Novosadski vajar Nikola Macura od oružja uspeva da napravi instrumente, ratne pokliče istorije pretvara u muziku. Njegov projekat "From Noise to Sound" je relevantno umetničko delo koje dubinski šeta žmarce telom, uznemiruje, budi zapitanost, prosvetljuje, budi nadu, a nastalo je s idejom da propita destruktivnost društva u kojem živimo.
Foto: 021.rs
Etika je ono što čvrstim rezom odvaja umetničko delo od preširokog polja sveprisutnijeg fenomena samoproklamovane umetnosti. Etičnost umetnika, njegov čvrst i jasan stav u odnosu na život i važna društvena pitanja, pa time i čestitost ideje i realizacija umetničkog dela koje stvara, ono su što onog ko gleda to delo izvodi iz ličnog ideološkog komfora i odvodi u sferu promišljanja i menjanja.
Nažalost, etika je danas ozbiljno ugrožena u svim sferama života. Ni umetnost nije pošteđena, jer i nju ipak stvaraju živi ljudi, od krvi i mesa. I zato je sve manje umetničkih dela koja istinski uzbuđuju, prožimaju, katarzično nas istresaju iz gaća tako da nakon susreta sa njima satima ćutimo i danima još mislimo o njima. Takva se dela jedva na prst jedne ruke mogu izbrojiti.
Jedno takvo, društveno relevantno umetničko delo je projekat "From Noise to Sound" koji dubinski šeta žmarce telom, uznemiruje, budi zapitanost, prosvetljuje, budi nadu. Njegov autor je novosadski vajar Nikola Macura.
U umetnikovim rukama, snagom upravo etike - ali i uma, ratni poklič u vidu minobacača, šlemova, kalašnjikova, šaržera, čuture pretvorio se u perkusije, violončelo, trubu, odnosno muziku.
Priču o tome kako se desio ovaj transfer smisla, odnosno kako su predmeti sa vojnog otpada u Temerinu, koji su vrlo moguće bili deo eksjugoslovenske nacionalističke fantazmagorije, oličene u krvavom ratu koji se "nije vodio", od sredstva za proizvodnju smrti progovorili jezikom života, 021.rs je zabeležio u Macurinom ateljeu, u petrovaradinskom Podgrađu.
"Ovaj projekat plod je višegodišnjeg rada, najpre razmišljanja, potom razvijanja ideje a onda i same realizacije u kojoj je učestvovalo još nekoliko ljudi. On je zapravo nastavak mog umetičkog angažmana koji traje već 20 godina. Ranih devedesetih počeo sam da se interesujem za socijalno angažovanu umetnost i to kako ona može da utiče na društvo, da menja svet", započinje Macura.
Tokom školovanja na Akademiji umetnosti učestvovao je u performansu koji je na Trgu slobode organizovao Led art, u čiji je rad bio uključen celu deceniju, paraleno razvijajući i svoju poetiku.
"Iz takvog umetničkog polazišta i osećaja sveta izašao je 'From Noise to Sound', projekat koji se bavi pitanjem destrukcije u društvu, destruktivnosti okruženja u kojem stasavamo i živimo. Jedna od njih je i oružje koga je i danas dosta po kućama, koje se može nabaviti i preko oglasa. Bili smo okruženi njime devedesetih, sećam se, na primer, paradoksalne situacije da su kod mene u Beočinu, gde sam odrastao, u velikim čaurama sadili cveće. Dugo me fascinirala ta ideja o potrebi demilitarizacije, ne samo bukvalne, već i one suštinske - u glavi, jer ta je najopasnija, iz nje sve kreće", kaže Nikola Macura.
Sve je počeo pre nekoliko godina kada je u Kulpinu, u okviru kolonije Muzeja Vojvodine, napravio prvi zvučni predmet iz kojeg se rodila ideja za ovaj projekat. Tada je shvatio da postoji više mogućnosti u razvijanju zvuka, da on mora da se širi i nadograđuje jer će smisao učitanog u njega biti ubojitiji. Ideja se potom razvijala u više pravaca, a on je izabrao dva: vizuelni i muzički.
To ga je odvelo do ratne rekvizite i razmišljanja da se ona transformiše za drugu namenu, da dobije drugi smisao, da joj se "popravi smisao", odnosno da se redizajnira, ne samo estetski, već i namenski, značenjski, da se suštinski prenese i prevede u drugi jezik.
Da je to moguće shvatio je u dugim razgovorima sa svojim imenjakom i prezimenjakom, saksofonistom Nikolom Macurom. Tad je odlučio da će buku i bes da pokuša da pretvori u zvuk, muziku.
Ratne rekvizite, one koje su nažalost imale utilitarnu vrednost, našao je na vojnom otpadu u Temerinu. Odabrao je one za koje je verovao da mogu da se redizajniraju, fotografisao ih a potom odneo u atelje gde je počelo njihovo "pripitomljavanje", odnosno dovođenje u humani registar.
Demonstrirajući u svom ateljeu moćni zvuk koji proizvode ove, nekada rekvizite smrti, a danas jedna vrsta muzičkih instrumenata koji kroz note pričaju neke opominjujuće priče, Macura kaže da mu je jako važno da gledalac u njima prepozna formu redizajniranog predmeta. Zbog toga ne interveniše previše, nego insistira da forma ostane što celovitija.
"Violončelo je napravljeno od kante/kanistera i ručnog minobacača, teško je sigurno preko 20 kilograma, od originalnog instrumenta razlikuje se i po tome što ima samo tri žice, ali mu je gudalo orginalno. Drugi "instrument" napravljen je od posude za pribor za jelo, šaržera i oštrice sa vrha barjaka; gusle su sastavljene od minobacača i šlema, originalna na njima samo je struna; perkusije čini sklop minobacača, čuture, fricovke, šlemova, bakarnih cevi koje odlično rezonuju", objašnjava nam sagovornik.
Dodaje i da svi instrumenti sada imaju i drugu boju.
"Umesto maslinaste - crni su, žuti, ljubičasti, zeleni ili rozi. I to nije slučajno. Ofarao sam ih da bih napravio i vizuelnu distancu od onog što je zapravo to naoružanje."
U timu koji mu je pomogao da prevede jezik uništenja u jezik umetnosti su muzičari, snimatelji, čak i jedan fizičar.
"Željko Škrbić je fizičar koji se, između ostalog, bavi i akustikom i on mi je veoma mnogo pomogao da se odredi akustika instrumentima. Među muzičarima su moji prijatelji koji su na samom početku projekta jedini hteli da sarađuju na njemu: violončelistkinja Milica Svirac, saksofonista Nikola Macura i perkusionista Ištvan Čik. U timu je i reditelj RTV-a Vojin Ivkov koji je pomagao u fazi kada smo shvatili da se ti zvučni objekti javnosti moraju predstaviti putem filma i video zapisa. Napravili smo ih za sada tri koji predstavljaju prva tri muzička objekta", priča Macura.
U ćošku Macurinog atelja stoji još jedan instrument, drečavo roze boje, koji liči na gusle. Otkud u ovoj, suštinski antiratnoj priči, instrument koji ispreda priče o mitskom čojstvu i junašvu, hrabreći tako ratnu retoriku, otkriva sam autor projekta.
"Pravim distinkciju između zvuka i buke. Instrument uvek pravi zvuk, a naoružanje pravi buku i razaranje. Za mene je instrument – instrument, koji god da je, iako nijedan nisam slučajno izabrao. Gusle su specifičan instrument, ne znam baš koliko su naš - u celom ga regionu svojataju i to mi je bilo intrigantno da taj veoma jednostavan instrument sa jednom strunom svojataju svi koji su možda juče, svi, ratovali jedni protiv drugih. U fazi pravljenja gusala od ratnih rekvizita išao sam i kod guslara, razgovarao sa njim, pronašao sam kompozicije za gusle. Ne želim da nijedan instrument ima negativno značenje. Uostalom, odbrao sam da napravim i trubu koja u ovom narodu ima snažnu simboliku", zaključuje ovaj umetnik.
Otkriva još i to da mu je namera da ovaj njegov projekat, baš poput žmaraca na početku ovog teksta, prošeta kroz region u vidu koncerata na kojima bi zajedno svirali ovdašnji i lokalni muzičari. Do tada, pokušaće da razvije još jedan instrument, najkabastiji od svih do sada napravljenih. Od tenka! Dodaje da je realizacija na vidiku.
I na kraju, reč-dve o etici s početka priče.
"Stav u umetničkom delu je ono što verujem da je najvrednije. Tome učim i moje studente kojima na Akademiji umetnosti predajem vajarstvo. Govorim im da, bez obzira koliko je veliko to što rade i koliko su oni dobri u tome, ne vredi ako u tome ne postoji vidljiv stav. Kažem im da moraju da imaju svoju ličnu filozofiju i da bez svesti o tome šta i kako žele da kažu o nekoj pojavi u društvu, ne mogu da stignu gde žele", ističe Macura.
Na pitanje da li to može da se nauči, odgovara da nije siguran.
"Ali sam siguran da se o tome mora govoriti. O stvarima mora da se govori, a kod nas se, nažalost, nedovoljno govori o bilo čemu, a pogotovo o važnim stvarima. Za mene lično bitno je da kao umetnik imam stav i čvrsto uverenje o nečemu da bih mogao da radim i da kao umetnik svojim delom utičem na društvo da se menja na bolje. Drugačije ne umem i ne mogu da postojim.
Romantično mišljenje o umetniku kao nekome ko izolovano stvara neko delo, povučen u svoju osamu, odvojen od toka stvarnosti, ne samo da je romantizovano, već nemoguće, ali i omamljujuće pogrešno. Svi smo mi jako uključeni u politiku i sve događaje oko nas, na svetskom planu čak. Okruženje u kojem se krećemo vrlo kompleksno utiče na nas i formira nas kao ljude i umetnike. Stoga je naša dužnost i obaveza da se bavimo društvom u kojem živimo, da nam je konstantno upaljena savest i svest o tome kakvo društvo ostavljamo iza sebe", kaže na kraju ovog susreta Nikola Macura.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 11
MonteDushano
Tanja
NS Poštar
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar