Novosađanin pet meseci u indijskom karantinu: Da su Nemci pisali kancelarki, Merkel bi poslala avion, a Nemačka bi ustala na noge

Novosadski performer Kristian al-Droubi i njegov drug Aleksandar Denić već pet meseci su u indijskom karantinu. Priču o njihovom preživljavanju usred indijske džungle, na farmi pedesetak kilometara od Bengalora, gde su okruženi kobrama, indijskim krajtovima, leopardima, mungosima, te najgorim od svih - hordama komaraca i raznih drugih insekata, 021.rs je objavio još 9. maja pod naslovom "Majmuni dođu i sve pokradu".

Pritisnuti gotovo nemogućim uslovima za život, u kojima su u međuvremenu pokušali da kako-tako oblikuju svakodnevnicu, oni su zajedno sa još četrdesetak državljana Srbije, raštrkanih po celoj Indiji, 25. juna uputili otvoreno pismo premijerki i predsedniku Srbije, apelujući na državni vrh da im pomogne da se vrate svojim kućama, jer državna administracija - ona koju građani Srbije ovlaste da na određeno vreme obavlja određene poslove za građane - za to između ostalog i služi. 

Nažalost, ni to pismo, ni brojni intervjui pre i posle pisma, nisu pomogli da bilo ko iz vlasti - bar - kontaktira ove ljude i kaže im da su u nekom - bar - okvirnom planu za evakuaciju.

Redakcija 021.rs kontaktirala je ambasadu Srbije u Indiji, odakle su savetovali pozivanje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, iz kojeg su odgovorili da Ambasada Srbije u Nju Delhiju vodi evidenciju o našim građanima u toj zemlji, da ih redovno kontaktira i obaveštava o mogućnostim evakuacije na komercijalnoj osnovi i da je u kontaktu sa lokalnim indijskim organima zbog regulisanja boravka i odobrenja za napuštanje zemlje, kao i avio kompanijama koje bi građane mogle da evakuišu u Srbiju.

Zvuči fantastično, a kako je na terenu, za 021.rs govorio je Kristian al-Droubi, baš na svoj 42. rođendan:

021: Da li si razočaran zbog toga što ni posle pet meseci Srbija nije uspela da vas evakuiše? Šta si očekivao?

Nisam ništa očekivao od države, mogao sam da pretpostavim da neće mrdnuti prstom. Šta njih uostalom briga za nas građane Srbije.

Izgubila se ta neka ideja državnosti. Države postoje samo na papiru. Naravno da bih voleo da su reagovali, i ne toliko zbog mene da su se iscimali, nego zato da bi građani vide da je vlasti stalo do nekoga, da su se za pobrinuli za neke građane, da su sposobni, da mogu i hoće da pomognu.

Kada je građanima potrebna pomoć, u kakvoj god situaciji da su, morali bi da imaju veru u državu da će im ona pomoći, da ih neće ostaviti na cedilu. Takođe, i država bi morala da veruje u svoje građane da bi tu bilo neke uzajamnosti, nekog delovanja, nekog dobrog života. Znamo, naravno, da nema nekog idealnog, utopijskog sistema, ali bi ipak bilo dobro da tu postoji bar neka uzajamnost.

021: Povodom vaše indijske priče bilo je mnogo pozitivnih komentara, ali je bilo i onih koji su se pitali zašto bi vam iko pomogao, vratite se sami, zašto da se "naše pare" troše za povratak vagabunda koji skitaju po Indiji? 

Da smo mi građani neke uređene države, na primer Nemačke, da se ja zovem Hans, ili da sam Nemac Kristian, i da su priču o meni i Aci preneli najvažniji portali u zemlji, da nas je intervjuisala najvažnija nemačka TV stanica, stoprocentno sam siguran da bi mene sutra zvala Angela Merkel i rekla: "Hanse/Kristiane, šaljem avion sutra po vas". Ne prekosutra, nego bi koliko sutra žena poslala avion, kako po nas troje, tako i po 10 ili 37 zatočenih. I cela nemačka javnost bi ustala na noge, pratila i apalaudira jer se kancelarka zauzela za svoje građane koji su bili negde zarobljeni u svetu.

Isto bi bilo i da smo mi Amerikanci, ustala bi cela nacija, sve američke TV bi pratile akciju spasavanja i povratka njenih građana koju bi pokrenuo bilo koji američki predsednik, republikanac ili demokrata, svejedno.

Ljudi su tako odgajani, imaju duboko usađenu tu no man behind svest: ako je neko iz moje države i negde je u nevolji, nema veze da li je na Šri Lanku otišao iz hira, da meditira na vrhu Nepala, juri majmune po Africi, pliva u Indijskom okeanu, levitira podno Himalaja, lovi žabe i pazi da ne naleti na kobru na farmi u Bengaloru… šta god. On je naš i mi kao jedno moramo da stanemo uz njega.

E zato Nemci i Amerikanci ne razumeju taj naš mentalitet, to kolektivno "bezbrižništvo", to - baš me briga za drugog, sam je kriv nek' se sam izvuče.  Upravo tu leži razlog svega lošeg što se nama u Srbiji događa. Ne vodi dobru taj dostatak kolektivne svesti o potrebi zajedništva, o zajedničkom imenitelju oko kojeg se okupljamo i koji ni za koga nije upitan, ni diskutabilan, o nekom minimumu etičke osovine koja može da se nazove imenom koje sve više zaboravljamo – ljudskost, ili empatija za drugog.  

021: Jedna od stvari koja govori da nešto sa nama nije u redu su i komentari poput toga "baš je Kristian al-Droubi srpsko ime". Na tu temu bi stručni lekari mogli da ispišu ozbiljne protokole. Da ponovimo još jednom, ko si ti Kristiane al-Droubi, osim što si čovek, trenutno u nevolji, građanin Srbije i Novosađanin, umetnik pre svega toga?

U tom otvorenom pismu premijerki i predsedniku istupio sam u ime nas koji smo ostali blokirani u Indiji.  Znam ja da nije moguće, ni logično da ljudi misle isto, ali ajde nemojmo se vređati. Ispod svih objavljenih tekstova je konglomerat najrazličitijih komentara koji uglavnom odvlače priču sa teme, sa suštine. Da li je bitno da li sam ja Srbin ili nisam, to uopšte nije tema naše priče. Ja sam građanin Srbije. Dakle, moje ime Kristian al-Droubi nije umetničko, već moje najrođenije. To je sirijsko prezime koje potiče iz jednog velikog sirijskog plemena.

Svaka država, nacija, religija ima neka svoja imena po kojim je prepoznatljiva. Kao detetu mi je smetalo što me stalno pitaju kakvo je to ime, a kada sam počeo da se bavim performansom ljudi su me često pitali da li mi je to umetničko ime. Ne, nije, to je moje rođeno ime.

Moj otac je Sirijac, studirao je u Novom Sadu davne '75-76. Viđao se sa mojom majkom, planirali su zajednički život, ali se njoj nije dopao život u Siriji i vratila se ovde sa mnom u stomaku. Ja sam već u trbuhu stekao te globtroterske gene izgleda.

Mene ne vređaju šale na račun mog imena, ali vređanja mnogo govore o onome ko ih je uputio. Setio sam se zanimljive situacije povodom performansa koji sam radio sa slovenačkom trupom "Via Negativa". Nas dvojica, jedan umetnik iz Hrvatske i ja imali smo performans sa noževima. Naslovi su bili "Srbin i Hrvat sekli se noževima", a komentari nisu bili o poenti performansa, već da li sam ja dovoljno Srbin...

Zapravo, mnogo više me plaše komentari ljudi koji glase otprilike "Ko vas jebe, što ste išli tamo, sad se vratite sami!". Ne plaše me zbog mene lično, već me plaše što je to atmosfera u kojoj nije dobro da živi čovek, ni danas a još je manje zdravo da u takvom svetu žive njegovi potomci.

Da rezimiram, da smo mi negde u Evropi, da smo u Holandiji, pa mi bismo se vratili i peške, ali ljudi, da li vi možete da zamislite koliko je to prostranstvo, ta Indija??! Nesagledivo. Krenuli bismo mi i odavde peške, Aca i ja, to smo bili i planirali, ali se sve iskomplikovalo, sve zemlje oko nas su zaključane.

Naglašavao sam to u nekoliko intervjua, nismo mi tražili besplatan avion od države, nego samo da nam ona uz pomoć svog aparata i ingerencija koje ima omogući da se nekako vratimo. Ovako smo prepušteni sami sebi i neizvesnosti, jer ne znamo da li će povratak biti moguć za mesec, pet meseci, pola godine, ili ko zna kad?

Razmišljao sam šta se mota po glavi tih ljudi koji su za to da nam se ne pomogne. Pa prijatelju, iz Srbije je u proteklih 30 godina izneseno ko zna koliko milijardi evra, tvojih, mojih, moje babe i pradede koji su gradili ovu zemlju, toliko je novca opljačkano da tvoji i moji unuci, i praunuci, budu zauvek oštećeni, i sigurno Srbiju ne bi oštetio taj jedan avion koji bi spasio 40 ljudi.  

S druge strane, neka svako komentariše kako hoće, ako mu je to lek za dušu, ventil da preživi, to je njegova stvar, ali fakat je da smo zbog takvog razmišljanja ovde gde smo. Pitam se samo da li bi taj neko tako govorio da je njegovo dete, otac, brat, sestra, žena, muž nedgde tako ostao blokiran, da li bi za njega to bila leva tema?

Zar ne bi bilo pristojnije i primerenije da, ako već ne mogu da pomognem, da ne odmažem, da bar ćutim. To je nekako stvar dostojanstva, vaspitanja, etike i elementarne ljudskosti.

021: Hvata li vas sada već panika zbog svega?

Ovo što mi sada ovde živimo je najekstremniji primer karantina – karantin u džungli. Kad se uključujemo u TV programe mi se trudimo da to predstavimo s neke vedrije strane, glupo bi bilo da plačemo, ali kad ti danima nemaš struje, kad se danima boriš uzaludno sa kišom, blatom, insektima, raznim životinjama, to već postaje nenormalno. 

Evo sada danima, pošto gotovo svakog dana padaju jake kiše, bacamo petarde po farmi, ne zato što smo poludeli, već zato što je to način da se oteraju leopardi koji dolaze na farmu, uvek pre i posle kiše. Nisam izučavao zašto tada, tako su nam rekli domoroci. To je neki njihov trip, dobro vreme za lov, pa na šta naiđu, uglavnom maznu kokoške i pse. Aca i ja se još ne damo.

Nas dvojica nismo paničari po prirodi. Nismo paničili ni pre neki dan kada je Aca gotovo stao na krajta. To je jedna od najopasnijih zmija na svetu. Plavi krajt, poznat i kao malajski ili indijski krajt nanosi najviše ugriza u Indiji. Dolazio nam je par puta na verandu, sklupča se ispod saksije i jedva ga vidiš u polumraku.

Nismo paničili ni u trenutku kada nam je možda i život bio ugrožen, kada su seljaci hteli vilama da nas oteraju sa farme, u strahu od korone i nas belih ljudi za koje veruju da donose svo zlo.

021: Gotovo svi mediji su vas podržali, pisali o vama, ali ništa. Da li to znači da ni mediji nemaju nikakvog uticaja? I Udruženje dramskih umetnika Srbije, čiji si ti član, i njegov predsednik glumac Voja Brajović obratili su se povodom vas dvojice državi, i opet ništa...

Mediji imaju i nemaju veliku snagu. Za nas lično, uradili su veliki posao, i mi smo im neizmerno zahvalni. O nama nisu javljali samo oni mediji koji imaju veliki strah od vlasti, a trebalo je da je objave baš oni, jer ih plaćamo mi građani Srbije, to su oni koji imaju nacionalnu frekvenciju.

Jedan moj beogradski drug rekao mi je da smo nas dvojica povodom naše indijske priče dobili više prostora u medijima nego cela opozicija zajedno uoči izbora. I to je tačno, ne znam kome nisam dao intervju, ali očigledno je da je situacija u kojoj je Srbija, ne samo zbor korone, pre izbora, posle izbora, već i nadizbora i uopšteizbora takva da je sve rezultiralo ničim.

Čuo sam od jednog druga da je na N1 slušao priču čoveka koji je nedavno sa nekom ekipom vraćen iz Kine i meni bi bilo zanimljivo čuti kako to da su vraćeni ljudi iz Kine koja je dalje od Indije? Kako su preskočili Indiju? Pa Kina nije daleko od Indije, mogli su pokupiti i nas, mogli smo i da stojimo u avionu, evakuacija je u pitanju. Bitno je da se vratimo.

021: Da li to znači da glasni apeli javnosti više nemaju smisla?

Razmišljao sam o tome, i mislim da je to prevaziđeni način komunikacije. Namere jesu dobre, ali se cilj ne postiže. To je prevaziđeno kao što su prevaziđeni CD plejeri ili komodor 64... To je jednostavno stvar prošlog vremena koja je "radila" na svest drugačije vaspitanih ljudi.

021: A šta je povodom vas u međuvremenu učinila Ambasada Srbije u Nju Delhiju? Valjda ti ljudi ne primaju platu samo da bi oformili WhatsApp grupu, što si rekao da su učinili u prvoj priči o vama za 021.rs?

Ne kontaktira nas. Deluje mi više i besmisleno da verujem da hoće nešto da urade. Ne verujem da ne mogu, već prosto nemaju interes da urade. Više ne znam ni šta bih rekao na tu temu, jer čovek u potpunosti izgubi motivaciju da komunicira sa državom kada vidi da je ona smetnja, a ne postulat, kada vidi da ona nije neka služba koja pomaže da država bude funkcionalna i ljudi zadovoljni. 

Država pojedinca gleda samo kao korisnog robota, roba koji plaća porez. Ona za pojedinca suštinski nikad ništa ne radi, osim ako tu postoji lični interes neke grupacije.

021: I kako sada uopšte razmišljate o povratku?

Ovde je sada osmodnevni karantin. Videćemo da li će ga produžiti. U Indiji je priličan haos na tu temu, posebno u gradu. Danas sam čuo da je registrovano 40.000 novozaraženih.  Čuli smo i da bi "Lufthanza" uskoro sigurnije trebalo da poleti ka Indiji, videćemo šta će od toga biti.

021: Gde je tih preostalih četrdesetak ljudi koji su potpisnici otvorenog pisma državi? Ko su ti ljudi, čime se bave?

Neki su u Bengaloru, drugi u Nju Delhiju, pa u Hajderabadu, ima tu jedan pilot, manekeni, hipici, lutalice, sportski trener, jedna starija žena koja je došla u ašram po neku svoju duhovnu priču, neki ljudi koji su došli da izučavaju jogu, nađu mir... Neki se više ne javljaju. Utihnuli su.

021: Šta kažu vaši porodica i prijatelji?

U kontaktu sam sa svima njima, javlja nam se i mnogo nepoznatih ljudi, šalju podršku, bodre nas, mnogi šalju i pare. Oduševljen sam kada na 20 negativnih komentara neki car napiše nešto ljudski dobro. Jedan dobar gest na hiljadu loših vrati mi optimizam i veru, ne u ljude, već u pojedinca.  Zahvalan sam svim tim ljudima koji su nam se javili i pomogli na razne načine. Ljudi svakog dana pitaju isto: kad se vraćate, a ja odgovaram isto: Čekamo. Nadam se ne Godoa.

021: Iz majske priče o vama, saznali smo gotovo sve o životinjama koje vas posećuju. Ima li nekih novih priča na tu temu?

Mene od nestanaka struje, kobri, škorpiona, lavova, leoparda, miliona komaraca ipak sada najviše nerviraju čete žaba koje nas opsedaju, neopisivo je koliko ih ima. Ne može čovek od njih nikud da mrdne, pa ni u WC. Čak i iz WC šolje moraš prvo da ih izbaciš. Lepo im svaki put objasnim da im tu nije mesto, ali džaba.

021: Može li vreme koje imate tamo biti prostor neke meditacije, razmišljanja o budućnosti, nekog preispitivanja po koje se uvek u Indiju ide?

Kad sediš u mraku, nema struje ni da napuniš telefon, da popričaš sa nekim, nije nimalo prijatno, posebno kada to bude iz dana u dan, i ne pada ti na pamet zen budizam, ni filozofiranje, ni osama.

Jako je to kompleksno ostati sam sa sobom suštinski, nekad i nije dobro. Mnogi ljudi plaše se takvog osamljivanja. Možda i tu leži nemir našeg sveta. Čovek je toliko unapredio tehnologiju da bi imao više vremena za sebe, ali ga ima sve manje. Nekad ranije, ljudi su intenzivno radili četiri-pet sati, pa su preostalo vreme oblikovali za porodicu, odmor... Danas četiri-pet sati imaš za porodicu, ali si toliko slomljen radom i trkom da sve savladaš, da suštinski ni to vreme ne provedeš baš nekako najbolje sa njima. 

Novo vreme donelo nam je nedostatak vremena da osetimo sebe, da se uspostavimo u odnosu na sebe, na te neke načine koji su nam neophodni da bi naš mentani proces mogao da napreduje. Mislim da ovo prisilno zarobljavanje nije vreme za tu vrstu uspostavljanja sebe. To nisu nimalo prijatni momenti. Najgore od svega je činjenica da se uopšte ne zna do kada mi moramo ovde da bude, do kada mi kao svet moramo ovako da živimo. Ta neizvesnost je najtvrdokorniji protivnik i vrlo psihički može da utiče na ljude.

021: Šta se krije iza tog čestog nestajanja struje?

Indija troši jako mnogo struje. Samo u Bengaloru ima 14 miliona ljudi. Preko leta je nesnošljivo toplo i svi drže ventilatore upaljene, one stone ili na plafonima i to je strašna potrošnja struje. Često u gradovima imaju restrikcije. Nestanke struje onda predupređuju akumulatorima koji nakon nestanka daju još nekoliko sati struje.

Problem je što su instalacije jako stare, kad ovde počnu kiše i oluje sa grmljavinom, oni isključe struju u celom regionu. Boje se da ne pukne grom u neko drvo, ono padne i ćao sa instalacijom. Najmanje jednom nedeljno ima neko opasno strujno varničenje. Evo i sad smo bez struje.  

Nekad bih plakao, a nekad umro od smeha kad vidim kako je na putu do kvara naoružan indijski električar: nosi šrafciger, klješta a ogrnut je oreolom kosmičke intuicije. Nikola Tesla bi se zbunio da ga sretne. Šrafciger u ruci, voda svuda okolo a on – električar, vreba koji će od milion zapletenih kablova prekinuti.   Meni je čudno da struja i češće ne nestaje.

021: Kako u budućnosti razmišljaš da će biti moguć tvoj posao, uopšte život slobodnih umetnika?

Država je dala neku pomoć za nezavisne umetnike i to je OK čin. Dali su koliko su mogli, mogli su dati i više, ali nisu. Nemam dalekosežne planove, jako je teško da planiram bilo šta ako ne znam do kada ću biti ovde.

U Srbiji nije vesela situacija. Iz jedne problematike ući ćemo u drugu. Ovde su kobre, slepi miševi, leopardi, a tamo će biti život u gradu. Radio sam ovde neke mini projekte i pre epidemije, neke performanse, snimao sam video radove tokom karantina, pripremao mini koreografije, ali..

Ovaj virus je bio blizu toga da restartuje čovečanstvo, ali nije, možda zato što ipak nije u pitanju bukvalni opstanak čovečanstva. Vidiš na ovom primeru da, šta god da se desi, ljudi se brzo prilagode, naviknu. Navikli bi se da nema struje, da ima vode ponekad tokom dana, sve bi progutali. Razmileli bi se možda u nekom trenutku po nekim šumama i njivama, i izgradili novu civilizaciju koju bi opet degradirali.

Mislim da ljudi još uvek nisu svesni kakve nam promene dolaze i kako mi moramo da se prilagodimo. Jednostavno, moramo biti spremni da ćemo morati da se menjamo, da sagledavamo stvari i mogućnosti iz druge perspektive. I nemoguće je dati bilo kakav precizan odgovor dok je epidemija u puno jeku. Mi pojma nemamo ni ono osnovno, da li je ovo prvi ili drugi talas.

Ono što vidim, a baš na temu sagledavanja tih novih mogućnosti, je da se umetnost premešta na onlajn platformu, isto kao i škola, prodaja, kupovina. Možda je budućnost umetnosti zaista tu: ja sam u svom dvorištu, napravim neki performans, snimim se i ti lepo onlajn platiš da to gledaš. 

021: A ako bi bilo moguće da napraviš predstavu po tvom povratku u Novi Sad, šta bi to bilo?

Mene zanima povratak u civilizaciju i pravljenje nekog kulturološkog eksperimenta o tome kako ono što sam uradio u umetničkom smislu ovde u indijskoj džungli, gde je čoveku zaista promenjena percepcija, ima percepciju kod nekog u Srbiji.

Kad je čovek u divljini potpuno mu se menja percepcija, teško je to objasniti ljudima u gradu. Uvek se na tu temu setim Pitera Bruka i priče kako su, hodajući po afričkim selima, naleteli na neki moćan ritual na koji su potpuno odlepili, ali kada su probali da ga rekonstruišu i ponove u Londonu, nije im uspelo. To samo znači da su neke stvari zaista vezane za neko mesto. Ovo mesto na kojem sam sada dalo je iskustvo sa jednom vrstom energije, znanja i svesti, i mene zanima da li je to moguće preneti u Srbiju, bar u smislu te moje iskustvene energije.

Nekad mislim da smo Aca i ja privilegovani što smo sad u prirodi, ali sada češće mislim da smo previše boravili u ovoj džungli i biće zanimljivo videti kako ćemo sagledavati realitet grada kada se vratimo. To ne znači da sam zaboravio da pišem, svoj jezik, govor... Međutim, ovo jeste neka vrsta pustog ostrva i radoznao sam da vidim kako će izgledati taj moj performans povratka: imati stalno struju, moći otići kod zubra kad ti je potreban, nešto što je tekovina savremene civilizacije za šta smo ovde uskraćeni.

021: Do povratka, šta radite na farmi? Kako teče život svakodnevni?

Do pre mesec dana bili smo malo disciplinovaniji. Trudili smo se da ispunimo dane. Da imamo rutinu, ali ja nisam mogao da zaspim noću, na spavanje sam išao oko 5-6 sati ujutro. Aca je ustajao ranije i spremao doručak. Obično kad ustanem malo vežbam, imali bismo onda razne akcije: desetak dana pravili smo peć od blata, onda isto toliko kućicu na drvetu, popravljali smo razne stari po kući, Aca je tu bez premca, ima zlatne ruke, sve ume. Posle smo pomagali na farmi da obrađuju zemlju, sadili mango, palme. U nekim trenucima, kad bi karantin popustio, išli smo i u te pomalo rizične šetnju, tu malo oko farme, ima tu nekih sela, ali moramo biti oprezni zbog seljaka, nisu svi dobronamerni.

021: Koja je uopšte priča sa tim seljacima? Zašto vas se boje?

Jako su sujeverni. U početku je bilo dramatično, bežali su od nas, stavljali marame preko očiju i nosa čim bi nas videli, ali kako je vreme odmicalo, kad već treći put vide dva bela lika, neki samo pobegnu, a neki se čak i jave. Navikavaju se ljudi i ovde. Vide da treba nastaviti sa životom, to je stav većine ljudi. Tu je i gazdarica farme na kojoj smo Jačinta Kumarsvami, koja ima 70 godina, jedna vrlo hrabra žena, koja nas sada već tretira kao svoju decu i često nam donosi nešto što volimo da jedemo. Meni donosi kakao jer zna da ga obožavam.

Pa ipak, mislim da smo sada došli u fazu da ne možemo ništa da radimo, postalo je dosta teško jer se boravak jako odužio. Čovek jeste biće koje se prilagođava. Video sam uživo sadejstvo čoveka i prirode, video sam uživo lanac ishrane u prirodi, onaj o kojem smo učili u školi i sada bih malo kući. Mi nismo odavde i moramo da se vratimo. To je sad ta neka borba sa neizvesnošću, borba da čovek ostane fokusiran, da ne klone duhom. Ok, kloneš, ali moraš i da “otkloneš”. Za to je opet najbolji neki rad. 

Na nagovor prijatelja počeli smo sa serijom video priča sa farme. Naslovljene su "Via Nomadia". Beležimo sve što se dešava na farmi: šta tokom dana radimo, pričamo o običajima, prikazujemo kako izgleda indijska divljina, čavrljamo o hrani... Ispostavilo se da se iz te neke depre izrodilo nešto pozitivno što ljudi prate.

Ali, ide nam se nazad. Nekada je to kod mene pola-pola: nekad mi se ne ide, kad vidim šta se tamo dešava, ali nedostaju mi prijatelji, porodica, majka, tetka, moje dvorište, Fruška, rakija, roštilj, kozijski sir, burek, punjenje paprike, pa čak i Vučićevi govori na TV-u:)

021: Ako Bjela, Filmski centar Srbije ili neki talentovani reditelj sa novosadske akademije bude hteo da snimi film po tvojoj priči, ko bi te igrao?

Najteže pitanje do sada! Džoni Dep ili Bred Pit, mada mogu i ja, samo da prethodno zbacim kile i nabildujem se. I vratim se u Srbiju.

Još fotografija iz indijskog karantina Kristiana al-Droubija i Aleksandra Denića može se videti u galeriji: