Po ocu je Sirijac, iz grada Homsa u zapadnoj Siriji. Mnogobrojno pleme Al-Droubi dalo je neke ozbiljne matematičare, a novosadski Al-Droubi kaže da on baš ništa matematičko iz te loze nije povukao.
Njega privlači pozorište, neobično, drugačije, provokativno, čulno i uzbudljivo. Radio je širom regiona, sarađivao sa najavangardnijom eksjugoslovenskom pozorišnom trupom, čuvenom slovenačkom "Via negativom".
Jednog leta na novosadskom Infantu igrao je u njihovoj predstavi "Inkaso" i tom prilikom poprilično podigao temperaturu publici, čak i onoj koja je navikla na razne alternativne izlete. Slično "hipersenzitivna" bila je i publika na festivalu "Zadar snova" koja je bila uzdrmana scenom uriniranja po radnoj knjižici u predstavi "Ne kao ja". Nedugo potom ispostavilo se da su umetnici "Via Negative" bili više nego vidoviti, jer je dotična scena uveliko anticipirala sve potonje što se radniku u Srbiji dogodilo. Ovaj performer bio je i deo Art karavana Indija, internacionalnog projekta koji je pokrenuo indijski performer Inder Salima. Sa Indijcima je napravio predstavu koja je pre tri godine izvedena na Infantu, a potom gostovala u još nekim gradovima u Srbiji. U njegovu umetničku biografiju stala je i knjiga "Status kvo", nastala od pesama i statusa sa fejsbuka sa silnih putešestvija.
Al-Droubi u Indiju odlazi od 2010. godine. Obično bude tamo od decembra do maja. Šta ga njoj privlači - neobjašnjivo je, kaže u razmeni mejlova, poruka i vajber audio zapisa začinjenih upornim i ubedljivim zujanjem komaraca.
"Teško je precizno definisati šta me vraća Indiji. Ljudi prosto imaju afinitete za nešto. Jednostavno, to je mesto gde boravim: malo u Srbiji, malo u Indiji", izgovara Al-Droubi rečenicu koja je istovremeno i odgovor i ponovna lična zapitanost nad postavljenim pitanjem.
U Indiji, tačnije u mestu pedesetak kilometara nadomak Bengalora, glavnog grada njihove države Kartanaka, obreo se i decembra prošle godine. Od tada je tamo, zajedno sa kolegom Aleksandrom Denićem, na imanju njihove domaćice Jačinte Kumarsvami.
Priča o tome kako izgleda život u tom delu Indije, posebno u aktuelnim pandemijskim uslovima, kako sada izgleda to čuveno "fabričko podešavanje" zbog kojeg u Indiju odlaze mnogi, počela je jedne gluve novosadsko-indijske noći negde oko tri sata:
"Pozdrav sa juga Indije, onog dela ka Šri Lanki. Sada je kod mene noć, a inače vremenska razlika između Srbije i Indije je oko 4-4,5 sata, u zavisnosti od toga da li je sat kod nas pomeren ili nije.
Obično sam dugo budan, noću je prijatnije, lakše se misli, pričam sa prijateljima, nešto pišem, čitam – imamo tu nekih stotinak knjiga, pravim neke sitne video zapise, šetam po dvorištu, ukrug, kao u zatvoru, već sam toliko krugova napravio da se zemlja udubila. Najviše zbog komaraca, jer kad staneš - pojedoše te, a malo i zbog interneta koga 'navatavam' po dvorištu, u sobi je slab, ima ga tek na nekoliko mesta na farmi.
Ne znam tačno kako bih u svemu ovome tačno definisao svoja osećanja, smenjuju se strah, nervoza i depra.
Na ovu farmu, koja se nalazi između nekih sela, došao sam preko prijateljice čija je mama vlasnica. Nadomak smo Bengalora, jednog od najbogatijih gradova u Indiji. Za turiste tu nema ništa zanimljivo, to je grad isključivo za korporacijske priče, dakle idealno mesto za poslove programiranja.
Kada se od Bengalora krene u našem pravcu ulazi se u džunglu. To nije džungla amazonskog tipa, kao amazonske prašume gde se ti probijaš mačetom, a oko tebe arlauču majmuni. Ima različitih džungli. Ovde nisu one kako ih mi zamišljamo, 'staromodne', sa tigrovima i slonovima, postoje samo rezervati za životinje, a mimo njih su ljudima gusto naseljeni prostori. Ovaj deo zemlje naseljeniji je od, i inače veoma gusto naseljene Indije.
Farma je nastala pre 30-40 godina, izgađena je sa idejom koja najviše odgovara onome što danas zovemo permakultura. Čovek koji ju je napravio imao je viziju da će u svetu budućnosti biti nestašica hrane i vode i zato je želeo da napravi samodovoljan, samoodrživi sistem u okviru koga će čovek imati sve što mu je potrebno, a da istovremeno ne ugrožava prirodu, već da je poštuje. Dakle, u neku ruku, da bude nezavistan i da od države ne mora da očekuje vodu, hranu, struju…
Prostire se na desetak hektara, jedan deo je hacijenda u obliku slova 'L', zgrada sa velikim dvorištem. Može da primi dvadesetak ljudi u dvadesetak omanjih soba koje su veličine svega par kvadrata. U njih staje tek krevet, ormar i sto.
Trenutno u sobi imam nekoliko žaba, mislim da imam i žablji par, ona je nešto trudna, očekujemo uskoro desetine prinova, obožavaju da se kupaju, pa im otvorim vodokotlić, one skaču i krekeću od zadovoljstva po ceo dan i noć.
Na drugom delu farme živi vlasnica, tamo je glavni deo kuće u okviru kojeg postoji zajednička kuhinja, tu kuvamo, a u trećem delu farme živi bračni par sa detetom. Oni čuvaju farmu, ali kako ne govore engleski, slabo komuniciramo sa njima.
Jačinta Kumarsvami dugo je u NGO vodama, bavi se humanitarnim radom i godinama se bori protiv zlostavljanja, posebno zlostavljanja žena – a u Indiji je zaista mnogo raznovrsnog zlostavljanja. Sve što se tiče kovida-19 i Indije saznajemo preko nje i njenog sina. Ne gledam mnogo vesti, malo Fejsbuk, ali vidim da se u Srbiji lupaju šerpe i da se diže karantin.
Nedugo nakon ovog dolaska u Indiju, otišao sam na put u Nepal, a kada sam se početkom marta vratio u Indiju – svet je počinjao da staje. Prvo su 'zaključali' Srbiju, a potom Indiju. Indijci su prvo propisali karantin na 21 dan, pa su ga produžili do 3. maja, a onda do 15. maja, potom do juna i sada to ide u nedogled, čini mi se.
Generalno, ništa se ne zna, nigde. Mislim da je jako teško predvideti bilo šta.
Mi smo izolovani, nismo izašli odavde skoro dva meseca. Kada je krenula priča sa virusom, seljaci su se malo uplašili, pa su samoinicijativno blokirali puteve i mi bukvalno ne možemo da izađemo sa farme. Bilo je malo i problema, seljaci su sujeverni, misle da je "beli čovek" doneo virus, iako znaju da smo mi tu od pre 'dolaska virusa'. Zbog toga su se neki 'belci' krili po farmama, a Indijci su ih 'lovili', stavljali pečat na ruke i vodili u karantin.
Zbog sigurnosti sada više ne odlazimo do sela po namirnice, tako nas je savetovala vlasnica farme. Kao da smo na nekom pustom ostrvu, njen muž naleti povremeno, on ima neku propusnicu, ali generalno sami smo, kao neki Robizon Kruso i Petko.
Nešto nakon okončanja karantina, dolazili su seoski lekari da nas kao pregledaju. Dolazi njih šest na tri motora. Parkiraju se, silaze, trojica imaju maske, trojica krpe preko usta. Stanu i gledaju nas, i stoje, stoje i stoje, i nikako da nam priđu. Moj drug Aca ljulja se u svojoj ljuljaški, ja ustanem, kažem im 'zdravo', oni uzvrate, ali se i dalje ne miču, kao da je na nama ebola koja će skočiti na njih.
Kada mi je jedan od njih na kraju stidljivo prišao sa stetoskopom, drhtao je kao prut. Pregled je bio presmešan, fotografisali su nas na kraju i otišli. Nakon toga, jednom nas je obišla i policija, bili su vrlo ljubazni.
Meni je, inače, u međuvremenu istekla viza, zamalo da ostanem i bez interneta, jer kad dođeš u Indiju oni gledaju da ti za datum važenja vize vežu datum važenja SIM kartice. Pošto sam ih obavestio da sam aplicirao za novu vizu, produžili su mi validnost SIM kartice, pa tako i dalje imam internet.
Džungla usred koje smo ima raskošan životinjski svet. Saplićemo se na raznolike bube, insekte, guštere i horde komaraca. Iako tek sledi sezona kiša, trenutno sve češće padaju, a monsuni kreću tokom maja, mi već sada imamo multirojeve, neshvatljivo mnogo komaraca.
Dolaze predveče - mrak ovde pada rano, već oko pola sedam, a njih eto već u sedam. Nekad uključim veliki fen da mi duva u glavu da ih oteram, ali džaba. Teramo ih dimom da bismo sedeli napolju, jer je noću ugodno, za razliku od dana kada ume da bude po 40 stepeni. Komarci su u akciji negde do devet, a posle se valjda smore, ima ih tu i tamo, ali manje.
Kada je jako toplo, pauziramo do predveče - ni Hindusi to ne mogu da izdrže - pa onda uveče kopamo i sadimo, ali zemlja nije plodna. Međutim, tako održavamo mentalnu higijenu, uređujemo nekako svoj život da ne prsnemo, jer kako god da je u Srbiji, ovde je gore. Tamo makar imaš prijatelja, izađeš do radnje, prošetaš u neko doba dana ili noći. Mi ovde skoro dva meseca vrtimo jedno te isto i vrtećemo do, u ovom trenutku, neizvesnog povratka.
Do tada - sadimo povrće: luk, cveklu, čili paradajz. Ovih dana Aca i ja smo pravili neke primitivne peći od blata i slame, sa pećnicom, na drva, da možemo da pečemo krompir, hleb, burek. Ponekad nam donesu jaja i pirinač, a krompir uzgajamo, samo treba vremena da izraste. Inače, pijemo kišnicu koja se sakuplja u bunar. Lokalci vole da piju čaj sa đumbirom.
Na farmu svraćaju i druge životinje. Ima dosta leoparda. Oni uglavnom odnose pse. Sve ih je više i sve su bliže ljudima koji im oduzimaju teritoriju za lov. Na farmi je trenutno pet- šest pasa, onih džukela varijanta. Prošlog meseca imali smo i susret sa slonom. Blizu nas je nacionalni park, u kojem ima dosta slonova. Jedan je malo zalutao, pa je u jurnjavi za njim protrčao preko farme. Terali su ga petardama, a kada je vlasnik farme došao da ga vidi - slon je počeo da trči za njim.
Ima i medveda. Pre dve nedelje, kaže nam vlasnica farme, u komšiluku se ujutro čula neka buka, domaćini su sišli i videli medveda na dve noge kako šparta po kuhinji.
Ni kobre nisu retkost. Nalećemo na njihov svlak. Škorpija ima dosta iza kuće, ovih dana ubili smo dva pozamašna škorpiona, zbog toga se kada tamo idemo obavezno obuvamo. Inače hodamo bosi ili u papučama ako je blato.
Moraš biti oprezan, gledati gde staješ. Nema drugog recepta, sem da izbegavaš. Gazdarica kaže da velika najezda reptila i škorpiona kreće sa monsunima. Uglavnom, neće nam biti dosadno.
E, da, majmuna nema. Kako ovde ima nekoliko stabala banana, pitao sam gazdaricu zašto ne posadimo više banana, na šta mi je ona rekla da to nije dobra ideja, jer će doći majmuni, a kad se oni jednom navuku - ne odlaze i to je onda problem. Oni su ovako simpatični, ali ako dođu - pokrašće sve. Oni kradu, nose stvari, brzi su i ako mi ukradu nešto, npr. mobilni telefon i odnesu na drvo, mogu da se pozdravim.
Klima u Indiji nije svugde ista, mi smo na 1.000 km od mora, što nije mnogo u indijskim razmerama. Morske obale su im jako lepe, tu su letovališta Goa i Gokarna, stranci tu dolaze i ostaju po dva meseca jer je sve jako jeftino. Smeštaj se može naći za dva-tri evra za noć, što znači da za 60 evra možeš biti mesec dana na moru, dodaš još 200 evra za hranu, plus, blizu je Šri Lanka a letovi do nje su vrlo jeftini, stižeš tamo za 40 minuta. Svima koji su u prilici savetujem da posete Šri Lanku, jako fino mesto za letovanje, čista je i uredna, drugačija od Indije, nema toliko prljavštine, niko te ne smara, malo su talasi veći, ali je jako lepo.
Sad će, doduše, biti teže putovati, jer vrlo moguće da će cela ta turistička industija kolabirati. Čak i da se uspostavi komunikacija, da krenu letovi, sve će biti strože, čak se pominju neki 'korona pasoši', vakcinacije, sve je to pod velikim pitanjem. Svako želi da putuje, ali će putovanja ubuduće izgledati sigurno mnogo drugačije.
Naravno, kad noću imaš sve vreme sveta, razmišljaš na šta će sve ovo da izađe, šta će sve ovo značiti za ekonomiju: ako će posle dva meseca početi da pucaju švajcarska, nemačka i francuska ekonomija, šta će onda biti sa ekonomijama zemalja koje je nisu ni imale?
Ovde gomila ljudi na ulicama svakog dana prodaje nešto na svojoj pokretnoj tezgi. Za možda najviše 500 rupija (oko pet evra) odmah potom kupe hranu za porodicu. Oni nemaju nikakvu ušteđevinu, za razliku od Švajcarca koji svoje franke može da troši i dok je u karantinu.
Poenta je da svaka vlast ne može isto da se ponaša u kontekstu virusa. Moraju da se ponašaju u skladu sa svojom ekonomijom, ali u Indiji, kao ni u Srbiji, nemaju pojma šta rade. Uradili su što su mogli i mislili da je najbolje: stavili ljude u karantin, isto kao u Srbiji.
Međutim moraju da kažu neki datum do kog će karantin biti, jer ako ne bi rekli datum, ljudi bi odlepili. Ako bude gladno 500.000 takvih ljudi koji će izaći na ulice, ne postoji nijedna vojska, niti policija koja to može da zaustavi.
U Indiji ima mnogo ljudi siromašnih do neshvatljivih granica i o tome niko ne razmišlja, šta će biti sa njima posle svega? Bogati će se oporaviti, ali šta će biti sa Indijom, šta će biti sa Srbijom? Bogate zemlje imaju zalihe keša, za njih ne brinem, pa i Kina ga ima, ali šta ćemo sa nama koji nemamo nikakve zalihe?
Od milijardu i 350 miliona ljudi, u Indiji je tek 30 miliona srednja klasa, jedan procenat je bogatih, a ostali su na granici siromaštva. Šta će ti ljudi da rade?! Takvi, ako biraju između rizika da dođu u kontakt sa virusom ili da jedu, izabraće da izađu.
Oni koji nisu bili u Indiji ne mogu da shvate kako je to neobična zemlja, puna kontrasta. Dakle, u Bengaloru, najbogatijem gradu u Indiji, nema kanalizacije, ni vodovoda. Svaka kuća u Bengaloru, koji je samo do pre 20 godina bio veličine Novog Sada, ali je demografski eksplodirao u megapolis nakon što su se velike softverske kompanije locirale u njemu, ima rezervoar koji se puni: dođe cisterna, dovuče je traktor, sipa 5.000 - 10.000 litara vode i ti onda filtriraš vodu.
Da ne pričam o higijeni: prilikom jednog ranijeg boravka u Indiji, tamo gde sam stanovao, ispred kapije je neko uredno bacao smeće, otkrio sam da je to činio neki dečak. Kada sam ga jednog dana uhvatio na delu, rekao sam mu da me odmah vodi svojoj kući. Odveo me je ni 50 metara od moje gajbe. Kažem njegovoj majci šta radi njen sin, a ona me gleda belo, kao da sam vanzemaljac. Kažem joj da ću joj, desi li se to još jednom, istresti celo svoje đubre pred njena vrata, a ona me prebeči u fazonu 'crazy white man'.
Zanimljivo je i kako odnose smeće: đubretari imaju kamiončiće na tri točka, stalno pište i tako oglašavaju svoj dolazak, čuješ ih ranom zorom, a po jačini pištanja ocenuješ koliko su blizu. U nekom trenutku izlećeš sa smećem i bacaš na kamion, ali oni ne čekaju da ti to ubaciš. Nestaju brže nego što su došli. Đubretar stoji usred tog smeća, bos, to što baciš odmah razvrstava: plastiku na jednu stranu, na drugu ono što ne može da preproda…
Indiju u svakom slučaju treba realistično sagledati, kao i sve u životu. Vidiš sirotinju kakvu ne možeš da zamisliš da postoji danas, ali s druge strane i neverovatno bogatu kulturu koja se taložila hiljade godina, sa raznim uticajima objedinjenim pod imenom hinduizam.
Indijci su inače prilično čudan narod: kada sam ih učio buto plesu bilo je vrlo teško jer nisu umeli da se oslobode. Jako su sputani, imaju mnogo pravila i jako su sujeverni. Ne dodiraju se, ne pipaju se, ne grle se, ne rukuju se…
Generalno, Indija može da pruži mnogo toga, zavisi šta tražiš od nje: da li si došao da ideš na Himalaje, da odeš u pustinju i jašeš kamilu, da sediš i gledaš u okean, ili si došao u neki ašram da učiš jogu… Indija je prosto druga planeta: nju ili odmah zavoliš ili je odmah ne razumeš i nikada nećeš.
Što se mog i Acinog povratka tiče, mi ne možemo da se vratimo dok se ne otvore aerodromi u Indiji i dok ne nađemo neki povoljan let. Ovde ništa ne zarađujemo, to što smo ovde hteli da radimo - palo je u vodu. Sada samo smišljamo načine kako da se vratimo.
Kada je krenulo sve sa koronom, kontaktirao sam našu ambasadu u Nju Delhiju, u kojoj je u tom trenutku bilo samo dvoje ljudi, ambasador i konzul. Ta žena - konzul napravila je vocap grupu u kojoj je bilo 60 ljudi, zaglavljenih u Indiji. Očekivalo se da će država nešto da uradi, ali nije. Znamo i zašto država neće to da uradi. U Srbiju se naglo slilo 500.000 ljudi, glasača protiv establišmenta, zbog koga su i otišli iz zemlje.
Šalju mi ljudi sa kojima komuniciram poruke da je Srbija dovozila ljude iz raznih krajeva sveta. Da, ali to su lokacije sa letovima od sat - dva. U ovoj vocap grupi bila su i neka dva pilota koji su rekli da sat nekog leta može da košta i po 10.000 evra za sat. Za Srbiju je skupo i neizvodljivo da šalju avion po tamo neke hipike.
Pre nešto više od dve nedelje javili su nam iz naše ambasade da je italijanska vlada za svoje državljane organizovala let iz Bengalora i da ima mesta. Karta je bila 900 evra. Ja nemam 900 evra, a i da imam ne bih ih dao na avionsku kartu.
Ovde, na 10 kilometara od nas, bila je zaglavljena grupa naših turista koji su došli u fensi ašram kod jednog gurua, vrlo popularnog kod nas koji je oženjen Srpkinjom. Snimali su srceparajuće video zapise moleći da se dođe po njih, iako im ništa nije falilo, imali su tri obroka dnevno, baš sve super uslove u tom ašramu.
Iako to nije moj stil da se tako srceparajuće oglašavam i molim, ali bilo mi je zaista jadno da čitam komentare ljudi na njihovu poruku da neko dođe po njih: 'neka tamo i ostanu', 'ko ih jebe', 'šta će nam'… Pa da li bi ti, druže, da je neko tvoj negde zaglavljen i da ne može dva meseca da dođe svojoj kući rekao - ma ko ga jebe?! Šta je sa tobom? Da li si normalan?
Zapanjujuće je koliko smo postali bedni, bez osećaja. Posle tih komentara još mi je jasnije zašto smo mi u Srbiji kao društvo tu gde jesmo i zašto su se druge nacije uzdigle i napredovale posle Drugog svetskog rata, a mi nismo. Mi prosto ne možemo. Brani nam mentalitet.
Za sada nas dvojica pratimo, gledamo kad će se otvoriti aerodromi, pa da se nekako dovučemo do Istanbula, odakle ima letova za 50-100 evra. Aca i ja smo u jednom trenutku čak bili skovali plan da pokušamo autostopom da stignemo kući: hteli smo da idemo do Pakistana, tu izađemo na novi autoput koji su izgradili Kinezi, stignemo do Kine, onda uđemo u Tadžikistan, pa Kirgistan, potom u Iran i onda u Tursku – a tu bi sve već bilo lakše.
To bi, hipotetički, bilo moguće, ali smo shvatili da je to, zbog silnih granica, ipak sumanut plan.
I za mene je sve ovo fascinantno i inspirativno u nekom čudnom smislu. Istražujem sopstvene granice... Preko fejsbuka šerujem šta radimo ovde u divljini, kako živimo, kako se može preživeti i u ovim uslovima, šta treba da se radi, šta ne sme, kako može da se opstane. I tako sve do povratka kući…"
Još fotografija života u Indiji može se videti u galeriji, ispod koje sledi i kratak video zapis sa farme:
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 19
Acin drug
Alan Ford
Makijaveli
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar