INTERVJU Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat: Hrabrost da zlu kažeš NE je ta neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar

Ima u Srbiji odličnih rediteljki i reditelja i oni ne čuče u marketinškim agencijama koje osmišljavaju frizure, preskupo jeftina odela, srceparajuću mimiku lica i neubedljivu gestikulaciju tela. Ne, oni prave pozorište koje podseća zašto je čoveku dat mozak, podsećaju da taj najsloženiji kompjuter na svetu služi za promišljanje i pravilnu obradu činjenica koje bi trebalo da služe za boljitak čovečanstva, a ne da se prepušta dnevnom raspoloženju polupismenih kriminalaca, priprostih političara i banalnih - a opasnih političkih vodvilja.

Među tim odličnim rediteljima, a ujedno i u prvoj ligi srpskih intelektualaca, je i rediteljka Tatjana Mandić Rigonat. Staloženo strasna, precizna u izlaganju, temeljna u pristupu svemu onome što govori, tako je percipiramo u njenim javnim nastupima kada hrabro progovara o svim virusima koji su se nepovratno razmileli po našem društvu. Ista takva je i kada govori pozorišnim jezikom. 

Nekoliko dana pre nego što nam je korona banula na vrata, Rigonat je trebalo da ima premijeru predstave "Dabogda te majka rodila" inspirisane istoimenim, sigurno najboljim romanom Vedrane Rudan, sa Svetlanom Bojković i Martom Bereš u glavnim ulogama. 

O budućnosti pozorišta, političko-epidemiološkoj pat poziciji, o tome šta će biti sa nama nakon ovog proleća, ali i o tome da samo od naše lične hrabrosti zavisi naša budućnost, govorila je za 021.rs.

Mi smo živeli neki život i ovog februara i početkom marta, vi ste pripremali predstavu kojoj su nedostajala tek dva dana do premijere, dok je negde u pozadini, na istoku, možda već i na zapadu, pa i kod nas - nesvesni smo toga bili - bujao virus.  Ovdašnja zvanična politika nije verovala, ni mediji ga nisu ozbiljno tretirali, čak ni kada je u Italiji počeo da pravi haos...

Prvo su sa radom prestala pozorišta i to 11. marta, pre proglašenja vanrednog stanja. Hramovi kulture, a to pozorište jeste, zatvoreni su pre verskih, pre potrošačkih hramova - tržnih centara, kockarnica. Ima u tom redosledu simbolike.

Znamo da je pozorište oduvek bilo "opasno mesto", i pre virusa i uvođenja mera fizičkog distanciranja, i to zbog svoje suštine, zbog misaonog, emocionalnog povezivanja umetnika i publike, zbog reči koje se u njemu izgovaraju, zbog slobode koja je imanentna umetnosti. Zbog toga što je tribina za propitivanje čovekove prirode, odnosa pojedinca i društa, što je mesto i kreacije i provokacije.

Kad radim predstavu, a pogotovo u danima generalnih proba, moja pažnja, sve u meni usmereno je na ono što se događa u pozorištu - na sceni. I zato sam s nevericom čitala SMS koji sam dobila od organizatorke u Ateljeu 212, da premijere neće biti 13. marta. Taj SMS sam dobila 11. marta tokom dana, a uveče je bila generalna proba.

Bilo je u publici prijatelja, kolega, novinara.  Nešto sam iz stvarnosti propustila, radeći predstavu, mislila sam tada. Ali kad sam posle napravila malo intimno istraživanje, vratila se u prošlost, gledala šta su bile naslovne strane u februaru i početkom marta, videla sam da se nismo baš ni medijski proslavili, da mediji nisu odigrali utakmicu sa virusom u našem interesu.

Naslovne strane su bile posvećene litijama u Crnoj Gori i izborima u Srbiji. Virus je kao tema bio prisutan u tragovima. Šta naši političari rade jedna je priča, druga je šta rade mediji, koliko samo prate i reaguju na ono što vlast nameće kao priču, a koliko šire polje percepcije, koliko anticipiraju moguće događaje i upozoravaju na njih. Tamo gde smo bili pre 11. marta, medijski smo se vratili posle ukidanja vanrednog stanja. Na izbore. Na naslovnim stranama tako 9. maja nije bilo posvete velikom danu pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Zašto je ta velika i vazna tema stradala, zašto nije bila vredna naslovnih strana?

"Dabogda te majka rodila" je gotova predstava. Snimila sam dve generalne probe. Predstava čeka u "virus bunkeru" da bude iz njega "oslobođena” ko zna kad.  Da li će publika želeti da se vrati u gledališta, u kom broju, na koji način, teme su razgovora s mojim pozorišnim prijateljima. Ali nekako verujem da će se do jeseni razbistriti ova rašomonijada oko virusa, da će mnogo toga biti jasnije i da će se "Dabogda te majka rodila" roditi!

Mnogo, baš mnogo mi nedostaje pozorište. Upravo sam dobila vest da ću 25. maja početi probe "Gospođe ministarke" u Rijeci. Kad će biti ta premijera, ne znam. Da li će predstava biti izvedena u avgustu na nekom riječkom trgu ili na jesen u HNK Ivana pl. Zajca nije još definisano, ali srećna sam što ću uskoro početi probe i što se život vraća u pozorište u Rijeci.

Uvek smo nekako nepripremljeni za sve što nam se dogodi, i na ishod onoga što sami zakuvamo, ali i na ovo što "niko nije" (naučnici i epidemiolozi tvrde suprotno) mogao da sanja... Vlast se ponovo pokazala nezrelom, banalnom, neodgovornom, bahatom, lažu "u našu korist“, teraju da ne verujemo svojim očima. Ovih dana čule su se razne teze: da je kapitalizam najopasniji virus, da su to ljudi, ali čini se da je za nas ovde vlast opasnija od korone.

Neoliberalni kapitalizam nije virus nego globalna pošast čije se posledice vide. Pred našim očima ljuljala se i raspadala sigurnost velikih jakih bogatih država u sudaru sa virusom. Neoliberalni kapitalizam je i nauku i zdravstvene sisteme podredio tržišnoj logici.

U Srbiju je virus došao u specifičnoj situaciji, uoči izbora i doživeo medijsku i političku obradu. Stigao je u podeljenu atmosferu u društvu, pozicionu i opozicionu Srbiju. Tražio je solidarnost, onu musketarsku zakletvu "Svi za jednog, jedan za sve", svest o opšem dobru.

Ali sve što se događalo oko njega, posmatrano je ne samo kroz zdravstvenu optiku, već i kroz političku. Kroz pitanja kako je uvedeno vanredno stanje, da li je prekršen ustav, zašto Skupština nije zasedala, pa do evo sad potonjeg pitanja: da li opasnost zaista prolazi ili ne, da li se ona minimalizuje zbog ekonomije, privrede i izbora. Da li su stručnjaci u kriznom štabu beskompromisno bili odani građanima ili su pravili ustupke u ime politike?

Okreni-obrni, mi smo u simulakrumu. A nesigurnost i nepoverenje u zvanični narativ danak je koje politikanstvo nosi. Svašta je ova vlast izgovorila tokom vanrednog stanja, svašta uradila, na razne načine atakovala na dušu i razum građana, a sve u ime našeg zdravlja. Prešli smo put od toga da je kovid-19 najsmešniji virus na svetu, od nasmejanih lica stručnjaka i predsednika, od pošalica da je rakija prevencija, do tmurnih, smračenih, strogih i tragičnih izraza i predsednikove izjave da će nam groblja biti mala ako se ne pridržavamo propisanih mera.

Penzioneri su tretirani kao vampiri koji noću izlaze da se snabdeju zalihama hrane. U poslednjim danima vanrednog stanja videli smo da je moglo i drugačije, organizovanije, humanije.

Mi možemo da poredimo šta je i kako rađeno u drugim državama. Dobro je što na nas nije primenjen model "imunizacije krda", jer bi to bila katastrofa. Dobro je što nam se nije raspao zdravstveni sistem i što je probuđena svest o važnosti javnog sistema zdravstva, socijalističkog modela. Ali u ime borbe za fizičko zdravlje, atakovano je na psihičko, raznim sredstvima.

Poznato je iz psihologije da je najgore u vaspitavanju dece kad roditelji šalju detetu oprečne poruke: majka kaže jedno, otac drugo i dete je zbunjeno, nesigurno. A pošto smo mi u ovoj kovid situaciji stavljeni u poziciju dece o čijem zdravlju odlučuju roditelji u ime najboljih namera, te najbolje namere bile su reči epidemiologa i lekara, izmešane sa glasovima i postupcima političara.

I ostalo je nejasno kakvi su se sve tu dogovori pravili i u čijem najboljem interesu, jer se stavovi naših "kovid roditelja" nisu uvek poklapali.

Nepoverenje, sumnja u sve izrečeno i preduzeto, pratili su vanredno stanje i zbog neprijateljskog stava prema novinarima. Virus istine je taj koji je opasan, pa se protiv njega bori postistinom, pseudoistinom, lažima umotanim u "najbolje namere".

Dugo živimo u atmosferi mržnje prema dijalogu, zasnovanom, ne na doživljaju i emociji, nego na argumentu. Strah je normalna reakcija na ovu globalnu situaciju, ali poigravanje sa strahom, uterivanje straha u kosti, je zloupotreba i zlo. Mi smo se pretvorili u detektive, tragače za istinom o tome šta se dogodilo i zašto, da li je ovo režija prirode i slučaja ili je ovo priča koju je režirao čovek.

Ja sam se ponašala racionalno, prihvatila sve preporuke, ali ne mogu da prihvatim da ti, u situaciji u kojoj si u ime fizičkog zdravlja "zaključan u špajz", još neko lupa na vrata, viče, vređa, plaši te. E to je zlostavljanje.

Em živimo globalno jednu rašomonijadu - niko ne zna šta je sve istina u vezi s virusom, naučnici, lekari imaju različita mišljenja, em smo mi ovde lokalno izloženi političkoj propagandi koja želi da kapitalizuje borbu protiv virusa u borbi za vladavinu u narednim godinama. 

Predsednik je igrao ulogu "dobročinitelja darodavca" ophrvanog najrazličitijim emocijama i sve što je činio deo je i izborne kampanje.

Uz zlo koje je donela epidemija, bili smo izloženi i zlu politike, koja je eskalirala u bakljade nad našim glavama. Ja se istinski plašim šta sve može u ovoj zemlji da se dogodi dok gledam snimke sa krovova zgrada, taj organizovani pir nasilja.

Sve će biti drugačije, virus je već prekomponovao svet i ljudske odnose, a oni su ionako bili otuđeni. Opasnost još nije prošla, a mi smo već prvih dana popuštanja mera pokazali da nismo normalni, sav trud, opravdan ili ne, svojim ponašanjem smo bacili niz vodu, ponašamo se kao da se ništa nije desilo... Ukratko, oni kažu da su pobedili. Oni možda i jesu, a šta je sa nama?

Ljudi nisi samo racionalna, nego i iracionalna bića. A pošto je virus nevidljiv, njegova nevidljivost pogoduje iracionalnom zaključivanju i ponašanju, počev od negacije da uopšte postoji, da je izmišljotina, da je bezopasan, pa do onoga - e neće baš mene da zakači.

Mi nismo imali crne dane mrtvih kao u Italiji, Španiji, Kini, taj scenario se nama nije dogodio. Ali je javašluk uzeo danak prodorom virusa u staračke domove, recimo, u bolnice… Što nije naša ekskluzivnost, ali je nešto što je moglo i moralo da se izbegne, pogotovo kad imaš priliku da učiš na iskustvu drugih.

Strah od smrti meša se sa strahom od života u budućnosti koja je neizvesna. Strah od gubitka posla, od gladi, nemogućnosti da platiš kiriju i ostaneš na ulici. Strahovima se manipuliše i ta manipulacija je moćno oružje.

Pitanje nad pitanjima je ko će sve profitirati na našem strahu od kovida, šta će sve u ime tog virusa biti učinjeno, šta u borbu protiv virusa ugrađeno.

Ukratko, svet je pred izazovom, borbom u kojoj će se ili razviti u svest o neophodnoj solidarnosti i promeni ili ćemo preći u nove oblike totalitarizma, društava nezamislive kontrole, sve u ime našeg - nazovi - dobra.

Ako je neko dobro do sad virus doneo to je što nas je naterao da osetimo povezanost sveta. Rat u Siriji, a to je tamo negde daleko. Glad u Africi – tamo negde je. E onda dođe virus i kaže: tamo negde - to je i ovde. Onaj drugi, daleki strani, apstrahovani, postaje ti komšija, ti sam. Otkrio nam je "sumatrizam" Crnjanskog.

T. Piketi kaže: "Ova kriza može biti povod za razmišljanje o minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi se finansiralo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se zasnivalo na delu poreskih prihoda što se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava sa visokim dohotkom i nasledstva (npr. onih s dohotkom 10 puta višim od svetskog proseka, odnosno od jedan odsto najbogatijih ljudi na svetu)”.

Globalno se razmišlja o "novoj normalnosti". Nova normalnost biće ili sintagma za prinudu i manipulaciju, šifra za pokoravanje, za sužavanje polja slobode ili oživljavanje osnovnih humanističkih vrednosti. "Mislim, dakle postojim": ko, gde, šta, kada, kako, zašto, osnovna su pitanja koja svi imamo pravo da postavljamo tražeći istinu, jer se samo tako potvrđujemo kao ličnosti, a ne deo hipnotisanog stada o kakvom su oduvek sanjali diktatori.

Šta će pobediti - to zavisi od nas, svih građana sveta. Ako ništa drugo, spoznali smo valjda i koliko smo povezani i koliko je savremeni svet izgrađen na jednoj neodrživoj logici ludila egoizma i pohlepe.

Ko će sve profitirati na ovom virusu, ekonomski, politički - videćemo, to se ipak neće moći sakriti. Samo je potrebno biti strpljiv i podići sve antene u vis, posmatrati svet otvorenih očiju.

Svi smo odlepili jer su nas tretirali kao debile. I šta sada možemo da uradimo protiv vlasti, šta imamo efikasno? Da li je lupanje u šerpe u 20.05 jedino što možemo? Šta se može protiv nepojamne demonstracije bahatosti?

Ako sam se i kolebala - šta raditi, kako se suprotstaviti ovoj vlasti, sada mislim da na izbore treba izaći. Mržnja prema ovoj ili bilo kojoj vlasti nije politika, to je emocija. Politička borba je nešto drugo i nema veze sa "mizantropskim čistunstvom" – stavom bojkotovaću izbore dokle god uslovi ne budu bili prihvatljivi.

Kad će i kako, na koji način uslovi postati prihvatljivi? Ko će uspostaviti i kako tu realnost? Da li se treba odreći mogućnosti da se na lokalu, pored Šapca, uspostave još neka ostrva slobode? Zašto propustiti mogućnost da se na lokalu stvari promene na bolje? Zašto agoniju produbiti i produžiti za još dve godine sve do predsedničkih izbora?

Nije tačno da su sva vrata zatvorena za kritiku vlasti i da se ona ne može čuti. Može se i čuti i pročitati. Naravno, u nedovoljnoj meri, ali mi smo mala zemlja i politički aktivizam od čoveka do čoveka nije passe. Osim toga, svako na svojoj koži oseća kako živi. Po prirodi nisam ni voajer, ni kibicer, ni ona koja igra na sigurno pa valjda zato i mislim da se u političku arenu ne ulazi samo da bi se pobedilo, nego da se zastupaju programi, iznose argumenti, istina, da se u svakoj prilici učini vidljivom druga strana priče, da se malo-pomalo menja situacija. Kakav god da nam je parlament, mi i dalje imamo direktan prenos iz njega.

Da sam političar, koristila bih svaku priliku, makar i mikro varijantu, da me građani čuju i vide. Od opozicije očekujem da artikuliše nezadovoljstvo građana. Od Evrope ne očekujem ništa, za svet je do određene godine Milošević bio garant mira na Balkanu, svet ima svoje interese i ne znam zašto bismo se oslanjali na neke pritiske spolja, a ne na direktan kontakt sa građanima.

U ovoj situaciji opozicija je morala da bude u skupštinskim klupama i da govori. Da je građani vide i čuju, a ne da sedi na stepeništu od 18 do 20 sati. Koja je poruka tog sedenja? Da u ojađenoj Srbiji, osiromašenoj, svako od njih ima da plati po 150.000 dinara? Da su oni nešto posebno jer su opozicija, baš kao što su mislili i neki u SPC za Uskrs, da za njih ne važe pravila koja su važila za sve druge građane. Da se žrtvuju u naše ime? Pa ja ne želim da se iko žrtvuje u moje ime, već da politički smisleno artikuliše nezadovoljstvo.

Ili će se sad opozicija trgnuti ili će i dalje postojati kao idealna senka ove vlasti. Građani su pametniji od opozicije koju imamo i, što se mene tiče, dvostruko su manipulisani: od propagande vlasti kojoj kraja nema i od većinskog bojkotaškog stava opozicije. To je mrtva ušančena pozicija koja će otvoriti vrata skupštine raznim opskurnim desničarskim kvazi strankama.

E sad, tačno je da ja mislim da su papir i olovka velika dostignuća u političkoj borbi, ali ovi izbori kako saznajemo ipak će se odvijati u nenormalnim uslovima gledano iz vizure epidemije. Virus je i dalje prisutan, distanciranje je preporuka. Okupljanja ograničena, pa kako onda sprovesti izbore? Neko će reći: pa kao Francuzi koji su imali lokalne izbore 15. marta. S maskom na licu, dezinfikatorom i olovkom, vagajući strah: čega se više bojiš - da se zaraziš virusom ili budućnosti u pandemiji loše politike koju već živimo i koju ćemo živeti ako nešto ne promenimo.

Mislim da izlazak PSG na izbore (a možda se i drugi pridruže, Zoran Živković npr.) otvara mogućnost da se na lokalu dogode neke promene. Ali kako je PSG saopštio svoju odluku, već su počele reke pljuvačke da teku prema njemu. Bolest našeg društva i političkog života je totalitarna svest koju imaju mnogi, bez obzira na to da li su pozicija ili opozicija. To je svest koja ne prihvata dijalog, različitost, slobodoumlje. Sve što se kosi sa mojim stavom, dobija pogrdne oznake. To je slepilo, fanatizam, antidemokratski stav.

Zbog svega toga opet smo u nekom rikvercu pa ipak čovek se stalno pita kako je moguće da među njima nema neko ko je stručan bar za nešto, da uradi nešto čestito. Zašto nisu mogli svetski da odigraju ovo sa koronom? Da budu efikasni, brzi, odgovorni, bez zloupotreba, kalkulacija, političke kampanje?

Nismo mi u rikvercu. Nisu ovo devedesete. Paradigma je promenjena. Kontekst. Svetska politika. I mi plivamo i davimo se u tim mutnim vodama. Nismo zamrznuti u prošlosti. Naomi Klajn je, recimo, u knjizi "Nije dovoljno reći NE", sjajno opisala savremeni svet i njegove fenomene i u svemu što ona opisuje s lakoćom se pronalazi sve ovo u čemu smo i mi u Srbiji danas. Da ne prepričavam, preporučujem njenu knjigu za čitanje jer proširuje pogled na našu situaciju, pomaže da se sklopi kakav takav mozaik o tome šta se stvarno u svetu dešava i gde smo mi u tom kontekstu.

Ovo je novo vreme sa svim našim  starim problemima. Kriminal, korupcija, autokratija, devastacija institucija, obesmišljavanje obrazovanja, etike rada i demokratije, cvetaju kao one biljke u Černobilju posle katastrofe. Javni govor u znaku je uvreda, psovki, demonizacije neistomišljenika, besramnosti, agresije.

Virus je izazvao svetsku krizu, a kod nas došao na već postojeću krizu svega. U kriznom štabu su bili zaista stručnjaci ali sva znanja, svi planovi, najbolji, najpametniji, spotaći će se neminovno na nekog partijski postavljenog čoveka na čelu neke bolnice, doma za stare ili već na nekom drugom mestu u lancu odgovornosti, koji neće uraditi svoj deo posla kako valja, jer ne ume, ne zna. Lekari, medicinske sestre itd… su nadljudskim trudom, uprkos svemu, spašavali ljude i situaciju od moguće katastrofe.

Mnoga zanimanja su usled pandemije postala nepostojeća, glumcima, rediteljima, mnogim umetnicima otrgnut je hleb iz ruke, pogotovo onim koji su radili na ugovore... Kako zamišljate pozorište narednih meseci i godina ukoliko u skorije vreme ne bude nekog ozbiljnog rešenja protiv virusa? Ko treba da promisli o tome? Ministarstvo kulture nema ideju. Ima li pozorišni esnaf?

Esnaf je solidaran. Udruženje dramskih umetnika Srbije otvorilo je žiro račun za uplatu pomoći našim kolegama, samostalnim umetnicima i nezaposlenima kojima je bukvalno ugrožena elementarna egzistencija. Pokrenuta je i peticija: Stop zanemarivanju samostalnih umetnika i radnika u kulturi, Stop uništavanju umetnosti i kulture koja je upućena predsednici Vlade, ministru finansija i narodnim poslanicima. Ta peticija je bila reakcija na uredbu vlade o rebalansu budžeta, kojim je predviđena pomoć od 5,1 milijardu evra za saniranja posledica epidemije kovid-19, a kojom su samostalni umetnici i radnici u kulturi bili zaobiđeni.

U danu kad je 5.000 građana podržalo peticiju stigla je reakcija vlasti, odluka da umetnici dobiju pomoć. Da smo ćutali - ne bi bilo promene, ovako vidimo da se ipak nešto postiže kad ne ćutiš, kad se pokreneš. Da li bi bilo odgovora da nam ne predstoje izbori, veliko je pitanje.

Ne znam kad će se pozorište u Srbiji sa onlajn repertoara vratiti u živi oblik. Postoji neka ideja da se tokom leta igraju manje pozorišne forme na Tašmajdanu, na otvorenom, ali ne znam šta će biti sa tim predlogom, da li će ga umetnici i pozorišni radnici prihvatiti. Epidemiolozi, Ministarstvo kulture, upravnici pozorišta, moraju da preuzmu odgovornost za tu odluku.

Šta mislite ko je autor famoznih 100 evra, ko je taj genijalac koji je osmislio to polufinalno poniženje - finalno će tek biti prijavljivanje za 100 evra?

Ja ne mislim da jedan reditelj i jedan scenarista kreiraju ovaj film. Mislim da je tim u pitanju. Tim “stručnjaka”, ozbiljnih igrača, cinika, u laboratoriji za marketinško-psihološki inženjering narativa kojim obasipaju građane. To je ta kreativna industrija proizvodnje priča.

Prvog meseca pandemije čule su se epske rečenice kako će nas virus vratiti na “fabrička podešavanja”, kako ćemo se osvestiti, preispitati i postati bolji ljudi... Šta je realnost dva meseca kasnije? Ne politike, već nas običnih ljudi.

Ne znam, doživljaji realnosti su nam različiti u zavisnosti od toga da li smo dane proveli u kući ili radeći, da li smo izgubili posao ili nas posao čeka, da li nas je virus pogodio ili ne. Neko se posvetio porodici, imao konačno slobodno vreme da radi stvari za koje inače nema dovoljno vremena, neko se naspavao, neko pisao, kopao, sadio cveće, otkud znam…

Mene zanima, recimo, kako je izgledao Beograd noću, šta se sve u njemu dešavalo, tajni život grada, tajni život Srbije iza plašta virusa. Ovo je potpuno novo životno iskustvo i ko je ostao zdrav imao je sreću i ima razlog za sreću.

Naši životi imaju razne dimenzije i, kakva god da je vlast, ne može da nam obuzme sve pore života. Nije sve politika, nešto je i poezija života. I ovo nije oportunizam, nego pravo da se život oseća na 101 način koji nužno ne zavisi ni od jedne vlasti. Postoji toliko toga što možemo da uradimo, ne tražeći izgovor (ako ne uradimo) ni u jednoj politici, nego samo u sebi.

Kad su ljudi ovoliko duhoviti, lucidni, a to se videlo po hiljadama poruka koje su kružile mrežama, kad su zdravo sumnjičavi - ima nade. To lepo lice građana ove zemlje je pametno, prijateljsko, hrabro, kreativno, inteligentno. Nema toga što nam se dešavalo a da nije propraćeno urnebesnim komentarima na koje bi i Nušić I Sterija bili ponosni.

Budućnost nam se, pred našim očima, skraćuje, a time se automatski širi beskrajno polje naše prošlosti koja nikad nije bila dobra po nas, odnosno kad god je bivala izvučena - bliža ili dalja - sadašnjost je završavala u nekom sukobu. Da li je poslednjih godina otupljenu oštricu pobune pandemija dodatno otupela ili je uvek moguć neki preokret, neka neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar?

Jedina neočekivana sila u koju ja verujem je podvig običnog čoveka u svakoj situaciji. Verujem u Čehovljev moto: kad bi svaki čovek svakog dana učinio jedno dobro delo, svet bi bio mnogo bolji i lepši.

Mi se možemo politički različito opredeljivati i, kao ljudi, mi to činimo. Među mojim političkim istomišljenicima ima onih koje sam videla kao veoma sitne, egoistične, sebične, baš kao što znam i neke hipnotisane politikom koja se meni gadi, a koje sam videla u situaciji kad su baš bili OK.

Dakle ne deli nas prevashodno politička pamet i stav, nego generalno to kakvi smo ljudi. Ne mora svako da ima političku pamet, da prozre sve moguće propagandne priče koje su nekad jednostavne - a ogavne, a nekad veoma sofisticirane i složene. Svako u svom životu ima prostor da postupi kao čovek ili nečovek. I ta neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar to su dobrota, humanost, hrabrost da zlu kažeš ne.

Ekskluzivne fotografije sa proba predstave "Dabogda te majka rodila", koje je napravila rediteljka, mogu se videti u galeriji: