Digitalne grafike Dobrile Martinov - simfonija sfera koja nabolje naštimava svet

Bilo je to teško i nesrećno vreme, kao što je nažalost i ovo danas, htela sam nekako drugačije da obeležim taj rođendan, da ne oštetim porodične budžete svojih prijatelja, a da ih ipak imam na okupu. Zato sam smislila da napravim izložbu, a da oni ne znaju da je povodom rođendana. Fotografije su bile o petrovaradinskom Podgrađu", počinje priču Dobrila Martinov koja je nakon toga imala još devet samostalnih izložbi. Njene fotografije prikazane su u nekoliko evropskih gradova i Americi, uglavnom zahvaljujući aktivnostima Foto-kino saveza Vojvodine, čiji je član.

"Važna figura u mom gimnazijskom životu bila je Vera Macedonić koja mi je predavala likovno. Sigurna sam da joj nisam zahvalna samo ja, već i mnoge generacije kojima je predavala, za sve ono što je učinila za nas. Ona nas je naučila ne samo tehnikama slikanja, već nas je uvela u svet istorije umetnosti.

Njene priče bile su zanosne, prekoračivale su okvire školskog programa i ono što mislim da je bilo jako značajno za moj dalji razvoj je što nas je naučila da gledamo lepotu, da je vidimo, da umemo iz svog okruženja da izdvojimo ono što će biti centar našeg posmatranja. Vera je umrla pre dve godine, ali sve što nas je naučila živi i dalje u njenim đacima", naglašava sagovornica 021.

"Posle srednje škole želela sam da studiram Likovnu akademiju, ali kako u to vreme nije postojala u Novom Sadu, opredelila sam se za svoju sledeću ljubav, a to je bila književnost. Međutim, nikada nisam prestala da se bavim fotografijom. Značajan pomak desio se pojavom digitalnih aparata koji su nas oslobodili granice od 36 snimaka i traume ograničavajućeg faktora koju smo zbog toga doživljavali na svakom letovanju.

Tokom mog fotografskog sazrevanja ispostavilo se da su detalji ti koji me zanimaju: kora drveta, godovi na njemu, vlat trave, pore na listu, deo nekog arhitektonskog ornamenta, pruga na pločici, šara na automobilskoj gumi, hrapavost kamena, blistavnost nekog metala, savršeno nesavršenstvo nekog predmeta…

Onda se desio još jedan skok - fotošop. Naučila sam da ga koristim zahvaljujući tome što sam volonterski radila u Humanitarnom fondu "Privrednik". Tamo su imali kurseve za pitomce i nas volontere. Naš učitelj bio je Bojan Novaković, u to vreme student, a danas profesor na Akademiji umetnosti.

Fotošop, kao i svi drugi računarski programi, ima neverovarne mogućnosti. Kako sam sklona igri – igra je, mislim, jako važna u našim životima, ona nas održava mladima, vitalnim, unosi svežinu i lepotu - ja sam se igrala fotografijama ispitujući mogućnosti fotošopa. I tako sam napravila svoju prvu digitalnu grafiku. I današnje, kao i ta prva donela mi je mnogo radosti. Drugih ambicija nisam imala, niti da ih prodajem, niti da gradim karijeru", otkriva Dobrila Martinov.

Tokom te igre svašta je, kaže, naučila o korišćenju alatki koje nudi fotošop. Svaka njena digitalna grafika nastala je od fotografije koju je sama napravila. Nekada je prepoznatljivo odakle je krenula, koji je bio osnovni motiv, a nekada se ne može odgonetnuti izvor. Sama ideja postupka jeste kretanje fotografskih elemenata u okviru same fotografije.

"Često se setim Ane i Steve Lazukića koji su imali značajnu ulogu u našem gradu i našim životima. Jednom sam prisustvovala njihovom razgovoru kada su se sporili oko toga da li je upotreba fotošopa u klasičnoj fotografji prihvatljiva ili ne. Steva je bio protiv, a Ana je odobravala svaku intervenciju, tvrdeći da se to radilo i ranije, ali u foto-laboratoriji”, kaže Martinov i odmah objašnjava:

"Nisu to odmah bili krugovi, te moje digitalne grafike. Na izložbi u "Prometeju" 2005. godine prilagođavala sam ih formatu fotografija, a tek kasnije sam izabrala da to budu krugovi. Nazvala sam ih "Harmonija sfera" jer u njima zaista osećam harmoniju koja je donela novi, osvežavajući korak u mom životu. Krug mi se učinio kao savršeni oblik u kojem se taj moj motiv razvije do najveće mere, ispolji najraskošnije, pokaže svu svoju lepotu.

Nemam neko posebno pravilo kada imam aparat u rukama. Fotografišem ono što mi privuče pažnju, a to su najčešće detalji. Prebacim ih na računar i pustim malo da miruju, da mi se otvore. Tek kada im nakon toga pristupim, prepoznajem kojim putem mogu da krenem, kako sa njima mogu da se igram, kako tim detaljem mogu da manipulišem.

Naravno, sada već sa iskustvom mogu odmah da prepoznam nešto što će biti podatno za manipulaciju. Zimus me, pre ove nesrećne korone, sin vodio u Amsterdam. Bila sam u nekoliko muzeja i u Muzeju fotografija našla sam neke izuzetne geometrijske motive koji su mi se učinili dobim materijalom za obradu. Njima se sada bavim.

Sećam se, inače, i vremena kada fotke nismo dobijali odmah, već film odneseš u "Sine-foto" i čekaš nedelju dana da vidiš kako je fotka uspela."

Digitalna era, smatra Martinov, donela nam je, ne korak napred, nego korak uvis i on zapravo traje, ne prestaje. To se vidi u radovima drugih umetnika, u drugim medijima, muzici, filmu i zaista je zapanjujuće i neverovatno bogata paleta mogućnosti, mišljenja je.

“Zbog toga od tih mojih fotografija mogu da izgradim potpuno nove svetove. Mi živimo jedan svet koji zabeležimo foto-aparatom, a ovo na grafikama je drugi, koji otkriva oko gledaoca, onako kako ga doživi i vidi. Lično i originalno.

Zato im ne dajem ni imena, zapravo najčešće ne, mada nekad ne mogu da odolim, iako sam se osvedočila da to što ja vidim u nekoj grafici ne mora da bude u oku gledaoca, to je nekakva komunikacija koja se ostvaruje sa onim ko posmatra, i zavisi od milion faktora. Posmatrač ima svu slobodu da učita, da ga viđeno asocira na nešto potpuno drugo od onoga što sam na primer ja tu videla”, reči su Martinov koja je ceo svoj radni vek provela u Matici srpskoj, istražujući reči napisane o znamenitim ljudima koji su obeležili geografiju u kojoj živimo.

"U Maticu sam stigla kao student iako se već tada sa književnošću teško nalazio posao. Od Milenka Fundurulje, profesora književnosti u Jovinoj gimnaziji saznala sam da kod profesora Vladimira Otovića, koji je u tom trenutku već radio na Srpskom biografskom rečniku, ima posla za honorarce. Bila je to faza sakupljanja građe, naišla sam na izvanredne ljude, osvojila me je uzbudljivost tog istraživačkog posla, to skidanje paučine sa nekih znamenitih i zaboravljenih biografija.

A u međuvremenu - samozatajna harmonija sfera njenih grafika traje… I ako se dovoljno dugo gledaju, bar minut ceo - mogu da preokrenu uticaj svih retrogradnih Merkura koji su nas snašli ove, nimalo samozatajne 2020. godine…

Digitalne grafike Dobrile Martinov mogu se videti i u ovoj galeriji: