INTERVJU Luna Lu: Ovaj virus je lekcija o higijeni - bukvalnoj, mentalnoj i društvenoj

Kakav će biti naš budući društveni život, hoće li biti moguć u onom obliku kakav je bio nekada, ili će virus potvrditi Heraklita da se u istu vodu dva puta ne može ući? Da li će ga krojiti preporučeno distanciranje ili hrabrost/ludost pojedinca da mu se prepusti, pitanja su na koja u ovom trenutku, ni u izgledu, nemamo suvisli odgovor.

O fenomenu grada, urbane kulture, ljudskih odnosa u urbisu koji kreiraju kulturni milje, ali na koncu i kulturni identitet građana jedne zemlje, već tri decenije govori i piše o njima žena koja je urbana legenda, ne samo Beograda, već en general urbanog života u Srbiji.

Kako će izgledati urbani život u narednom periodu, kao i kako se od akumuliranog stresa distancirala deceniju pre virusa korona, koji je i njoj prekrojio život, za 021.rs govori novinarka Suzana Zlatanović - Luna Lu:

E sada, sa druge strane, imam potrebu da zagrlim izuzetno mali broj ljudi u svom životu. Svi koji me bolje poznaju znaju da nisam osoba koja uživa u preteranoj bliskosti i dodirivanju, a naročito ne sa ljudima koje ne poznajem. Pre jedno desetak godina dobila sam prvi napad panike od akumuliranog stresa i prestala sam da idem na velika okupljanja, ljudi u grupi me čine nervoznom tako da ja živim distancu mnogo pre nego što je ona zvanično preporučena i moram reći da meni taj segment odgovara. A što se tiče neshvatljivosti - verujte, mene više ništa ovde ne čudi - temeljno sam izučila naš mentalitet tako da bi me iznenadila odgovornost većine kako prema sebi tako i prema drugima.       

Verujem da su i vas, kao i većinu normalnih ljudi, prethodna dva meseca, osim uplašila, plašila, sludela, toliko i zbunjivala. Ta vrsta nesigurnosti, slanja kontradiktiktornih informacija sa važnih mesta u državi, povodom stvari koje su od suštinskog značaja za život, mogla bi da bude modus vivendi naše budućnosti? To znači neko dodatno raslojavanje već uveliko nesigurne egzistencije običnog čoveka. Mislite li da nam se u bliskoj budućnosti smeši ono o čemu piše Margaret Atvud?

Uplašim se kada ne znam - onda se potrudim da saznam - noćima tragam za pravim pitanjima i odgovorima. Tako da sam se potrudila da na više izvora, od mudrih glava kojima verujem na Zemlji, dobijem informacije o čemu se zapravo ovde radi i da probam da razdvojim sam virus od politike. 

Najveći problem je što je taj virus odmah na startu ispolitizovan, i samim tim krenule su odmah manipulacije, geo-političke zanimacije i eto ga ludilo u kome živimo gde su nam mozgovi poput kajgane - izvozali su nas i dalje nas vozaju. Znate, kada imate uplašene ljude za goli život (virus), a potom za egzistenciju (ekonomska kriza) njima je najlakše manipulisati.

A što se tiče nas, odavno imam osećaj da ovde ne postoji nikakva prva, druga, treća, peta Srbija nego postoje građani prvog reda - menadžment, članovi, poštovaoci i ljubitelji sekte SNS i građani drugog reda - ljudi koji kritički misle, a tu su i statisti - oni bivaju angažovani po projektu. I to je trenutna postavka i jedva čekam da vidim kako će se ovaj peti finalni čin odvijati jer celoj planeti predstoji promena - prosto igrica ide na nov nivo - evolutivna promena je u toku. Raspada se svet kakvog smo poznavali - svet kapitalizma i konzumerizma - to planeta neće više da trpi - moraće da se napravi neki novi sistem ako mislimo da preživimo kao vrsta.

Da ne dužim - svet će morati da rešava probleme 21. veka - a mi smo i dalje u 19. Mi ne znamo gde su nam granice, nemamo državu, mi živimo u nekom narko-kartelu, nekoj demo verziji društva, privatizovanom posedu. Moraćemo da zasučemo rukave i da napravimo veliki pomak ako mislimo da opstanemo kao narod u futuru.    

Ljudska kreativnost moraće dodatno da upali lampice, da se razmašta da bi se našle nove forme zadovoljenja socijalnih i kulturnih potreba, uključujući tu i putovanja? Da li će to biti zadatak "kreativnih industrija", ili će one i dalje kod nas biti zadužene isključivo za proizvodnju praznih političkih parapriča koje zapravo održavaju status quo? Da li će lucidni pojedinci, kao i uvek, biti upravo "nosioci novog plamena"?

Odmah da kažem da ne podnosim pojam kreativna industrija jer je čist apsurd. Kreativnost sama po sebi je svakako ključ - od toga kako organizujete smenu na poslu, preko kuvanja ručka do toga kako živite svoj život. Neko svoju kreativnost može da naplati, a neko ju je potpuno zapostavio.

I da, moraćemo biti i kreativniji, i lucidniji, i mobilniji, i okretniji jer živimo smak sveta kakvog poznajemo. Nisam sigurna otkud ljudima ideja da je život na planeti Zemlji bez izazova - niko nam nije rekao da će biti lako. Primećujem da su ljudi puno toga podrazumevali i da su dosta razmaženi i kenjkavi - mora da se odraste i urazumi - ovakva situacija zahteva da donosiš zrele odluke i da promišljaš - nema instant i gotovih rešenja.

Na magiji života mora mnogo da se radi - nema za nju tutorijal na Jutjubu.

Utisak je da se kulturna scena nije trgla povodom ideje o svojoj budućnosti (osim da traži novčanu pomoć) - a moglo se razmišljati na tu temu, bar je bilo vremena za to. Ljudi koji se bave osmišljavanjem koncertne scene u Srbiji nemaju nikakvu ideju o tome šta dalje, ni pozorišta se još nisu trgla...

Koliko sam shvatila treba 28 dana da prođe bez ijednog zaražnog da bi se pandemija proglasila završenom, a mi smo jako daleko od toga. Nova žarišta izbijaju, virus je mlad i još nije napunio ni godinu dana, niti obrnuo krug oko sveta. Mi nemamo pojma u šta će se ovo pretvoriti, a tek o posledicama ništa ne znamo da bi mogla da se pravi nekakva nova konstrukcija i kulturna politika.

Naravno da treba biti spreman na razna scenarija, jer biti spreman to je sve, kaže Hamlet. Šekspir je za vreme kuge proveo 60 meseci u karantinu - pa je napisao između ostalog i "Kralja Lira" koji je jedno od najkompleksnijih pozorišnih zadataka od tada do danas. Pozorište je preživelo mnogo toga, pa i kugu, pa će i koronu - za to ne brinem.

Nisam sigurna šta ljudi očekuju da se za dva meseca novo smisli: prosto, kada imate tako prenosivu bolest ne možete ljude staviti na scenu, bila ona pozorišna, ili muzička, i dovesti ih u opasnost da se zaraze međusobno.

Ima mnogo toga da se čuje i vidi, nadoknadi - čitava istorija drame i muzike dostupna je na internetu. Tako da, uživajmo za sada u sitnicama kao što su struja, voda i wi-fi.  

I ljubavni život u Srbiji, kao i u svim državama sveta, biće balzamovan usled novonastale situacije. Možda će to najmanje smetati generacijama koje svoje ljubavne početke svejedno vezuju za onlajn platforme. Kuda će distancirani odnosi i distancirani urbani život odvesti u ovom veku već prilično iskomplikovan ljubavni život čoveka? Da li će ovaj novi svet teško podneti samo oni koji ne pamte stari? 

Pisanje ljubavnih pisama, udvaranje, serenade, platonski odnosi - možda je vreme malo za to. Kapiram da je generacijama odraslim na porn habu to sve strano, ali možda je vreme da se promiskuitet kao vladajući trend obrne i nastupi vreme nekog novog romantizma?

Verujem da bi mnogi osetili olakšanje i čar da moraju dugo vremena da se bore za nekog svim svojim bićem, a ne da se samo skroluje i bira partner kao na Alibabi, partner koji će trajati do pojave prvog problema.   

Deo ste javne scene, mislite li da je ona s merom pristojnosti i dostojanstva koračala kroz pandemiju?

Ne znam. Živim jedan veoma neobičan život. Nisam uključena na neki opšti wi-fi - vrlo sam izolovana - ne gledam TV i ne čitam portale, ne pratim javne ličnosti, niti znam šta se dešavalo u totalu. Jednom dnevno se uključim na vrlo ograničeno vreme na društvene mreže, a jednom nedeljno pregledam šta se desilo na političkoj i društvenoj sceni.

Za sebe mogu reći da sam svedok iz "naroda", radnik na terenu, neprekidno pričam sa ljudima i hodam, i snimam, i slušam, i primećujem, povezujem i svedočim. Nisam konzument - proizvodim sadržaj.   

Šta o nama govori to da je u trenutku - i dalje - velike neizvesnosti, nakon perioda kada je svakom od nas život bio ugrožen, goruće pitanje teško sto evra?

Znam veliki broj ljudi koji se organizovao i prijavio za tih čuvenih 100 evra koje će potom staviti na gomili i uplatiti za bolesnu decu. To je dosta pametna reakcija na taj potez - predizborni.

Nama živote i dalje ugrožova ne samo virus, nego i kriminalni geng koji polaže pravo na naše života. Do nas je.

Znate, ovde ljudi očekuju od političara da im reši probleme, nemam tu iluziju pošto imam i dokaze za to da baš ti političari prave većinu tih problema. Tako da live to tell.  

Naša nova realnost glasnija je od nadrealnosti filma, teatra, bilo koje forme umetničkog izraza. Teško da će umetnost "nabrijati čula" onako kako je to učinio virus korona. Šta bi moglo ponovo da ih pokrene, i da li smo za to sposobni?

Od kada znam za sebe pa do svoje smrti verovaću da će umetnost spasiti svet. Meni je više puta spasila život. U umetnost jedino i verujem jer ona je ono božansko u nama.