INTERVJU Reditelj Haris Pašović: Na Balkanu postoji 22 miliona epidemiologa, koji su privremeno napustili mesta selektora

"Kada policije i vojske institucionalno pređu na stranu miroljubivih, odnosi na Balkanu će se redefinisati. Mi možemo da zapomažemo po Fejsbuku i Tviteru koliko god hoćemo, ali to kukumavčenje je totalno bez veze", kaže reditelj Haris Pašović, legendarna pozorišna figura Balkana i već četiri godine umetnički direktor Mitelfesta, festivala koji se 25 godina održava u italijanskom srednjevekovnom gradiću Čividale na kojem se predstavljaju najznačajni tokovi u pozorištu, klasičnoj i savremenoj muzici, baletu i savremenom plesu i to iz Italije, Nemačke, Austrije, te zemalja Istočne Evrope i Balkana.

U intervjuu za 021.rs govori, između ostalog, o tome zašto previše humora, kojem smo prilično skloni, može da pokvari mentalnu stabilnost. 

Kakvi smo sa iskustvom korone? Kako izgledamo? I dalje musavi? Bolji? Malo mudriji? Isto tvrdoglavi? S idejom da su popravke moguće? Ili beznadežni da nam nema spasa?

Čini mi se da korona nije ostavila neki bitniji trag na Balkanu. Kako da se društvo zaštiti od zarazne bolesti za koju nema leka, ni vakcine? Pa, otprilike nekako tako kako su se naša društva štitila – izolacijom, higijenom, distancom.

Moram reći da ljudi u Sarajevu nisu bili jako nervozni. Bili smo vrlo disciplinovani i uspeli smo da prođemo relativno dobro u odnosu na nepoznanicu kakva je bio ovaj virus. Bilo je više razloga za to. Mi kao društvo imamo dobar kapacitet za samoorganizovanje u situacijama katastrofe, jer smo to naučili tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva. Mi imamo tu potrebnu disciplinu i strpljenje.

Drugi važan činilac je svest da nam je zdravstveni sistem katastrofalan. Niko nije želeo da upadne u kafkijansku mrežu našeg zdravstvenog sistema, koji nikada tokom epidemije, a ni kasnije, nije uspeo da objasni kakav je to taj famozni "put pacijenta". Drugim rečima, kome se javiti kad posumnjaš da si zaražen i šta će se dalje s tobom događati?  

Mediji su, zatim, počeli razotkrivati mahinacije vlasti oko nabavke medicinske opreme u celoj BiH. To je povećalo već postojeće nepoverenje u vlast. U tako nesigurnoj situaciji, bez poverenja u "struku" i vlast, ljudi su se oslonili na sebe i štitili se, što se pokazalo prilično uspešnim.

Šteta je da sada, kada epidemija prolazi, nema nikakvog javnog dijaloga o onome šta smo morali naučiti iz ove svetske katastrofe. Mi na Balkanu nemamo društveni refleks da istorijske lekcije ugrađujemo u razvojne planove za budućnost. Za tu pojavu ne optužujem vlasti, jer one sa svojim četvorogodišnjim mandatima nemaju ni koncentracije, a možda ni sposobnosti da strateški razmišljaju o zemlji.

To bi trebalo da bude posao naučnika, intelektualaca i umetnika. Oni bi trebalo da pokrenu procese u naučnim, akademskim i umetničkim institucijama i da strateški razmatraju zarazne bolesti kao veliki faktor koji će, zajedno sa klimom i migracijama, biti među centralnim problemima u budućnosti. Implikacije ovih faktora u domenima prava, demokratije i obrazovanja su ogromne. Aktuelna politika deluje po principu 'drži vodu dok majstori odu' i ne sagledava tektonske promene društva kao što je ova sadašnja.

Šta o našem svetu danas govori to da se "struka" protiv epidemije borila srednjevekovnim sredstvima – karantinom, a narod, osim "domestosom" - sujeverjem?

Zdrav razum se u svetu toliko ruinira da možemo da budemo srećni da nama predsednici i premijeri nisu preporučivali da se bodemo injekcijama varikine, kao što je američki predsednik preporučivao Amerikancima.

S druge strane, vi ste u Srbiji imali svog lekara koji je iz nekog bizarnog razloga postao estradni medicinski klaun i "uspešno" gurnuo "struku" u teorije zavere. Ja sam javno reagovao na jednog bosanskog, značajnog infektologa, koji je rekao da će pandemija "ako bog da" prestati početkom aprila. Neprihvatljivo je da u profesionalnom govoru, jedan infektolog prebacuje na boga odgovornost za zaštitu od pandemije.

U izvesnom broju zemalja se pojavilo političko i zdravstveno sujeverje i u nekoj prilično jezovitoj simbiozi, političari i epidemiolozi su mislili da će mantranjem "nije nam ništa" oterati epidemiju i time navodno sačuvati prviredu. Švedska je užasan primer te ultrakapitalističke brutalnosti, po kojoj je bolje da stari ljudi umru, nego da ekonomija oslabi.

Ja sam u ovom pitanju tradicionalista i mislim da su najbolje one već proverene metode za sprečavanje širenja zaraze. Tokom pandemije, najviše sam sledio ono što je govorila virološkinja dr Ana Gligić. Ona ima 86 godina: intelektualno je brilijantna, ima ogromno iskustvo jer je decenijama radila na Torlaku - bila je jedna od ključnih ljudi iz "struke" u rešavanju epidemije velikih boginja u Jugoslaviji i naučnica je sa svetskim referencama. Što je jako važno, dr Gligić nema nikakve političke motive, niti profesionalne ambicije. Ona je epidemiju posmatrala objektivno, stručno i sve što je rekla pokazalo se ispravnim.

Šta je epidemija otkrila o EU? Šta slučaj Italija govori o EU?

Italiju je epidemija pogodila kao meteor i razvijala se kataklizmičkom brzinom. Fenomenološki, jako je zanimljivo kako je većina drugih zemalja imala taj arogantni pristup da su oni bolji i pametniji od drugih i da njih epidemija "neće". To je toliko glup pristup a fascinantno je to da su tako ozbiljne zemlje poricale očigledno.

Nemačka je epidemiji pristupila zdravorazumski, njihovi ekonomski stručnjaci su rekli: "Mrtvi ljudi ne kupuju automobile!" i prepustili su, s punim poverenjem, doktorima, naučnicima i vlastima da reše problem. Ove grupe su pristupile tome odgovorno i oprezno i Nemačka je postala mera šta i koliko može, a šta nikako ne sme u pogledu mera za sprečavanje epidemije.

Dokaz da ne moraš biti veliki i bogat za takav pristup je Slovačka, koja je imala vrlo malu štetu od epidemije i prva se rešila zaraze i pratećih problema.

Mi, ipak, živimo na Balkanu, gde postoji 22 miliona epidemiologa, koji su privremeno napustili svoja stalna radna mesta fudbalskih trenera i selektora reprezentacija i posvetili se na brzinu zaraznim bolestima.

Mnogi odnosi redefinisali su se tokom dvomesečnog karantina, jedino se netrpeljivost i nerazumevanje onih koji su po mnogo čemu slični u ovom regionu, nisu redefinisali. Oni, izgleda, ostaju večno definisani.

Večnost je beskonačnost, dakle proteže se u najmanje dva pravca. Ako je nešto večno, to znači da je tako bilo oduvek, da traje sada i da će biti zauvek. Odnosi među ljudima na Balkanu su do pre tridesetak godina bili prilično dobri. U istorijskom smislu to je "juče". Znači, nije oduvek bilo sranje.

Danas, uprkos užasnom ratu, mnogo ljudi na Balkanu ima pozitivan odnos prema ljudima drugih kultura, religija, jezika. Ne mogu nikada da kažem da Hrvati mrze Srbe, jer znam toliko mnogo ljudi i pojava koji govore suprotno. Istovremeno, postoji snažna ideologija u Hrvatskoj koja potiče mržnju prema Srbima.

Isto je i u Srbiji. Većina Srba su miroljubivi, srdačni ljudi, velikodušni domaćini, šarmantni i duhoviti. I tačno je da u Srbiji postoji užasna ideologija koja generiše mržnju prema Hrvatima, Albancima, Bošnjacima, Mađarima… Možemo tako nabrajati i za druge narode na Balkanu.

Osnovna razlika između dobrih i loših na Balkanu je što miroljubivi ne upotrebljavaju silu, a ratohuškači su agresivni. Kada policije i vojske institucionalno pređu na stranu miroljubivih, odnosi na Balkanu će se redefinisati. Za to su potrebne političke odluke.

Vladajuće političke strukture na Balkanu nemaju opoziciju, osim do izvesne mere u Hrvatskoj. Nema artikulacije politika kojima su cilj mir i razvoj modernog Balkana kao celine. Mi možemo zapomagati po Fejsbuku i Tviteru koliko god hoćemo, ali to kukumavčenje je totalno bez veze. 

Šta će biti sa pozorištem, kakvo će biti moguće? Hoće li pitanja na tu temu uskoro biti zaboravljena, odnosno hoće li ekonomija potisnuti imperative zdravlja ili će sve možda zavisiti od drugog kruga epidemije koji nam je najavljen?

Meni su onlajn predstave odvratne. To veze nema s pozorištem. Mi u pozorištu koristimo snimke samo kao neku informaciju i to retko i kao arhiv. To nije za javnost. To je kao kad bi se na izboru za mis, izlagali rendgenski snimci kandidatkinja.

Neće epidemija zauvek trajati. U Šekspirovo vreme dešavalo se često da pozorišta budu zatvorena po nekoliko meseci zbog epidemije kuge. Pozorište je veliki "survivor"!  Pozorište je u svojoj dugoj istoriji preživelo svašta – od crkvenih proganjanja, kada su samo samoubice i glumci morali biti sahranjivani izvan crkvenog groblja, preko ratova i epidemija, do novih medija kakvi su u svoje vreme bili film, pa radio, TV, pa internet.

Svaki put je pozorište preživelo, i onda kad su ga potapali i pokušavali sahraniti. Jer pozorište je ljudski susret, nezamenjiva magija, izvor života samog. Sada ćemo se malo prilagoditi, otkriti nove mogućnosti, reagovaćemo na ovu stvarnost kao što svaki put pozorište odgovara nekom izazovu. 

Jedan od najvećih pozorišnih mislilaca svih vremena, Antonen Arto, napisao je besmrtno: "Pozorište je kao i kuga, ludilo i prenosi se na druge. Kuga pokreće uspavane slike i skriveno rasulo i nagoni ih na najekstremnije postupke. I pozorište, kao i kuga, stvara vezu, između postojećeg i nepostojećeg."

Osim kontradiktornih izjava povodom korone, koje su nas svakodnevno sluđivale, ovaj period pamtićemo po bodljikavoj žici za migrantske kampove, 100 evra mita, fontani "Sloga" u BiH, antifašističkim demonstracijama u Sarajevu, nastavku prepucavanja Beograda i Podgorice, 55 strana objašnjenja slovenačkog suda zašto Tompson ne može da održi koncert u Mariboru, drami sa respiratorima, fotograiji levijatanaca sa novosadskog Keja žrtava racije, nebuloznim izjavama jahača apokalipse devedesetih koji nas danas ozoniraju glupostima… Šta bi u tom smislu za vas lično bila "slika na sliku", neki pozitivni primer ljudskog delovanja koji bi mogao da zaseni bar nešto iz prethodnog niza?

Život teče… Prepun loših i dobrih događaja i pojava. Uprkos užasnom nizu iz proteklih nekoliko meseci, koji ste naveli, desilo se mnogo divnog, a "nevidljivog": dve moje mlade glumice su trudne, jedan moj mladi glumac se verio, drugi moj mladi glumac je pripremio nove setove za svoje DJ gigove, jedna moja mlada glumica iz Novog Sada tek sada je otkrila kako su dobre somborske paprike, za kojima mi u Sarajevu ludujemo… I kad bismo krenuli da nabrajamo sve lepo što se dogodilo, ne bi nam bila dovoljna ni Aleksandrijska biblioteka. 

Protesti miliona crnaca i belaca, i ljudi drugih rasa, u Americi i Evropi, početak su velike promene koja dolazi. Svet se nezaustavljivo menja, ovog puta u korist potlačenih, siromašnih i obespravljenih.

Ovog proleća na zaleđu korone upisane su mnoge nepoznate smrti, u tom istom zaleđu korone upisana je i smrt jednog svebalkanskog pisca koji je nežno i bolno umeo da priča o zemlji krvi i meda... Bekima Sejranovića. Njegov fatalistički život, opojna destruktivnost u življenju i pisanju paradigmatično zatvara poglavlje konačnog rastakanja logike življanja na Balkanu…

Vrlo je tužno da smo izgubili Bekima Sejranovića. Andre Marlou je napisao da "smrt pretvara čovekov život u sudbinu". U toj tački svako je od nas jedinstven i svako ima svoj poseban put.

Duh ipak nije bio ućutkan. Neverovatno je kako su ljudi duhovito i brzo reagovali na sve budalaštine političara, na sam virus. To možda uliva neku nadu ili je prerano i preterano nadati se?

Tačno, drago mi je da ste ovo pomenuli. Kod nas na Balkanu dve stvari su još veoma jake: dobra hrana i humor. A obe su životvorne! Ali moramo ih koristiti s merom. Previše dobre hrane kvari fizičko zdravlje, a previše humora kvari mentalnu stabilnost. 

Kako vi nastavljate svoj pozorišni život? Šta će biti sa Mitelfestom? Akademskim životom?

Na Akademiji u Sarajevu predajem, radili smo onlajn kao i svi. U Novi Sad povremeno dolazim kad držim master program na Akademiji umetnosti: već sam imao četiri veoma uspešne generacije master studenata glume.

U Italiji smo, zbog čega sam vrlo ponosan i srećan, pametnim i strpljivim pristupom i radom, uspeli da pripremimo odličan program Mitelfesta. Održaće se u septembru ove godine, uživo, sa posetiocima prisutnim u salama. Moj ugovor umetničkog direktora ističe krajem septembra. Jedva čekam opet da režiram, mnogo sam se uželeo.

Predložio sam Milovanu Filipoviću, direktoru Drame SNP-a, da radimo jedan zanimljiv veliki projekat. Iako sam toliko dugo živeo i radio u Novom Sadu, nisam nikad režirao u Srpskom narodnom pozorištu. Direktor Filipović i ja smo se malo kiselo šalili i "zaključili" da je možda došao trenutak da se nakon 40 godina to i desi.