U tri lepe materice: Poljakinje u mom srcu

Mihal Dvorčik, šef kancelarije premijera Mateuša Moravjeckog, izjavio je, povodom ove odluke, da je liderima potrebno vremena za raspravu o spornoj presudi i za pronalaženje rešenja.

Ovo se može smatrati malom pobedom desetina hiljada žena koje su 12 dana provele na ulicama kako bi odbranile svoje pravo na izbor.

Svet je pažljivo pratio izveštaje sa protesta koji su zvučali kao vesti od pre nekoliko decenija iz neke zemlje trećeg sveta. Šta će uslediti i da li je ova pobeda samo privremeni predah, s obzirom na to da ovo nije prvi pokušaj poljskih vlasti da sprovedu sličan zakon i zašto u 2020. godini uopšte raspravljamo o tome?

Ona da rađa, oni da odlučuju

Postoji scena u seriji "Sluškinjina priča" u kojoj se protagonistkinja priseća događaja iz prošlosti koji su doveli do društva koje se praktično robovlasnički odnosi prema ženama. Počelo je sa malim stvarima, na koje su svi ćutali i u tim trenucima se činilo da predvodnici te izopačene revolucije nikada ne bi otišli tako daleko da ženama oduzmu sva prava. Malo po malo, ljudi su se navikavali na te šokantne poteze dok sve to što bi nekada izazvalo bes i pobunu nije postalo normalno. Kako je u Poljskoj skoro došlo do gotovo potpune zabrane abortusa i zašto Poljakinje biju bitku koja je odavno dobijena?

Za početak, u pitanju je izrazito katolička država u kojoj crkva ima neverovatnu moć uplitanja u sve političke i društvene procese. Sve do 1932. godine, abortus je bio potpuno zabranjen, bez izuzetaka. Tada je uveden novi zakon koji je dozvolio prekid trudnoće ukoliko postoje medicinski razlozi i ukoliko je do trudnoće došlo "tokom kriminalnog akta". Tek 1956. godine, abortus je legalizovan i u slučaju da životni uslovi žene ne dozvoljavaju odgoj deteta.

Ovakav stav bio je i produkt vremena i tadašnjeg socijalističkog uređenja koje je ženu prihvatalo i kao radnicu, a ne samo kao majku. Kraj komunizma otežao je pristup abortusu, pa je 1993. godine zakon "obrisao" ovu stavku i legalizovao prekid trudnoće samo u slučajevima ozbiljne pretnje po život i zdravlje trudnice, silovanja, incesta i oboljenja fetusa. Još 2011. godine pokušano je peticijom da se izglasa da se potpuno zabrani abortus, a nešto slično je pokušano i 2016, što je i tada izazvalo proteste.

Krajem oktobra ove godine, Ustavni sud Poljske je ustanovio da abortus u slučaju teškog oštećenja ploda nije u skladu sa ustavom ove države, a jedno od obrazloženja vlasti bilo je i to da i dete koje će poživeti manje od sat vremena nakon što se rodi "ima pravo da bude kršteno i sahranjeno". Ovo je izazvalo bes širom zemlje, naročito kada se zna da je čak 97 odsto abortusa u ovoj državi izvršeno upravo na osnovu ovog člana. Ipak, predstavnici vlasti koji sebe smatraju "moralno superiornijim" od desetine hiljada žena koje su se borile na ulicama poljskih gradova, ovaj bes vide kao neopravdan.

Šta žene žele?

Abortus je, u većem delu modernog sveta, viđen kao osnovno pravo žene da odlučuje o svom telu. Kroz istoriju, smatran je ključnim za jednakost polova. Zabrana abortusa je retko efikasna, jer žene obično pronađu ilegalan način za prekid trudnoće, što je najčešće vrlo opasno po njihovo zdravlje i život. Stavljanje abortusa u vanzakonske okvire počiva na premisi da je žensko telo "inkubator" za bebe, pa su argumenti protiv prekida trudnoće koji se obično mogu čuti: "Čekaj da rodiš pa ga daj na usvajanje", "Kad se porodiš videćeš da si ipak želela dete"... Time se žene stavljaju u poziciju da im se ne pripisuje sposobnost racionalnog razmišljanja i donošenja odluke o svom telu i svojoj budućnosti.

Činjenica da je Poljska četvrta u Evropi po broju napuštene dece mnogo govori o tome šta se dešava sa decom koja su neželjena ili za čije odgajanje majke nemaju osnovne uslove. Prema nekim dostupnim podacima, trenutno je oko 20.000 dece u sirotištima širom Poljske.

Još jedna svojevrsna manipulacija je polarizacija stavova o abortusu na "za život" (pro-life) i "za izbor" (pro-choice). Samim tim što se opcija protiv abortusa naziva "pro-life" unapred se pretpostavlja da su oni koji su "za izbor" zapravo protiv života. Međutim, ako pročitate priče žena koje su se odlučile na prekid trudnoće, videćete da to nije laka odluka i da nijedna od njih to nije uradila zato što je "protiv života".

Petogodišnje dete ili hiljadu embriona?

Pre nekoliko godina na društvenim mrežama je postavljeno pitanje borcima za pravdu koji se zdušno zalažu za tvrdnju da život počinje začećem:

"Nalazite se u klinici za veštačku oplodnju, nebitno zašto. Čujete protivpožarni alarm, i krećete da trčite ka izlazu. Dok trčite niz hodnik, u jednom trenutku čujete kako iza vrata vrišti petogodišnje dete. Ulazite u prostoriju da ga spasete. Ono se nalazi u jednom uglu. U drugom uglu ste primetili zaleđenu posudu na kojoj piše '1.000 živih ljudskih embriona'. Dim postaje sve gušći, počinjete da se gušite. Znate da možete da spasete ili dete ili embrione, ali ne i oba jer ćete se u suprotnom ugušiti od dima, čime nećete spasti nikoga. Šta ćete uraditi?"

I, šta ćete uraditi?

Poljska nije daleko, a nije ni Gilead

Domaći irineji verovatno sanjaju da imaju uticaj u Srbiji koliki katoličko sveštenstvo ima u Poljskoj. Ali ne treba se zavaravati da je njihov uticaj mali. Videli smo previše puta da se predsednik države sastaje sa patrijarhom kako bi "diskutovao o gorućim političkim pitanjima". Može li i pitanje prava na izbor postati goruće u Srbiji?

Još uvek to nije, ali ne zbog nedostatka truda vrhovnih moralista. Setimo se intervjua patrijarha Irineja iz 2017. godine u kom je izjavio: "Srpkinje su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu i da na taj način ostanemo u istoriji". Nešto slično ponovio je i dve godine kasnije, kada je rekao da "mnoge velike ličnosti iz naše istorije ne bi bile rođene da su se tada majke zadržavale na jednom ili dva deteta".

"Poručujem danas mnogim majkama koje čine veliki greh, najveće bezakonje, koje sprečavaju da ono što je Bog dao dođe na ovaj svet - abortus je ubistvo! Danas naši zakoni kažnjavaju one koji ubiju nekog, koji su zločinci, a svako ubistvo bez obzira na koji način je izvršeno, bilo abortusom ili nekako drugačije, opet je ubistvo živoga bića", poručio je tada Irinej.

Jednom je zamolio zaposlene u Ginekološko-akušerskoj klinici Narodni front da odgovaraju žene od abortusa, jer je to njihov "moralni zadatak".

Sama vest o događanjima u Poljskoj izazvala je i brojne reakcije korisnika društvenih mreža iz Srbije. Mnogi nisu propustili da čestitaju "hrišćanskoj Poljskoj na Zakonu o zabrani abortusa", a ponovo se pojavila ničim izazvana i ni na koji način proverena brojka od "250.000 abortusa" koji se godišnje izvrše u Srbiji.

Skandalozna smatranja sa društvenih mreža nisu izostala ni na televizijama. Gledaoci televizije "srećne televizije" su tako u emisiji "posle ručka" mogli komotno da ispovraćaju svoj obrok nakon što je emitovan animirani video zapis kiretaže. Ništa manje skandalozna nisu bila ni tumačenja gostiju, pa i izbor pojedinih "zvanica", kao što je nadrilekar Miroljub Petrović. Ginekolog Vanja Milošević tokom emisije istakao je da bi možda "ovakvi snimci mogli da odvrate buduće trudnice od abortusa, odnosno da alarmiraju javnost kod žena da je to tako u realnosti".

Dosta reči, nek zakmeči

A šta se u Srbiji radi da bi se "buduće trudnice odvratile od abortusa"?

Srbija je ove godine dobila novo ministarstvo, za brigu o porodici i demografiji, a na njegovo čelo postavljen je Ratko Dmitrović, čovek koji je često izlazio u javnost sa nacionalističkim i anti-feminističkim stavovima. Na njegovo imenovanje "legao je" i komentar jedne tviterašice: "Najviše od svega na svetu sada treba nadzirati ministarstvo gde je ministar Ratko Dmitrović. Nije Poljska daleko".

Nejasno je koje će tačno dužnosti novopečenog ministra biti, ali je već najavio da se uzda u to da će porodice na selu podići broj stanovnika i ocenio da problem demografije u Srbiji traje pola veka. I za tih pola veka trajanja ovog problema mogli smo pre svega u javnom prostoru videti kako se za to krive žene koje "ne žele da rađaju", jer su "previše izbirljive" ili "jure karijeru".

Jedna stvar je sigurna, ocenile su "Pošasti novinarstva", sve će proći sem tekstova u dnevnom listu Politika o tome koliko žena na pragu četvrte decenije u Srbiji još nema potomstvo.

"Nuklearnu apokalipsu će preživeti samo bubašvabe, SPS i Politikini tekstovi o tome kako Srpkinje neće da rađaju", mudro su predvideli ljudi iza ovog naloga. 

Do sada se u Srbiji borba za populaciju svodila na "revolucionarne" ideje, poput slogana koji bi trebalo da promovišu natalitet. Nagradu je pre nekoliko godina dobio čuveni "dosta reči, nek zakmeči", koji je, kao najbolji od najgorih, pokupio novac i više se nigde nije pojavio, jer je bio "neadekvatan". Nije manjkalo ni onih "popularnih mera" poput Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom koji posebno pogađa buduće mame koje rade na "crnom tržištu" rada, "sivom tržištu", one koje imaju manje od 18 meseci radnog staža u kontinuitetu, preduzetnice, majke dece sa invaliditetom, poljoprivredne osiguranice...

Problem prekida trudnoće sigurno je mnogo kompleksniji od opcija "za i protiv". Rešenje ne leži u prastarim verovanjima onih koji bi rado organizovali suđenja vešticama iz Salema. Žene tu, svakako, moraju da imaju i prvu i poslednju reč, jer kao što kažu hrabre Poljakinje "ovo je rat za fundamentalna ljudska prava".