INTERVJU Srđan V. Tešin: Naša deca će teže razlikovati digitalnu od stvarne istine

Tu je, čini mi se, situacija drugačija. Naime, poslednjih 12 godina čitam svojoj deci, prvo kćerki, sada sinu, i tako sam otkrio svet neverovatno dobrih knjiga za decu, naslova savremenih autora, i to možda čak autora koji nisu prvenstveno dečji pisci. Otkrio sam čitav jedan istančani svet pisanja za decu, jer za decu treba znati pisati. To nije književnost u onom, nama poznatom značenju te reči. To je neka vrsta primenjene književnosti, jer ti modeliraš svoj tekst za određenu vrstu publike. Moraš biti istovremeno, i pedagog, i psiholog.

Mislim da bi knjige Igora Kolarova mogle da budu dobar primer kako bi trebalo pisati za današnju decu. Milutin Petrović je prema Igorovom romanu "Agi i Ema" snimio istoimeni film koji nije neka naivna priča, već ozbiljna koja otvara mnogo tema. Za decu se više ne može pisati u maniru rima kec – zec - to je stvarno infantilno.

Ali kada se pregleda svetska produkcija za decu koja je zastupljena i kod nas u različitim kućama, od "Lagune" do "Kreativnog centra", tu zaista ima vrhunske literature. Ima, naravno i komercijalnih naslova koji idu na prvu loptu, ali treba samo malo pažljivije birati.

Nedavno sam, inače, čuo jedan neverovatan podatak koji me je prilično šokirao, koji kaže – a napisala je to Sonja Ćirić, da su kod nas u Srbiji od 1989. godine do danas snimljena samo četiri filma za decu. Frapantno, zar ne, mislio sam da je to nemoguće, pogotovo imajući u vidu da smo mi odrasli na filmovima za decu. Ali izgleda da je to nekako postalo manje bitno i to je zastrašujuće.

Kako je nastala ova knjiga? Da li ju je inicirala dečja mudrost ili razmaženost roditelja?

Verovatno obe stvari. Zapravo, primetio sam - a to je samo stvar dobrog i pažljivog slušanja svoje dece - da moj sin ispaljuje rečenice koje su književnost. Shvatio sam da od toga može da se napravi književnost. Verovatno je on to govorio i ranije, ali sam ja možda to jednostaavno prečuo. Međutim, kada sam obratio pažnju, uvideo sam da se od svake rečenice koju kaže može napraviti priča.

Da se razumemo, moj Luka je običan dečak koji ide u drugi razred i ne razlikuje se ni po čemu od druge dece, ali svaki roditelj bi u svom detetu mogao da pronađe pisca, samo treba da izoštri sluh, svoja čula.

A što se tiče roditeljske razmaženosti, ja smatram da jesam razmažen roditelj u tom smislu da ne mogu da vičem na svoju decu, da budem strog roditelj, da zavodim nekakvu diktaturu. Prosto, vidim sebe u njima, pa mi nekako žao da vičem na samog sebe.

Luka i njemu slični klinci ispaljuju književnost, mudrosti zbog kojih ostaneš bez teksta. Ta deca su u nekim svojim malim godinama shvatila nešto za šta je nama danas odraslima bilo potrebno pola života. Luka je na vreme shvatio da je lakše biti pekar, nego kosač ili vatrogasac, jer je lakše sa testom, nego sa ljudima. Gde bi nama bio kraj da smo i mi to shvatili na vreme? Da li će te nove generacije imati lakši život jer već tako mali razmišljaju logičnije od nas?

To je generalno pravilo da su deca pametnija od odraslih, ali kako odrastamo, kao da zaboravljamo da smo bili pametniji, da smo imali više empatije, više razumevanja za druge, da smo drugačije gledali na svet. Kao da se u međuvremnu malo pokvarimo.

Pogledajte, na primer, dečaka iz Lebovićevog romana "Semper idem". Tu vidite iz perspektive deteta koje odrasta uoči i za vreme Drugog svetskog rata da su i tadašnja deca vrlo dobro čitala svet, bolje do odraslih.

Danas, međutim, mi smo u takvoj ekspanziji raznih medija i medijskih sadržaja, pa nam deca, okupirana svim tim sa televizija, interneta, soni plejstejšna, ne znaju kako da to poređaju u svojim glavicama. Sve te informacije trebalo bi sabrati i sabiti na pravu meru.

Kada sam ja bio dete mi smo imali dva programa, crno-beli TV, crtani samo u 7.15. a u međuvremenu igraš se onim što sam napraviš. Drugačiji je kontekst u kojem su se odigravale igre.

Zato sam na početku knjige citirao Umberta Eka koji kaže da će svom sinu kupovati puške, jer puška je igra. Dok se igraš puškom, smatra Eko, ti to shvataš kao igru i kada odrasteš - više te neće zanimati puška. Eko veruje da deca koja se igraju malih inženjera, na kraju kad odrastu, puške počinju strašno da im nedostaju, pa počnu da se igraju pravim puškama. Stvar je, dakle, kako vidiš igru.

Mislim da će naša deca imati strašan problem kada budu odrasli da u ovim našim godinama razumeju svet u pravoj meri, imaće problem da razlikuju ono što mi danas shvatamo kao svet informacija. Oni će teže da razlikuju stvarnu od digitalne istine, od onoga što dolazi s raznih platformi, sa raznih ekrana.

Naši klinci su vrlo zahtevni poslodavci, ali ono što nude zauzvrat - suvo je zlato, za razliku od većine drugih poslodavaca od kojih se uglavnom dobija čir. Preterujemo li u ispunjavanju zahteva svoje dece?

Ja imam poslodavce samo u kući, moju porodicu, jer sam već sedam godina bez nezaposlen. Moja fabrika je moja kuća, naročito kuhinja, tu sam vredni zaposlednik.

Mi roditelji jesmo u službi naše dece, to je prosto naš posao i nema dileme u tome preterujemo li? Preterujemo, kao roditelji razmaženi smo i stalno u opasnosti da i njih razmazimo: hoćeš jabuku, da ti je operem, da ti je ogulim, da ti je izrežem, da te nahranim... To je možda pogrešna strategija.

Kako se komunicira sa klincima u ovom trenutku kada je, kao sada, vreme baš nakrivo nasađeno? Do koje mere sme da im se dopusti da nas, kako stoji u knjizi, ljušte kao luk? Jesu li neke granice u tom smisu sada pomerene, da li je lestvica malo popustila?

Te granice se pomeraju sa svakom generacijom. Sećam se naših baka i deka koji su pričali da deca svojevremeno nisu jela za istim stolom gde i odrasli. Imala su poseban sto. I u mojoj generaciji roditelji su se poštovali u tom smislu da sa njima nisi mogao da se ponašaš kao sa svojim drugarima.

Danas su deca ravnopravna sa roditeljima, što je i normalno I što se očekuje, ali neke stvari nisu namenjene deci, a deca su im stalno izložena. To se najbolje vidi u u političkim kampanjma: kada god vidiš da se u njima pominju deca, znaj da tu nešto nije u redu. To je govorio i jedan političar, ali je ipak posle iskoristio decu u svojoj kampanji.

Govorimo zapravo o tome da je naše društvo preopterećeno politikom i deca to vide. Ona znaju u kakvim okolnostima živimo, i to nije dobro. Nije dobro da se bave visokom ili lokalnom politikom, da budu izložena raznim političkim sadržajima i manipulacijama. Deca bi morala da budu zaštićenija i to bi moralo bolje da se iskomunicira između roditelja i dece.

U jednoj priči stoji da je "Luka budućnost psihološkoog ratovanja". Zašto? Zato. Ili - zbog sira i vojne muzike. To su dva legendarna roditeljska odgovora kada ih dete satera u tesnac. Na koja pitanja danas sme da stigne takav odgovor?

Sve dok ne postaneš roditelj, ne možeš da shvatiš kako možeš strasno da voliš i da ti to malo biće istovremeno može da ide na živce, kad ti iskida živce. Klinci to ne rade svesno, ali kao da im je usađeno da imaju potrebu da burgijaju po živcima i kori malog mozga.

Stvar je zapravo u tome da oni zaista žele da saznaju odgovore na neka pitanja, ali je problem što ti nemaš odgovore na sva pitanja i onda poludiš kad oni insistiraju na odgovoru koji ti nemaš. Tada ogovaraš Zato. ili Zbog sira i vojne muzike. Nekad i mi roditelji sami komlikujemo odgovore i onda se deca smore na polovini...

Biti "samo tata", što Luka očekuje, i biti pisac, što se mora biti ako to jesi, a pri tome biti i "čovek napola", što je Lukina defincija sredovečnog čoveka koji je "napola raspoložen, napola nervozan", zahtevna je pozicija. Ona se u slučaju Tešin, kaže knjiga, unekoliko prevazilazi kuvanjem, ali šta kad se dođe u "brokoli-prokelj pat poziciju" koja se pominje u knjizi?

To su ti čuveni kuhinjski ratovi: kada nešto skuvam što se luki ne sviđa, kažem da je to skuvala mama. Kćerka zna za podvalu, ona je starija i iskusnija, pa imamo neki prećutni dogovor.

Ne možemo mi kao roditelji da ispunimo sve želje naše dece. Ni ne treba, iako bismo često to želeli. Ja zato ponekad, kao i u knjizi, kažem da imam promaju u frižideru. Zato mora sve da se pojede, jer zna se, jedini ko je babi uspeo da kaže ne je Čak Noris. Svi drugi moraju sve da pojedu.

Ovaj svet stvoren je na muškim princima, tako i funkcioniše, po muškim pravilima. Kako knjiga odmiče, čitalac čeka da se odnekud pojavi I mama. Nije se pojavila. Gde je bila mama dok su trajali muški razgovori? Da li je zahvaljujući njima dobila odlomak u "Enciklopediji bežanja", otvorenoj takođe u ovoj knjizi?

Moja supruga Dijana i kćerka Iva u ovoj knjizi dobile su poseban odlomak u reči zahvalnosti. Zahvalan sam jer su nas pustile da se igramo sami, da ispričamonašu priču o tom odnosu oca i sina, priču o tom arhetipskom, antičkom motivu o ocu i sinu, Zevsu i Jupiteru, Jupiteru i Uranu, I tom odnosu koji se menja sa godinama.

Znam to iz odnosa sa svojim ocem. U Lukim godinama I malo stariji mislio sam da moj otac nema pojma sa životom, ali kada sam došao u njegove godine mislio sam, pa kad je on uopšte uspeo sve to da sazna i uradi.

Mi drugačije posmatramo svoje očeve u različitom uzrastu. Želeo sam da se oslonim na ono šta Luka kaže i  šta ja njemu odgovaram, da to zabeležim u jednom vremenu njegovog odrastanja i mog života.  

Inače, već sada me ljudi pitaju da li će i ženski deo porodice dobiti svoju priču, da napišem I verziju "Šta Iva kaže", da uvučemo i mamu u to… Videćemo…

Luka je, sudeći po pričama u knjizi, dosta rano shvatio da su mnoge priče prazne i da mu je dosta praznih priča. Kada ćemo to mi odrasli shvatiti? Kada će nama biti dosta mlaćenja prazne slame?

To je pitanje za milion dolara a odgovor je od sto miliona dolara. I zaista nemam odgovor na njega. Kao čovek i kao roditelj ja sam se toliko puta razočarao u svom životu, ponajpre u sopstvena očekivanja. Taman posmisliš, biće bolje, a onda se uveriš u potpuno suprotno.

To mi je naročito postalo jasno kad sam postao otac i postao svestan toga da moj Luka nikada nije bio na moru, jer mi to sebi ne možemo da priuštimo. Nadam se da će ta neka buduća generacija naših čitalaca, koji još nisu rođeni, moći da se izbori sa tim raznim pričama, da će njima biti važna dela, a ne reči, osim u slučaju da ste pisac jer onda su važne reči koje su zapravo vaša dela.

Ova generacija milenijalaca ima najveći teret na svojim leđima. Mi smo nasledili bar kakvu- takvu državu, u kojoj se ipak moglo nekako živeti, a šta nasleđuju oni? Kakvu će oni državu naslediti, to je veoma, veoma teško pitanje.