Na poslednjem Sterijinom pozorju njenu dramu "Ko je ubio Dženis Džoplin?" publika je na sceni Srpskog narodnog pozorišta ispratila ovacijama, a potom istoimenoj predstavi dodelila Sterijinu nagradu za najbolju predstavu festivala. U tom istom teatru postavljeni su i njeni "Moćni rendžeri ne plaču" i "Najusamljeniji kit na svetu". U Ateljeu 212 igrali su njeno "Stvaranje čoveka", a Narodnom pozorištu - Tolstoj u njenoj dramatizaciji - "Carstvo mraka" u režiji Igora Vuka Torbice igra se još uvek. Bila je rukovodilac programa društeno-humanističkih nauka u Istraživačkoj stanici Petnica, student generacije 2016. godine na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, dobitnica je nagrade iz Fonda "Borislav Mihajlović Mihiz".
To su samo delići biografskog mozaika izuzetne mlade žene, novosadske dramske spisateljice Tijane Grumić, jedne od najboljih predstavnica nove srpske dramaturgije. Njeno pisanje odlikuju kratke rečenice koje nalikuju stihovima, izuzetni monolozi i poetski realizam. U njenim dramama istorijski datumi novije Srbije su u nekom magnovenju, u fokusu su ljudi koji i te kako žive posledice upravo tih neizgovorenih datuma.
U razgovoru za 021.rs Tijana Grumić je govorila o tome zašto danas nije dovoljna samo solidarnost među ljudima koji se kreću u okvirima zajednica sa istim ciljevima i problemima. Govorila je i o ovom vremenu – stvarnosti sa mnogo istina, ali i svakovrsnim opresijama koje doživljavamo - kao žene i ljudi uopšte.
021: Zašto ste birali da govorite o Dženis Džoplin, a generacijski vam je mnogo bliža Ejmi Vajnhaus? Obe su imale tu nežnost i stidljivost, s jedne strane, i divlju prirodu s druge.
Istina je da su životi Dženis Džoplin i Ejmi Vajnhaus po mnogo čemu slični. Međutim, osim što su obe ove žene specifične na svoj način, ako njihove priče posmatramo kao priliku da, osim posvete njima, govorimo i o nekim mnogo većim i širim temama, mislim da je Dženis logičan izbor.
Osim što je bila jedna od prvih belkinja koja je pevala bluz i soul, da nije bilo Dženis Džoplin takve kakva jeste, ni Ejmi Vajnhaus, ali ni mnoge žene pre i posle nje, ne bi mogle da naprave i postignu stvari koje jesu. Ejmi Vajnhaus je umrla 2011. godine, a 4. oktobra će biti tačno 50 godina otkako je umrla Dženis Džoplin.
Iako je prošlo čak pola veka od Dženisine smrti i još malo više od svih stvari koje je uradila, što za muziku, što za žensku emancipaciju, tretman žena u društvu se nije mnogo promenio od tada. Upravo zato, mislim da priča Dženis Džoplin, sagledana sa ove vremenske udaljenosti, govori mnogo o vremenu u kom je ona živela i stvarala, ali možda još više o današnjem vremenu, i svetu u kom jedna velika muzičarka 40 godina posle Dženis Džoplin doživi istu sudbinu.
021: Imate li odgovor ko je ubio Dženis? Vreme, predrasude, odsustvo empatije... sve te neke odlike i ovog vremena? Kako se ljudi u tome snalaze, šta mislite?
Nema jednog konkretnog odgovora na pitanje ko je ubio Dženis Džoplin, ali kroz našu predstavu pokušavamo da pokažemo da je niz faktora doveo do toga da Dženis Džoplin umre sa svega 27 godina od predoziranja heroinom, kako kaže policijski izveštaj o njenoj smrti. Predrasude, odsustvo empatije, nedostatak razumevanja i podrške, patrijarhalno i konzervativno društvo, prepreke su sa kojima se Dženis Džoplin suočavala pre pola veka, ali, nažalost, ono sa čime se suočavamo i mi danas.
Danas je možda lakše tek toliko što su nam informacije dostupnije, što smo svesniji da nismo sami, odnosno same u tome, i što se o ovim problemima sve više govori u javnosti. Međutim, još uvek nas čeka dug put do jednog solidarnog društva u kom brinemo jedni o drugima, bez obzira na naše razlike.
021: Muzika je bila stav Dženis Džoplin, ono što slušaš ili, u njenom slučaju ono što izvodiš – definiše te, tvoj odnos prema svetu, tvoje vidike i tvoje poimanje (tvog) postojanja na zemlji. Kako muzika, danas tako pedantno fabrikovana u radnim sobama producenata i metematički proračunatih nota, definiše svet u kojem se kreću naše slobode?
To što je danas transparentnije na koji način muzička industrija funkcioniše, ne znači da je ona nekada bila mnogo drugačija. Naprotiv, upravo su industrija, potreba da se sve unovči i insistiranje na profitu, doveli do toga da se umetnička sloboda ograničava i sputava. Muzika, ili bilo koja umetnost, definiše svet u kom živimo, isto koliko i svet definiše nju. To je povratna sprega. Stvarnost koju živimo poslednjih meseci ozbijno je redefinisana...
Stvarnost koju od skoro živimo, redefinisana je utoliko što je postalo transparentno u kojoj meri smo solidarni, a koliko okrenuti sebi. Moje pisanje do sada najčešće je bilo fokusirano na perspektivu pojedinca, lične doživljaje i iskustva ljudi, a u širem kontekstu nekih društveno-političkih okolnosti. U tom smislu, trenutna dešavanja, osim što menjaju našu svakodnevicu, neminovno utiču, i tek će uticati, na pozorišno stvaralaštvo, kako po pitanju tretiranja nekih tema kroz pisanje, tako i po pitanju njihovog promišljanja i predstavljanja na sceni.
Pre mesec dana napisala sam novi komad i, iako on nije o pandemiji, ona u njemu postoji kao uslovnost i datost, jer događanja ovih razmera ne možemo samo zanemariti i praviti se da ne postoje.
021: Imate li utisak da ovo vreme - ne samo pandemijsko, već da mi tome uveliko svedočimo - redefiniše i etiku i to tako što je lagano redizajnira?
U vremenu mnogostrukih istina, u kome svako od nas živi neku sopstvenu stvarnost, na kraju se sve svodi na to da svako od nas kreira sopstvene principe ispravnog i pogrešnog.
Međutim, apsurd toga u vremenu pandemije ogleda se recimo, u otvaranju Pozorja – ulazili smo u salu poštujući sve mere: noseći maske, merili su nam temperaturu, svako drugo mesto u gledalištu je bilo prazno, a onda su isti ti ljudi otišli na druženje posle predstave, u istoj zgradi, samo jedan sprat više, i više nijedna zaštitna mera nije postojala. Kao da virus postoji u gledalištu, ali ne postoji u kafiću iznad scene. Kao da različita pravila važe kada gledamo predstavu i kada pijemo piće. Kao da unutar jedne iste osobe postoji različita logika funkcionisanja sveta u odnosu na naše želje i potrebe.
021: Postoji neko neutemeljeno mišljenje u našem društvu da su žene ovde slobodne, emancipovane, a nisu. Ni jedno, ni drugo. Nigerijska književnica Čimamanda Ngozi Adiči kaže da bismo svi morali da budemo feministi, i žene i muškarci, pri tome pod feminizmom ne podrazumeva mržnju prema drugom polu. Mi živimo u društvu u kojem žena na vrhu vlasti demonstrira sve ono kako ne bi smeo da se ponaša ni pristojan muškarac, ni žena. Gde je greška?
Feminizam kao društveni pokret i ideologija nije ni nastao sa idejom da muškarce treba mrzeti ili poništiti, već sa idejom da žene treba da baštine prava koja su im tokom istorije osporavana (pravo glasa, pravo na obrazovanje, na rad, jednakost, na jednake plate, na autonomiju nad sopstvenim telom), a za neka se i danas još uvek borimo.
Međutim, čini mi se da je najveća greška u tome što postoji uvreženo mišljenje da, ako neka ugrožena društvena grupa dobije svoja do tada uskraćena prava, neka druga grupa ih automatski gubi, što nema nikakvog smisla.
Greška je i što ne postoji uzajmna solidarnost, već solidarnost samo u okvirima zajednica sa istim ciljevima i problemima. Tako onda dolazimo i do toga da mislimo da će prva žena premijerka, koja je još i otvoreno gej, uraditi nešto za žene, za LGBTQ+ populaciju, za razne ugrožene članove ovog društva, ali umesto toga, ona koristi svoju poziciju moći i svoje privilegije kako bi ostvarila sva ona prava koja nijedna od pomenutih grupa (zakonski) ne može.
021: Šta je uopšte sloboda danas kod nas, i da li ta definicija definiše isto prostor slobode za ženu i za muškarca? Važi li to samo za žene i muškarce u gradovima? Poezija Radmile Petrović, npr, najkonkretnije iz života svedoči da žena danas mimo table Novi Sad i Beograd apsolutno nije slobodna? A da li je slobodna u gradovima? Čime je, na primer, omeđena vaša sloboda?
Pozicije žena i muškaraca kod nas, i ne samo kod nas, nisu iste i jednake ni po čemu, pa ni po pitanju sloboda koje imaju. Iako je situacija sigurno drugačija u gradovima i van njih, to ipak ne znači da je žena u Beogradu ili Novom Sadu slobodna. Samo znači da su mehanizmi opresije drugačiji.
Mnoge i mnogi od nas idu u gradove ne bi li osetili slobodu. Idemo u gradove zbog obrazovanja, zbog više prilika, zbog većih plata, ali, nažalost, ni ti gradovi nisu oaze slobode o kojima maštamo.
Ja sam odrasla u malom mestu, a sada živim u Beogradu, u kojem me je strah da idem ulicom sama, u kom, kada se vraćam noću kući, nosim ključeve u ruci, za svaki slučaj, ako ponovo neko pokuša da me napadne (u sred bela dana ili u po noći, svejedno je), u kom mi dobacuju iz kola, pipaju me u prevozu. Ili dođem u Novi Sad u kom mi neko otme buket iz ruke koji sam dobila posle premijere, pa me onda i fizički napadne jer neću samo da pustim i ne opirem se (jer je to samo cveće). I sve to može jer nismo jednaki.
Dok god nam budu otimali bukete, dok god nas zovu dramaturzima, a ne dramaturškinjama, dok god nas budu plaćali manje nego muškarce, dok god šetamo ulicom u strahu, dok god se priča o tome kako smo se obukle, dok god doživljavamo partnersko i porodično nasilje, dok god polažu prava na naša tela i naše materice, dok god nas ubijaju ispred centara za socijalni rad, dotle sloboda ne postoji.
021: Šta mislite koji su najbolji mehanizmi osnaživanja uloge žena danas u našem društvu? Koji su najbolji mehanizmi podrške ženama i muškarcima koji ne podležu pogrešnim patrijarhalnim konstruktima?
Solidarnost, briga za druge, prepoznavanje sopstvenih privilegija, dati do znanja ljudima da nisu sami u onome kroz šta prolaze, pričati o svojim iskustvima. Stvarati i biti glasna u tome - to je način da suzimo polje na kojem možemo biti ugroženi.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
Komentari 4
na ovakav tekst
Iva
Mila
Hvala!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar