Snimatelj filma o Vuhanu ekskluzivno za 021: U budućnosti ćemo živeti pod ovim uslovima

"Medena zemlja", prošlogodišnji makedonski megaadut za Oskara, film je čudesne lepote pred kojom čovek potpuno zanemi. Govori o životu Hatidže Muratove, poslednje pčelarke u Severnoj Makedoniji koja živi u planinskom selu Bekirlija, gde se svojim intuitivnim etičkim senzibilitetom bori protiv nadirućeg primitivizma konzumerske kulture. Priča je to, ne samo o ekologiji i potrebi da se najzad usaglasimo sa prirodom, već o zaboravljenoj etici kao ključu boljeg sveta.

Ovo izuzetno filmsko delo, koje je dobilo niz nagrada u svetu, snimano je okom dva pažljiva, predana i strpljiva znalca koja su ostavila upečatljivo svedočanstvo o zapitanosti kako su se čovek i priroda tako odrodili i šta će biti sa nama kada nestane i poslednji Mohikanac koji živi u skladu sa prirodom.

Jedan od snimatelja, Fejmi Daut, odgovor na pitanje zašto živimo ovaj "distancirajući život" nudi možda već u svom novom projektu, dokumentarcu o Vuhanu, gradu "nultom pacijentu" u kojem je boravio od sredine marta do početka maja ove godine.

O tome kako je izgledalo snimanje filma radnog naziva "Sezona pakla u Vuhanu", rad u srcu provincije Hubej, kako su izgledale preventivne mere za celu ekipu, gde im je bio strogo zabranjen pristup, te da li su priče da su Kinezi namerno pustili virus iz laboratorije teorija zavere ili zavera bez teorije, ekskluzivno za 021.rs govorio je Fejmi Daut.

"Oskarovac Malkolm Klark, koji je dva puta dobio Oskara za dokumentarni film ('The Lady in Number 6' i 'You Don’t Have To Die', prim. nov.) gledao je našu 'Medenu zemlju' i ona je bila razlog da me pozove da sarađujemo na njegovom narednom projektu. Zvao me je već pet-šest dana nakon Oskara, rekao da imaju priču koja mora odmah da počne da se realizuje, da se radi u američko-kineskoj produkciji i pitao me je da li sam slobodan da idem u Vuhan.

Trebalo je brzo da odlučim, malo sam se obavestio o svemu. Morao sam i brzo da dobijem vizu za Kinu. Ekipa filma je uveliko radila na dobijanju svih dozvola za nesmetano snimanje. Tako sam se 14. marta obreo u Vuhanu. Klark, koji inače pet-šest godina živi u Šangaju, i producentkinja Jin Han već su deset dana bili Vuhanu, gde su počeli snimanje sa kineskim delom ekipe. Vrlo brzo smo se prilagodili jedni drugima i samo je povremeno bilo problema kada smo na terenu nailazili na kontradiktorne informacije".

021: Kakve konkretno?

Na primer, od centralne kineske vlasti dobijemo dozvolu za snimanje određenog objekta, dozvolu za kretanje, ulazak u neki prostor, ali kada dođemo na lice mesta, tu se ispostavi da lokalne vlasti ne daju da snimamo.

021: Šta to znači, da svaka država u Kini ima svoje zakone ili da se neko nije pridržavao onoga što propiše centralna vlast?

Ma ima toga i kod nas u Makedoniji. Imaš zakon, ali dok on dođe na lokalni nivo, "malo popusti". Lokalna vlast se ne pridržava uvek slepo onoga što propiše vrh države. I tu je dolazilo do nesporazuma. Imali smo, na primer, iz Pekinga dozvolu da snimamo Železničku stanicu u Vuhanu, ali nam lokalci na kraju to nisu dozvolili. Tim povodom pitale su se vlasti u Vuhanu.

021: Da li je bilo još stranaca u ekipi?

Jeste, ukupno nas pet: dvoje Kanađana – direktorka fotografije i asistent koji je radio "making of" filma, dvoje Engleza, od kojih je jedan bio naš epidemiolog, a iz ovih krajeva bio sam samo ja. Najviše je ipak bilo Kineza.

021: Da li ste svi ravnopravno sve snimali?

Nismo. To nam je bio hendikep. Kao stranci nismo mogli da uđemo u neke prostore. Nisu nam dali pristup vojnoj bolnici, ni onoj koja je izgrađena za deset dana. 

021: Da li su vam objasnili zašto?

To je politika vlade. Tako se štite, ne daju strancima da se šunjaju po bolnicama. O tome smo se obavestili ranije, znali smo da nam neće dati, pa smo tamo poslali kineski deo ekipe.

021: Da li si bio na mokroj pijaci sa koje je navodno sve počelo?

Lokalne vlasti nisu dozvolile ni strancima, ni Kinezima da snimaju tamo, iako smo mi preko tzv. centralne vlasti insistirali na tome. Oni su bukvalno fizički zatvorili pristup toj pijaci, čak i prilaz njoj. Policija stoji svugde i ne da blizu. Vlast Vuhana je u međuvremenu donela odluku da sruše pijacu, da je sravne sa zemljom, dakle da je fizički eliminišu zbog sumnje da je odatle sve poteklo i zbog toga što, kako je inspekcija utvrdila, i dalje tu postoji rizik od virusa. U vreme mog boravka tamo još uvek nije bila srušena.

021: Kakve su, pre odlaska u Vuhan, u zdravstvenom smislu, bile pripreme za ekipu? Kako ste se tamo čuvali virusa?

U ekipi smo imali epidemiologa iz Engleske, Adinu koja nas je pratila tokom celog snimanja. Ona je pazila da neko ne zaboravi masku, da je ne stavi pogrešno, bila je tu da nas obuči kako i kojim redosledom šta oblačimo, ksko da zaštitimo opremu, da pazimo jedni na druge, da držimo distancu, da pazimo ljude koje snimamo. Uvek je bila tu da nas uputi i opomene ako nešto zaboravimo. Testirali smo se na svakih sedam do deset dana.

021: Da li se neko od ekipe možda zarazio? Jeste li se plašili zaraze?

Niko od članova ekipa se nije zarazio. U početku ti nije svejedno, pričao sam sa producentom i rediteljem kako će se sve odvijati i bio sam nekako sigurniji da ćemo tamo raditi lakše nego bilo gde drugde. Tako je i bilo, posebno kad te u međuvremenu uhvati snimateljski adrenalin.

021: Kako ste kao ekipa dočekani u Vuhanu?

Kad su saznali da smo došli u hotel, u kojem smo bili tih mesec i po dana, prvo su poslali inspekciju, da provere ko smo mi. Odmah su nas i testirali da se osiguraju.

Sigurno da hoćemo, ali o tome se može govoriti tek posle montaže. Ideja reditelja je bila da objektivno pokaže šta je iniciralo epidemiju u Vuhanu, kako je ona postala moguća.

021: Jesu li se ljudi u Vuhanu tako strogo pridržavali mera, kako smo mogli tu i tamo da pročitamo?

U Kini je to bilo zaista tako. Sve mere bile su strogo provođene. Svi su ih se pridržavali: zaštitne maske, dezinfekcija, merenje temperature, strogo propisana distanca, čak i kada se popustile mere, ljudi su se i dalje svega toga čvrsto pridržavali.

021: Da li su Kinezi u uslovima epidemije hteli da komuniciraju sa vama?

Hteli su, naravno. Bili su vrlo ljubazni i otvoreni samo ako se pridržavaš svega propisanog: maske, distance… Ako se previše približiš, upozoravaju te.

021: Čini li ti se da su zbog epidemije bili u panici? 

Imao sam utisak da su oni to shvatili, ne mogu da kažem normalno, ali nekako racionalno. Kao da su bili spremni za to. Možda je to zato jer se nisu prvi put suočili sa nečim takvim. Oni su 2012. godine imali epidemiju SARS-a. Bili su već upućeni u taj proces i tok zaštite, bili su spremni i disciplinovani. Nespremni jedino da rizikuju nepoštovanje mera.

021: Koliko si se mimo snimanja kretao po gradu? Kako izgleda?

Grad je otvoren 8. aprila i ljudi su tada polako počeli da se vraćaju u neku normalu, počeo je neki život, počeli su da izlaze u kafiće i na javna mesta, ali oprezno i ne u grupama. I to su prihvatili posve mirno i bez histerije.

021: Da li se mladi ljudi okupljaju pored reke Jangce, kao na primer kod nas pored Dunava?

Bilo ih je, ali opet naglašavam, ne u grupama. I uvek poštujući mere zaštite. To je prosto postalo sastavni deo ponašanja.

021: Da li je policija imala priliku nekoga da kazni zbog nepoštovanja mera?

Nije bilo potrebno da se iko kažnjava. Kinezi su sami sebi najbolji korektiv.

021: Jeste li kao ekipa imali policijsku pratnju?

Ne, imali smo ugovor sa kineskom vladom da možemo sami da radimo i da se neće mešati. I tako je bilo od početka do kraja. Znam da stranci obično dobiju neke vodiče i pratnju, ali sa nama to nije bio slučaj.

021: Pretpostavljam da si imao priliku da čuješ od nekog konkretno od čega je živeo tokom lock down-a?

Kina se tu dobro organizovala, lokalne uprave su dostavljale hranu, mladi volonteri su donosili potrebne namirnice starijim osobama. Dakle, dostave su bile ključni momenat, jer pijace nisu radile. Socijalna pomoć države je bila adekvatna, ali i solidarnost među građanima Vuhana.

021: Čuo si, verujem, i ti za teorije zavere, da je virus "namerno pušten" iz vuhanske virusološke laboratorije. Šta misliš o autorima te teze?

Naslušao sam se tih priča. Pričali smo sa mnogo običnih ljudi tamo, sa mnogo lekara, stručnjaka, naučnika, vrlo obrazovanih i zanimljivih ljudi sa stavom. Mislim da je zapad više vremena posvetio tome da Kinu pokaže kao glavnog krivca i razlog epidemije, nego što se suštinski bavio epidemijom i sprečavanjem njenog širenja. Ja lično mislim da nisu u pravu i da je virus nastao negde drugde.

021: Izvan Kine?

Da. Zahvaljujući reditelju Klarku, koji uživa veliki ugled u svetu, i ima mnogo kontakata i vrlo dobre poslovne, političke i umetničke veze, kad se sklope sve kockice, kad čuješ ljude koji nisu nimalo naivni, rekao bih da se radi o medijskom ratu prema Kinezima.

021: Pa i to je malo teorija zavere? Zašto misliš da je to zavera bez teorije?

Razlog je sve veća nadmoć kineske ekonomije nad američkom. Koliko sam ja mogao da uvidim, ona je u ovom trenutku već naprednija od američke. Mislim da je Amerika zbog toga producirala slučaj "epidemija".

021: Kako je moguće da tako vredan narod i tako moćna ekonomija dozvoljavaju postojanje "mokrih pijaca" ako su one, kako smo čuli, već tako rizične i ako se na njima prodaje i jede ono što bi u nekom trenutku moglo da bude road to hell?

Mislim da je i ta priča diskutabilna. Te pijace postoje više od hiljadu godina, one su tradicija, i nikada se ranije nije pojavio neki takav problem. Nije bilo da je neki čovek imao kontakt sa slepim mišem i da je zbog toga nastao haos. Kad čovek malo trezvenije razmisli, nemoguće je da se to desilo.

021: Pa zašto su onda rešili da je sravne sa zemljom?

Mislim da je to bilo više psihološki, da se malo stišaju strasti i tenzije. Zato je i doneta odluka da sve te pijace na neko vreme, narednih nekoliko godina, budu zatvorene, pa, možda se potom otvore.

021: Kad završavate film? Kad će biti premijera i gde?

Već je u montaži, trebalo bi da bude završena do kraja jula, ali kako se u procesu montaže uvek nešto ekstra dogodi, i avgust, najkasnije septembar je opcija. Svetska premijera, zamišljeno je, treba da bude u Kini, a onda bi usledili festivali.

021: Šta ti je osnovni utisak o pandemiji?

Mislim da ćemo u budućnosti živeti pod ovim uslovima. Ovo je neka nova realnost.

021: Kako ti se posle Vuhana čini Makedonija pod virusom?

Ako poredim sa Vuhanom, dosta nesigurno i rizično. Ljudi su operisani od straha da je ovaj virus opasan.

021: Uz pretpostavku da sada odmaraš od Vuhana, šta je neki naredni filmski plan?

Već sam u pripremama za snimanje dokumentarnog filma, radni mu je naslov "Dan žene", počećemo ga krajem septembra, početkom oktobra. Kasting tek utvrđujemo. Priča u režiji Goce Cvetanovskog govori o jednoj novinarki koja je na tragu koruptivne saradnje između jedne vlade i mafijaških kartela.

Ko je Fejmi Daut?

Makedonski snimatelj rođen je 1980. godine u Skoplju, gde je završio filmsku akademiju. Radio je na tamošnjem kanalu 5 i u nezavisnim fimskim krugovima. Za "Medenu zemlju", koja je snimana tri godine, a montirana od 400 sati probranog materijala, dobio je nagradu za najbolju kameru na filmskom festivalu "Sandens", na kojem je imao svetsku premijeru. Na 92. dodeli Oskara nominovan je u kategorijama za najbolji internacionalni film i najbolji dokumentarni film. U krug najboljih kamermana na svetu ušao je zajedno sa kolegom snimateljem "Medene zemlje" Samirom Ljumom kada su dobili ASC (American Society Cinematographers) i CEH (Cinema Eye Honord), nagrade koje su u krugovima svetskih filmskih znalaca važnije od Oskara, jer ih daju kolege.