Sve bliži SAD, sve dalji od EU

Piše: Živan Lazić

Sjedinjene Američke Države nisu čekale, koristeći se predizbornom kampanjom sopstvenih predsedničkih izbora, intezivirale su diplomatsku aktivnost i došlo se do potpisivanja, odvojeno sa predsednikom Srbije Vučićem, odnosno premijerom Kosova Hotijem, Sporazuma o ekonomskoj obnovi.

Mada se u delu javnosti ističe propagandni karakter dogovorenog na manje od dva meseca pred duel Tramp - Bajden, nesporno da sadrži i mnogo toga što bi u narednom periodu moglo da oblikuje svakodnevnicu sve malobrojnijim stanovnicima nevelikog segmenta jugoistoka Evrope.

Pravno (ne)obavezujuće

Zlurada su bila ne baš malobrojna ovdašnja tumačenja da je, zapravo, Vučić potpisao međudržavni ugovor, a kako su gotovo istovetan dokument potpisali i Tramp i Hoti, posredno je, navodno, sklopio sporazum i sa Hotijem. Tako je, prema takvim tumačenjima, potpisom i priznao Kosovo.

Ispostavilo se, međutim, da je reč o neobavezujućem dokumentu, jednoj vrsti pisma o namerama. Istina, veoma obuhvatnog i poprilično ambicioznog, tako da u mnogim tačkama izlazi iz sfere ekonomije i zalazi u gotovo sve druge segmente života, politiku ponajviše.

Takođe, Tramp je potpisao dva odvojena i u detaljima različlita sporazuma, sa Vučićem, odnosno Hotijem. Doduše, sadržaji zapisanog su veoma bliski, ali je osnov svega da je primena sporazuma pojedinačna. SAD su preuzele obavezu da budu neka vrsta političkog garanta sprovođenja dogovorenog.

To što je reč o pravno neobavezujućim potpisima ne mora značiti da neće od najavljenog biti ništa. Kako je Sporazum izraz političke volje potpisnika, i primena će zavisiti od budućih političkih odnosa na Zapadnom Balkanu, odnosno subjekata ove regije sa SAD. Naravno da će obim i intezitet primene sporazuma zavisiti i od želje zemalja sa Zapadnog Balkana da sarađuju sa drugim svetskim ili regionalnim centrima moći, od kojih su neki već iskazali rezerve prema pojedinim odredbama dogovora iz Vašingtona.

Spomenik Kauboju

Sve je zasnovano na pretpostavci da će ekonomska saradnja unutar regije dovesti do bitnijeg poboljšanja političkih odnosa, a u takvoj konstelaciji odnosa bilo bi znatno lakše rešiti i najteži problem ove regije, status Kosova. Ideju je promovisao Ričard Grenel, predstavnik predsednika Trampa za Zapadni Balkan. Pragmatičan, nije oklevao i brzo je stvar doveo do Sporazuma.

Međutim, iz priče je skrajnut oficijelni predstavnik Stejt Departmanta za Zapadni Balkan, koju kontroliše Demokratska stranka, rivalitetna Trampovim republikancima, pa je u najmanju ruku neizvesno kako će na stvar gledati u Beloj kući ako početkom novembra dođe do izborne promene na čelu najmoćnije države sveta. U prvoj reakciji Džon Bajden, Trampov rival i predsednički kandidat Demokratske stranke, našao je za potrebu da naglasi kako "Kosovo nije u Srbiji".

Oštar i stav koji ne ostavlja prostor dijalogu, no još od vremena Bila Klintona navikli smo da su američki predsednici iz Demokratske stranke glavni sponzori entiteta Kosovo. Uostalom, u Prištini dominira spomenik ovom "kauboju iz Bele kuće".

Visok suficit

No, zavirimo u Sporazum i pogledajmo šta u njemu piše. Možda je najkonkretnija tačka o uspostavljanju "malog Šengena", tačnije usaglašavanju brojnih administrativnih i necarinskih taksi, dažbina, dozvola. Sve radi što efikasnije i profitnije međusobne trgovie i šire saradnje.

Gotovo neverovatno je da nepotrebna administracija odnosi gotovo 8,5 odsto vrednosti ukupne razmene, gotovo dve i po milijarde evra, od čega na Srbiju otpada više od polovine. Još ako bi se Šengen zoni priključili BiH i Crna Gora, bio bi ekonomski potez vredan pohvale.

Srbija ima visok suficit u razmeni sa svakom od zemalja Zapadnog Balkana, zbirno više od 1,6 milijardi evra, a i ekonomija Srbije je izrazito komplementarna sa ekonomijama Albanije, Kosova, Severne Makedonije, Crne Gore i BiH pa je interes da se što više razvija.

Inače, reč je o siromašnoj regiji u kojoj je prosečan BDP po stanovniku tek 6.500, a izvoz svih država jedva da premašuje 30 milijardi dolara. Poređenja radi, BDP Slovenije, sa samo dva miliona stanovnika, je preko 26 dolara, dok je izvoz lane nadmašio 32 milijarde dolara.

Potrebno, ali preskupo

Boljitka nema bez ulaganja, u proizvodne pogone, u puteve, pruge, luke, turizam... Kako države ove zone tek treba da dostignu evropsku konkurentnost za početak im je najbolja što čvršća međusobna oslonjenost.

Otuda Sporazum predviđa znatna infrastrukturna ulaganja, najvažniji su autoput Niš - Merdare - Priština, te revitalizacija pruge Niš - Merdare i dogradnja do najvećeg grada Kosova. Tu su i ulaganja u albansku luku Drač, sa idejom da se poveže sa saobraćajnicama kroz Srbiju.

Reč je o skupim ulaganjima i nije dovoljno samo kreditirati izradnju nedostajuće infrastrukture. Prevelik je izdatak za siromašne zemlje regije i realizacija bi zahtevala da deo troškova snose politički sponzori projekta.

Svim državama na Zapadnom Balkanu i privrednicima iz regiona potrebne su finansije. Stoga su se obradovali vesti da će ubuduće Američka razvojna banka imati kancelariju u Beogradu. Cilj je da finansira krupne projekte, ali i male privrednike. Godišnji budžet banke je 60 milijardi dolara i ima dovoljno kapaciteta za veće regionalne projekte.