Krizni štap: Kad zaboraviš juli

Slične izjave po principu "verujte nama, a ne svojim očima" mogli smo čuti u julu od bivšeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, ali i od direktora policije Vladimira Rebića. Naravno, sve to je bilo podržano od strane predsednika države Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića.

Samo nemoj po glavi druže plavi

Nasuprot tome, brojni snimci policajaca koji su nasillni prema golorukim demonstrantima koji ne pružaju otpor kružili su internetom tih dana i demantovali sve tvrdnje o uzdržanosti policije. Sa protesta u Novom Sadu pojavili su se video zapisi policajaca koji ruše sa bicikla i udaraju mladića sa teškoćama u razvoju, ali i snimci "batinaša" koji se neometano šetaju centrom i napadaju ljude koji su učestvovali na protestu.

Iz tog razloga, brojne organizacije i građani koji su protestovali zatražili su u julu ostavku direktora policije Vladimira Rebića, koji je negirao da je bilo policijske brutalnosti, ali i da je upotrebljen suzavac koji može da bude posebno opasan u uslovima pandemije virusa korona. Još uvek nije poznato da li su pokrenute istrage o policijskoj brutalnosti i postupci protiv policajaca koji su prekoračili dozvoljenu upotrebu sile.

Nijednu ostavku, nijedno izvinjenje i nijedno realno tumačenje događaja od onih odgovornih nismo videli. Prikupljanje dokaza protiv inspektora koji je u Novom Sadu tukao mladića sa teškoćama u razvoju tek počinje – pet meseci posle.

I nedavno objavljeni izveštaj Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture svedoči da su mnogi privedeni učesnici protesta imali vidljive telesne povrede, ali i da su im na druge načine kršena prava. Neki od njih podneli su i krivične prijave zbog policijskog nasilja. U Beogradskom centru za ljudska prava koji zastupa 18 učesnika koji su pretrpeli nasilje kažu za Istinomer da je za sada saslušan samo jedan oštećeni građanin, i to u Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu. On je saslušan u svojstvu građanina, a ne oštećenog.

S druge strane, kako je 021.rs već pisao, presude protiv učesnika protesta zbog narušavanja javnog reda i mira donate su ekspresno i uglavnom su bile osuđujuće. Na suđenjima su jedini svedoci bili policajci, pa je bila njihova reč protiv reči demonstranata.

Godina prođe, jul nikada

Senka julskog protesta i danas prati mnoge, više one na vlasti nego one koji su izašli na ulicu da se bune protiv nameštenih statistika o preminulima, lošeg vođenja krize, policijskog časa ili već neke desete stvari. To možemo videti i po tome što se danas, kada je broj obolelih 17 puta veći nego tada, okleva da se donesu rigoroznije mere.

Tako je član Kriznog štaba epidemiolog dr Predrag Kon rekao da ne razmatraju uvođenje policijskog časa jer bi to "moglo da izazove nezadovoljstvo". Predsednik Srbije, ipak, glasan je u tvrdnjama da ga "baš boli briga" kome će da smeta ako se uvede policijski čas i koliko će tih "malih miševa" da izađe na ulice.

I danas na režimskim televizijama možemo da vidimo video spotove koji dokumentuju nasilje nad policijom, potpuno ignorišući nasilničke momente u obrnutom smeru, ali i povode za sam protest. Često se mogu na konferencijama za medije čuti najverovatnije naručena pitanja o "teroristima na ulicama". Na njih predsednik obično sa ogorčenim smeškom odgovara kako su oni sve dopustili. Kaže da pogledamo kako je bilo u Francuskoj i Nemačkoj na demonstracijama.

"Zamislite da smo mi izneli vodene topove", rekao je na konferenciji za medije 19. novembra, podsećajući sve na svoju ultimativnu privreženost demokratiji i miru – na policijskoj vežbi. Da, protesti su utihnuli, ali ne i potreba predsednika da dokaže da je bolji od svih i da se ne plaši nikog, pa ni pet miliona ljudi na ulicama.

Ali ako je ikada postojao trenutak da se strahuje od hiljada i miliona ljudi na ulicama, to je danas, kada imamo više od 6.000 potvrđenih slučajeva infekcije dnevno, kada u bolnicama ponestaje mesta… Danas kada je potrebno da razumna osoba kaže ljudima koliko ima preminulih, a da to ne saopštava sa osmehom i tvrdnjom da smo "najbolji po broju mrtvih".

Pa otkud onda taj stav "baš me briga" ko će izaći na ullicu, ako znamo da se tako može raširiti virus? Da li je samoljublje jače od ljubavi prema svom narodu koju ne propušta da spomene na svakoj konferenciji za štampu? Da li je toliko važno ispasti najjači frajer u maniru vođe navijača koji poziva "miševe" na megdan?

Vredi se i podsetiti da je najjači frajer ipak tada odustao od svoje namere uvođenja policijskog časa nakon što je nekoliko hiljada, a ne nekoliko miliona izašlo na ulice. Naizgled čvrsto tlo pod nogama se ipak malo zatreslo, bar onda kada provereni represivni aparat nije dao dovoljno dobre rezultate. Pukotine u tlu su tek neznatne, a kao "zakrpe" služe dobra stara propaganda, "kupovina" lojalnosti bezbednosnih službi gradnjom jeftinih stanova i odlikovanjima, nekažnjavanje policijske brutalnosti i "pobeda" po broju umrlih.