Pesnikinja Radmila Petrović: Božuri ne cvetaju na Kosovu, već u mojim gaćama

Nema danas u Srbiji mnogo pesnika koji tako istančano ispovedaju dušu priklještenu žrvnjem gluposti, nemilosrdne bahatosti i prostote. Premalo ih je koji poput Milene Marković zalaze u najmračniji čovekov had, onaj duhovni i duševni, pokušavajući tamo da nađu odgovore i razloge za sav kal koji se nezaustavljivao izlio ovim svetom, koji poput Duška Domanovića vrište za dobrotom i bistrinom, ili koji poput Radmile Petrović ispisuju najdivnije poeme za sve nestajuće organic duše.  

Upravo ova potonja, Radmila Petrović, već sada je pesnikinja nad pesnikinjama. Šmeker devojka sa perorezom u džepu i žicom u brushalteru, "koja samo želi nekoga da u tišini rasklope traktor njenog oca". Njene pesme bestekstiraju, one su teretana za um, razvače setu, rastaču tugu, mame osmeh u očima.

Radmili je ovih dana u izdanju "Enklave" objavljena zbirka pesama "Moja mama zna šta se dešava u gradovima" i to je bio povod za razgovor koji sledi. Pitanja su nastala na osnovu parafraza pesnikinjinih pulsirajućih stihova.

Najljubavniji stih napisan u poslednjih 25 godina nije napisao muškarac, već žena. "U vezi s kosovskim pitanjem, generale, božuri cvetaju u mojim gaćama", stih je koji nosi i ljubavni i politički mal du siecle Srbije danas. Iz kog osećanja taj stih napiše jedna žena: očaja, nade, beznadežnog vapaja?

Iz mešavine navedenih osećanja.

Kažete da žene kod nas imaju toliko sreće "da štiklom ne potrefe minu". Zvuči kao da preterujete, ali mnoge žene žive i danas upravo tako. Bivaju prebijene, ućutkane, do svog parčeta pravde teško dolaze. Ni pesnikinjama u tom smislu nije lakše.

Kad su žene, generalno, u pitanju, da bi se navedene stvari popravile potrebna je podrška sa svih strana, a pre svega žene treba obrazovati. Pesnikinje nek se za svoj prostor izbore svojim pesmama.

Boli mozak i danas od toga koliko glasovi predaka i njihovih običaja još uvek pusliraju našim postupcima. Ne mogu se satrati ni traktorom, prevoznim sredstvom koje često prođe vašim stihovima. Koliko često vi lično osećate da kroz vas "prostruji krv predaka što su ubijali svoje žene a puškom skidali komšijsku decu sa trešnje"? Da li je zbog tog pulsiranja sad već uzaludno zazivati zdrav razum?

Šta god da su vaši preci radili, grešite ako mislite da ne nosite klicu toga u sebi. Ključno je biti svestan, neprestano težiti da budeš bolji i ne pokušavati da pobegneš od prošlosti glavom bez obzira, jer će te ona sustići.

Da li je stvarno istina da je jedna "zaljubljena žena opasnija od NATO tenka"? Da li je, po toj analogiji, jedan zaljubljeni muškarac opasniji od traktora?

Gde ima istinske ljubavi tu ima hrabrosti i spremnosti na sve. Kad bih bila vojskovođa, u prve borbene redove poslala bih momke, a kad postane gusto, ženama koje ih vole dala bih po konja i mač. Jasno vam je da bismo pobedili. Zapravo, ne mi, nego ljubav.

Zašto žene i danas moraju "da imaju protivraketnu zaštitu u grudima" i zašto je uzaludno čak i kada na njihovom čelu piše organic?

Moraju da je imaju jer su neki navikli da ih ne poštuju dovoljno. A  biti organic devojka, uopšte nije uzaludno. To su prirodne, biste i sveže devojke, devojke-planinski potoci. Priroda nas polako uči da je poštujemo.

Šta to natera čoveka "da čekićem krene na sopstvene snove"? Ako su sopstveni snovi naša budućnost, mladi ljudi, zašto već dugo njih rasterujemo čekićem?

 Zato što smo čekić stavili u pogrešne ruke.

Gledajući ovaj svet oko nas, ovu zemlju u kojojoj živimo -  mnogi od nas nemaju rezervnu, ni mogućnost da ovu zamene drugom, prečesto čovek ima utisak da sami sebi "u krtičnjak pred zoru strani predmet zakopavamo". Šta to sa nama nije u redu?

Kažem Vam, imamo sjanih ljudi, ali oni su digli ruke, umesto da uzmu po čekić i skuju nam pristojnu budućnost.

Vrlo teško je danas " ispred kosačice pomerati tek rođene zečeve i katapultirati zmije vilama"? Vreme sve češće ističe nekim putanjama mimo naše volje i kontrole, kao da ostaje sve manje vremena za ljude čija bistrina kali nadu, bodri optimizam...

Mnoge stvari nisu po našoj volji, ali vremena za bistrinu još uvek ima. Ističe! 

Neke vaše pesme poput "Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini" mame setni osmeh na lice. Zašto je tako teško uklopiti se, naći nekog, ne - istomišljenika, već mišljenika uopšte, zašto je teško skinuti maske, odbaciti oklope i otvoriti duše koje spavaju?

Teško jeste, ali vredi pokušati, ne prestajte da tražite. Svaki put kad otvorite svoju dušu pred nekim, na ostrvu Java procveta jedan cvet.

Vredni i pametni sklanjaju se pred prostotom koja kvasa i kipti na sve strane, ukrštanje kopalja je uzaludno jer glasni pobeđuju brojnošću i glasnoćom. U trenucima kada na stranu činjenica treba da stanu tvoji istomišljenici, oni su zaokupljeni svojim komforom, dovoljno im je plakatsko angažovanje, za suštinsko nisu kadri. Ispostavi se da "Ne beše dovoljno nemati posla sa budalom". 

Naučeni smo da gledamo svoja posla. A ne treba tako. Mi smo svi jedno. Što znači ni jedan posao, ni jedna tuga, ni jedan osmeh nije tuđi.