INTERVJU Aleksandar Zograf: Desnica je danas perfidna, kontroliše tokove novca, izbegava krupne reči

Danas se život objašnjava ušminkanim fotkama na Instagramu: što više piksela imaš – veći si frajer, reči tu ne rade mnogo, ne kotiraju se visoko čak ni one legendarne replike iz srpskih filmova koji se pamte pre po tome što je scena nekog rmpalije kako pritišće glumicu za sto ili zid završila na nekom sajtu sa oznakom X.

Od vremena kada smo kreativnost bildovali citiranjem legendarne "Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti" Broja 1, suštinski smo, kao društvo, duboko zagazili u superhikovsku "Kradem od siromašnih da bih dao bogatima".

Upravo o inverziji čuvene robinhudovske doktrine vrlo često kroz svoje radove govori Aleksandar Zograf, zapravo Saša Rakezić, strip autor koji je u priči za 021.rs govorio i o tome zašto je po vojvođanskih njivama pabirčio zaboravljene detalje naše istorije.

021: Ohrabrenje je ono što svaki čovek očekuje i traži, naročito kada je u situaciji da mu neizvesnost izmiče tlo pod nogama, a neizvesnost je naša nova izvesnost. "Ohrabrenje" je bio naslov jednog vašeg projekta koji je uoči korone anticipirao ono što nam je trenutno veoma potrebno. 

U listu "Vreme" objavljujem dve stranice stripa nedeljno, i kasnije to sabiram u zbirke, koje su se, osim u našoj sredini, pojavile i u Francuskoj, Italiji, Portugalu, Mađarskoj, Hrvatskoj…  Moja najnovija zbirka stripova nosi naziv "Ohrabrenja" i pojavila se za izdavačku kuću "Deveta dimenzija" iz Banja Luke. Naziv je zapravo i neka vrsta programa – mislim da je ljudskim bićima potreban podsticaj da bi bila u stanju da se nose sa težinom koju život razumnog bića iziskuje.

Mi smo blagosloveni mogućnošću da razmišljamo o svom mestu u univerzumu, da smišljamo objašnjenja i da tešimo jedni druge pred konačnošću i verujemo da životinje i druga živa stvorenja mogu samo da žive od trenutka do trenutka. Mi, ljudi, međutim, to saznanje plaćamo osećajem zaludnosti, koja pritiska naše misleće biće. Zbog toga nam je potrebno da nas obodri neki izraz čovekovog duha, mogu to da budu lepe priče, filmovi, poezija ili neka druga umetnost, čak i nešto naizgled frivolno kao što je strip.

Možda zvuči obeshrabrujuće da baš tako naslovljena zbirka stripova bude malo nakon objavljivana sprečena da bude promovisana zbog situacije u vezi sa kovidom-19, ali ja sam to shvatio kao izazov.

021: Šta bi za vas lično, pa i za nas sve, u ovom trenutku kada nema vakcine, kada se o koroni i budućnosti svih nas, pa i umetničke prakse, ništa ne zna, moglo da bude ohrabrenje. (Da li možda drugačija komunikacija vlasti sa nama, više odgovornosti nas samih prema nama samima?)

Mislim da svet doživljava krizu, koja je povezana sa krizom bogatih zemalja. Ljudi u bogatim zemljama teško više da mogu i da zamisle invaziju ideoloških neprijatelja, recimo, kao što je bio slučaj u vreme Hladnog rata.

Međutim, ostaju im neki drugi strahovi, kao strah od bolesti, povezan sa strahom od  siromašenja (ukoliko su pripadnici srednje klase), kao posledica bolesti. Tako je ova nova bolest, kovid-19,  zapravo odraz najdubljih strahova sveta u kojem živimo.  

S obzirom da savremene svetonazore projektuju bogate zemlje, one su svoj strah pretvorile u sliku, koju je najpre odbijao, a zatim prihvatio ostatak čovečanstva. Nije čak ni bitno to što je poreklo bolesti geografski locirano u Kinu, ono što je to učinilo globalnim fenomenom je reakcija razvijenih zemalja, koju su zatim svi podražavali.

U toj situaciji, potrebna je neka vrsta samopouzdanja kojim bi globalna civilizacija ovog vremena dokazala samoj sebi da sa problemom može da se izbori…

021: Drugi vaš, takođe prekinuti projekat bio je "Missing Stories". Šta je "missing story" ove pandemije - u bukvalnom i umetničkom smislu, kao i kada je odnos (države) prema umetnosti u pitanju?

"Missing Stories” je izložba posvećena prinudnom radu za vreme okupacije, na kojoj sam učestvovao sa svojim stripom o mađarsko-jevrejskom pesniku Miklošu Radnotiju, koji je bio zatočen u lagerima koje su nacisti osnovali u okviru borskih rudnika.

Prinudni rad je turobna i nedovoljno istražena tema koja je retko bila obrađena u umetničkim radovima i zato je pomalo ironično da baš ta izložba (u Salonu muzeja savremene umetnosti u Beogradu) bude prekinuta pre planiranog vremena, ponovo zbog kovida-19.

Izložbu, koja bi trebalo da nastavi svoj put po muzejima nekoliko zemalja, osmislio je Goethe institut u Beogradu.

A što se odnosa države prema umetnosti tiče, očigledno je da vladajuća elita kod nas veruje da je umetnost najmanje važna, da zaslužuje tek mrvice od poreskih prihoda i da je u bilo kojoj vrsti krize instantno treba skinuti sa spiska troškova. Šta reći, zaista briljantno razmišljanje!

021: Kako će za vas lično sada biti krotiti stvarnost umetnošću? U pozorištu je kontakt sa drugim čovekom postao krajnje rizičan, neka nova dramatična okolnost. Gde vi nalazite ideje, u živom čoveku ili više u istoriji, na buvljaku... Da li ste vi delom izuzeti iz te drame distanciranja?

Kao umetnik, ja sam privilegovan činjenicom da ne radim ni u nekakvoj ustanovi, ni u kancelariji, već u vlastitom stanu. Svakog dana zahvaljujem božanstvu stripa, ako postoji, na ovom blagoslovu. Ja se bavim stvarnošću u svim njenim aspektima – predmeti sa buvlje pijace su delić stvarnosti. Ali su i snovi delić stvarnosti, možda njen znatniji deo. Iako se dobar deo mojih stripova zasniva na istraživanju, ja doživljavam svoj rad kao zbir duboko ličnih razmišljanja.

Nedavno sam radio na stripu koji govori o vodicama, svetilištima kojih ima oko 400 na teritoriji Vojvodine. Zvuči neverovatno, ali zapravo nema mnogo radova na tu temu, ja sam koristio dragocenu monografiju "Vodice u Vojvodini", Mirjane Đekić, kao neku vrstu vodiča, pošto se vodice najčešće nalaze u poljima, daleko od gradova i većinom nisu ubeležene u mape. Uprkos površnom uvijanju u oblandu hristijanizacije, ovi objekti su odraz stare, zaboravljene religije, povezane sa verovanjem u vile, u sveto drvo i izvore, potoke i tome slično. Zalazeći nekud u njive i u uspavana sela, moj prilaz ovoj temi bio je gotovo naučni, ali strip govori o ličnom doživljaju, spomenuo sam čak jednu epizodu iz vlastitog detinjstva.

021: Biće posebno zanimljivo pratiti sudbine malih običnih ljudi u kolopletu aktuelne istorije koja dobija zbunjujuće obrise ovom epidemijom. Ta periferna istorija suštinski mnogo više govori o jednom vremenu. Sve će se završiti ili nastaviti nekako. Šta mislite kako ćemo živeti ubuduće? Očigledno ne promenjeni, osvešćeni, redizajnirani... Kako drugačiji?

Istorija ne nalikuje na pravu liniju, već na žvrljotinu neveštog crtača. Mi nismo počeli kao glupi majmuni, niti ćemo baš završiti kao rasa visokoumnika. Čovečanstvo često eksperimentiše sa vlastitom sudbinom, ono postiže izvanredne uspehe i stravična posrnuća. Jedna od tema koje me uvek iznova opsedaju je i Drugi svetski rat – neverovatno je da su nacije koje su danas simbol prosvećenosti pre više decenija bile obuzete mržnjom koju je raspaljivao diktator koji sa ove tačke deluje krajnje neuverljivo, patetično, čak smešno.  A ti ljudi koji su bili lideri u tehnologiji i drugim oblastima, verovali su da je on mesija.

Svet u  kojem živimo je i pre korone osećao potrebu da se promeni, da postane nešto drugo, možda dobro, možda loše, možda nešto pomešano, ko će ga znati. Pojava bolesti verovatno je samo sredstvo ove transformacije – kuda će nas to odvesti, videćemo…

021: Dosta se zanimate za Drugi svetski rat - sve ono što se desilo tada i danas ima ozbiljan uticaj na sudbine i živote ljudi. Dokle? Kome to traganje po prošlosti danas znači? Iz onoga kako živimo ne vidi se da smo išta popravili od tada do danas. Naprotiv.

Zapravo, dosta toga je izmenjeno, u odnosu na tridesete i četrdesete godine. Neke lekcije jesu naučene. Niko, čak ni najokoreliji desničari, danas neće pokrenuti sistematsko uništavanje ljudi u gasnim komorama. Nakon 1945. nije bačena ni jedna atomska bomba. I tome slično. Danas je desnica perfidna, digitalizovana, bavi se kontrolom tokova novca, izbegava krupne reči. Mislim da podsećanje na Drugi svetski rat, makar i u vidu stripa, i te kako ima smisla – da biste razumeli današnjicu, morate posedovati svest o tom vremenu, koje je oblikovalo svet kakvog poznajemo.

021: Šta je ključno u nastajanju jednog stripa? Šta bi bila njegova intimna matematika? Kako se zadaje karakter junaka?

Svaka strip storija je univerzum za sebe, pravila se menjaju u zavisnosti šta želite da saopštite. Ja lično volim da se bavim temama koje su naizgled marginalne. Vodice, koje sam spomenuo, odraz su verovanja čiji su koreni duboki hiljadama godina, ali koje je zaboravljeno u savremenom društvu. Neko drugi će, međutim, svoje polje interesovanja pronaći na potpuno drugoj strani.

021: Alan Ford za većinu ljudi kod nas sinonim je za strip, način da se objasne mnoge stvari u životu. Da li i za vas ili je možda Zagor taj koji je vas oblikovao?

Ja sam čitao i Zagora i Alana Forda i sve ono što je u vreme mog odrastanja bilo dostupno u ovoj sredini. To je bilo polazište, ali možda i povod za daljnja iščitavanja. Strip je medij pun eksplozivne likovnosti, koju će mnogi klasično obrazovani ljudi smatrati vulgarnom. Međutim, strip može da izrazi neograničenu paletu ideja. Spomenuti Alan Ford je svakako bitan, zato što su ovdašnji ljudi (tačnije, čitaoci iz jugoslovenskih zemalja) tu prepoznali nešto mentalitetski srodno, uzbudljivo i smešno.

Moj prijatelj Lazar Džamić je na tu temu napisao knjigu koju svima preporučujem, “Cvjećarnica u Kući cveća”, koju dopunjuje iz izdanja u izdanje, zato što je tema koja se neće tako brzo iscrpeti.

021: Šta mislite da li u nekoj bližoj budućnosti ili u novonastajućim okolnostima pandemije, strip kod nas može dobiti neku važniju ulogu, bolju poziciju, približnu onoj koju ima u Francuskoj? Šta je do kraja bilo sa dogovorima francuske delegacije i ovdašnjih strip autora tokom boravka Makrona u Srbiji? Pominjan je grad Angulem i neki rezidencijalni programi… Šta se od toga desilo? Kakvi su kontakti napravljeni?

Uprkos zastoju koji je - treba li uopšte napominjati, uzrokovan ograničenom mobilnošću zbog krize koju je uzrokovao kovid-19, za sada su odabrani autori koji će boraviti na Ukrštenim rezidencijama između grada Angulema u Francuskoj i Pančeva u Srbiji, a to je ugovoreno tokom posete francuskog predsednika Makrona.

U Angulemu će boraviti strip autorka poreklom iz Novog Sada (sada nastanjena u Belgiji), Dragana Radanović. Takođe, u Pančevu bi tokom novembra i decembra trebalo da bude gost francuska strip autorka Alize De Pin, koja će učestvovati i na strip festivalu NOVA, koji je ove godine pomeren za početak decembra.