To je dajdžest verzija razgovora sa autorom monografije "Goli život književnog jugoslovenstva" u koju su stali svi važni ljudi zbog kojih je ne tako davno i Novi Sad bio bitno mesto na mapi evropske kulture.
Jugoslavija danas ima ko zna koliko definicija i teorija o tome šta je bila, šta ju je činilo. Jedna moguća priča o njoj svakako bi mogla da bude priča o njenoj književnosti, o tome ko su bili ljudi koji su ispisivali priče u njoj, kakvi su bili, kako su živeli, kako su se borili za svoje mesto i svoje dostojanstvo, kako su opstajali na vetrometini njene svakodnevne politike. Bila bi to priča i o tome šta su pisali, kako su osluškivali (veliki) svet, kako su se spajali i šta ih je vezivalo - teme, ideje, etika? Kako je nastalo to zajedništvo među njima koje je stvorilo tako veliku i, u evropskim okvirima, važnu scenu? Jugoslovensku književnu scenu.
Biografije tih ljudi vodile su od hedonizma do vagabundstva, zavisno od njihovog svetonazora i etike. Malom krugu njih, onima koji su bili blizu svake političke vatre, život je bio med i mleko, većini pak, češće tek goli život.
Jedan novi uvid u taj deo naše kulture i istorije, vrlo detaljan i zanimljiv, ovih dana je, svojom monografijom "Goli život književnog jugoslovenstva" (ideje konceptualne umetnosti u književnosti 1960 - 2010), dao dr.
Dragan Đorđević, esejista i profesor srpskog jezika i književnosti, široj javnosti poznat po učešću u polemici oko redukovanja dela Desanke Maksimović u školskom programu, o kojem govori njegov esej
"Desankina republika".
Đorđevićeva monografija (Izdavač "Služeni glasnik"), koja je rezultat višegodišnjeg istraživanja, imaće svoj akademski put kakav joj i pripada, ali će svakako biti intrigantna i svakom drugom radoznalom čitaocu, posebno onom koji se interesuje za novosadsku književnu scenu i istoriju, jer "Goli život književnog jugoslovenstva" donosi priče o tome kako su postali i šta je u jugoslovenskom kontekstu značilo pisanje, između ostalih: Slobodana Tišme, Božidara i Miroslava Mandića, Branka Vučićevića, Vojislava Despotova, Vujice Rešina Tucića...
Tako sabrane priče o njima stvaraju jasan mozaik-podsetnik o tome zašto je ono što su ti ljudi radili u Novom Sadu pre nego što je on postao "Srpska Atina", i danas važna uporišna tačka naše kulture. O njima, ali i našoj (para)stvarnosti u književnom i kulturnom smislu, Dragan Đorđević je ovih dana govorio za 021.rs. Razgovor je počeo temom koju živimo - epidemijom...
021: Profesor ste u XIII beogradskoj gimnaziji. Kako vam u ovom trenutku izgleda nastava, ima li izgleda da onlajn nastavom profesori sa učenicima uspostave sistem učenja i saznavanja? Kako se kao profesor osećate u ovom trenutku, neki profesori smatraju da su zajedno sa lekarima žrtvovani u celoj ovoj sitauciji...
Đorđević: Vidite, prosveta još uvek redovno dobija plate, radi se u ambijentu koji je značajno humaniji i sterilniji i od lekarskog, i od trgovačkog, da ne govorim o uslovima rada u javnom prevozu. U tom smislu "žrtvovanje" prosvete nije prava priča. Vanredna je situacija i svako treba da čini ono što može i koliko može. Mene više brine oblik žrtvovanja u privatnom sektoru, koji se zove "davanje otkaza": gde su statistike koje će nam reći koliko je trenutno ljudi bez posla i kako svi oni guraju dane?
Kada je reč o kvalitetu ovogodišnje nastave, samo nekoliko meseci bilo je dovoljno da društvo – koje prosvetu rado opanjkava – shvati koliko je ona zaista važna. Ne samo na saznajnom i pragmatičnom nivou, koji učenika oblikuje kao misleće biće, ili ga vodi ka željenoj karijeri. Ovde je u prvi plan isplivala socijalna komponenta škole: svakodnevni lični kontakt sa drugarima, profesorima.
Neka se i kaže da su profesori nekompetentni, nedorasli zahtevima novog vremena, da škole nalikuju na bolnice, kasarne, zatvore itd. Sada se, međutim, lepo vidi koliko su za puno emotivno i društveno stasavanje mladog bića važne čak i institucije "malog" i "velikog odmora".
"Učenje na daljinu" nesumnjivo gleda u budućnost kroz širom raskriljene prozore. No ipak, ono će uvek emitovati, kao što i sada emituje – neotklonjive "gličeve" otuđenja. Nikada ono neće biti adekvatna zamena za školski sistem kakav poznajemo. Ali može biti njegova izvrsna dopuna.
021: Monografiju "Goli život književnog jugoslovenstva" počeli ste citatima o strpljenju, spajajući na tu temu misli Rilkea i Miroslava Mandića: "Izdržati, sav podvig je u tome". I danas, u ovoj pandemiji, i mimo nje – u političkom i socijalnom smislu, uvek se strpljenje uzima u obzir kao neka tampon zona između prošlosti oko koje se sporimo i budućnosti koju priželjkujemo da neko drugi promeni, dok nam u treptaju oka, gotovo uludo i budzašto, prolazi sadašnjost? Je li onaj ko je strpljen-spasen, kako tvrdi jedna narodna mudrost, ili više nema vremena za strpljenje?
Đorđević: Mi smo kao društvo sve svoje revolucionarne kapacitete protraćili u proteklih tridesetak godina. I knjiga "Goli život književnog jugoslovenstva" najvećim delom predstavlja elaboraciju te tvrdnje.
Šta nam onda preostaje? Posebno kada vidimo da smo uvučeni u seriju brzopoteznih šahovskih partija, u kojima nas "rade" priučeni šahisti, najamnici globalnog korporativnog kapitala? Nema tu nekog dostojanstva, niti čovek može da da neku pametnu preporuku o strpljenju, da govori o nekakvoj zdravoj političkoj alternativi, koja bi mogla da nam povratiti izgubljeno samopoštovanje.
021: Šta čitate vi, šta čitaju vaši učenici mimo onoga što moraju? Šta mislite, kako savremeni pisci u Srbiji i oni koji pišu na razumljivim nam jezicima "hajpuju vlastitu temporalnost"?
Đorđević: Koliko dnevno može da pročita svaka osoba starija od 14 godina, ne odvajajući se od telefona i kompjutera, ne kupujući dnevnu štampu, ne pozajmljujući knjigu (koja pri tom nije lektira)? I čitanja i pisanja, dakle, i te kako ima, u ovom ili onom obliku.
Problem leži, razume se, u kvalitetu samog sadržaja (dnevne memorabilije, trivijalnosti), ali problem leži i u samoj prezasićenosti medijima. Huškanje mladih na knjigu čini mi se otuda manje bitnim rešenjem, nego što je to izlazak u prirodu i susret sa prijateljima, bez roditeljskog nadzora tehnologije.
Moj odnos prema knjizi je i organski i profesionalan, a posle skoro tri decenije učenja, rada i istraživanja, sve manje knjiga uspeva da prođe postavljeni filter. Više ne pratim toliko trendove, koliko se vraćam knjigama koje su objavljene pre "oslobođenja" tržišta: uživam u tome da vidim kako su svi koji su radili na izdanju uradili dobar posao: ne samo autor, nego i urednik, i prevodilac, i lektor, korektor, izdavač...
Socijalistička kulturna politika bila je utemeljena na knjizi, a knjiga i književnici su u njoj zauzimali važno mesto. Okolnosti su danas sasvim drugačije. Na izvanredno veliku produkciju indolentna država odgovara sakralizacijom "najmanjih srpskih imenitelja", poput Andrića i Desanke. Proletošnja afera rečito govori tome u prilog.
Skromnost populističke kulturne politike, taj njen napor da se proizvede "sužena kolektivna svest" – ostavlja na drugoj strani ogroman prostor istinskoj književnosti – i tu posebno mislim na poeziju – da zasija kao jedna od najdominantnijih savremenih potkultura.
021: Voja Despotov je skovao termin "književno jugoslovenstvo". Ono je nekada bilo estetsko i idejno zajedništvo. Kako ga vi danas čitate: kao bazu za raspad državne forme u kojoj je ono nastalo, ili kao renesansu avangardnih talenata? Da li današnja, ono što zovemo regionalna književnost ima snagu, nazovimo ga postjugoslovenskog zajedništva ili je književni skor "samoupravne srećne nesreće" (Jugoslavije) ipak nedostižan?
Đorđević: "Književno jugoslovenstvo" je u osnovi bio novi avangardni ciklus jugoslovenske umetnosti i, iznad svega, osobeni izraz onovremene kulture mladih, koja je svoje delovanje usklađivala sa kontrakulturom na Zapadu. Nije to nužno podvala CIA socijalističkom režimu, kao što neki zli jezici tvrde. Kontrakultura je u to vreme prilično drmala svet imperijalizma, pa je ta partizanska snaga u izvesnoj meri preneta i na ovdašnje aktere, koji su takođe tražili svoje područje borbe.
U mom osećanju, njihova umetnost i delovanje afirmisali su jedan novi put jugoslovenstva, koji establišment nije uspeo da mapira. Da jeste, možda bi danas sve bilo drugačiije.
Današnja regionalna književnost nesumnjivo je naslednik tog svejugoslovenskog kulturnog dijaloga. "Sarajevske sveske" su tu igrale veliku ulogu, kao i "Deklaracija o zajedničkom jeziku" iz 2017. Ne bih mogao da premerim snagu tog "preteklog" ili "povampirenog" jugoslovenstva u odnosu na nekadašnje jugoslovenstvo, ali činjenica njegovog postojanja svakako uliva izvestan optimizam.
Kao što primećujete, a o tome govorim i u svojoj knjizi, jugoslovenstvo je avet, poput nacionalizma; utvara koja se periodično vraća na bedeme našeg Elsinora. I ono je već tu, jedino što se vest o njemu ne uklapa u marketinške planove zvaničnih nacionalističkih politika; čak bez obzira na to što na "regionalnom", odnosno "jugoslovenskom" nivou danas tesno sarađuju ne samo umetnici, već i predstavnici vlasti, privrednici i kriminalci. Šta kada bismo za poslednje rekli da su možda i veći od svih drugih Post-Jugoslovena?
021: Danas živimo kulturu monologiziranja, dijaloga uglavnom nema, a nekada je bilo moguće da na temu prožimanja različitih umetnosti za istim stolom sede i govore: Jovan Hristić, Milan Vlajčić, Olja Ivanjicki, Jerko Denegri, Ljubiša Ristić, Dragaš Kalajić, Paolo Mađeli. Ko je proterao dijalog iz javnog diskursa i našeg života?
Đorđević: Vaša ideja dijaloga počiva na razumu kao pretpostavci, a to je pogrešno za razumevanje savremenosti. Establišment u Srbiji – i dominantna kultura koju on propisuje – opstaju na najnovijoj verziji starog populističkog trika "gluposti", zahvaljujući kom sve može da prođe tako da visoko postavljeni nosilac gluposti ne mora da snosi nikakve posledice za ono šta govori i čini.
Ako je Frojd držao da je najveći čovekov strah – uz strah od smrti – strah od javne sramote, danas svedočite krahu te teorije. Ništa više nije sramota ni reći, ni uraditi. Od reklama do političkog nastupa. Glupost je najviralnija od svih informacija i političari nemaju razloga da je se tek tako odreknu; tim pre što je vezuju za urođeni bezobrazluk, zahvaljujući kom zaposedaju sve uglove naše stvarnosti. Sa takvima se nikada nećete objasniti, to hoću da vam kažem.
Vinaver je jednom napisao: "Sve mora da se završi najgore i najgluplje". Dok na površini traju ti poslednji dani uzhuktale beznačajnosti, mi nemamo neki bitan razlog da ne nastavimo, među sobom, dijalog koji smo poveli u senci. Ili imate drugi predlog?
021: Zašto danas nema baze za poligone nove umetničke prakse kakvi su, kako nam govore oni koji to pamte, bili Tribina mladih, Polet, Mladina, Index, Student? Da li je to zato što je pisana i izgovorena reč danas potpuno bagatelisana zahvaljujući Tviteru i Fejsbuku: svako piše i misli da je svaka njegova misao genijalna. Kako uopšte podnosite sve te "umetnike" koji svakodnevno pišu u prvom licu i dele to sa nama, sa sigurnošću kakvu, na primer, Rilke sigurno nije imao?
Đorđević: Promenio se trenutak. To je jedno objašnjenje. I nikada nemojte da zaboravite učinak državne podrške u takvim događajima. Bez obzira na klinč-situacije, koje po pravilu izbijaju između države i mladih. No jedno je sigurno, socijalizam je podsticao život mladih mnogo više nego što je to danas. A i za provod vam je bilo potrebno mnogo više i mašte i volje, nego što je to potrebno danas. I ono najvažnije: za podizanje scene potrebno vam je zajedništvo koje nije samo "virtuelno".
Društvene mreže su primarno uvezale ljude sličnih interesa, koji se možda nikada ne bi ni sreli u stvarnim okolnostima; ali suštinski, one su autoput koji nas je odveo u globalno otuđenje. Rasparčavanje i atomizacija humaniteta, koje je izvela smart-tehnologija, dovela je do pojave koju ste i sami ubedljivo izrazili.
Arogancija i malicioznost postali su virtuelni kvaliteti ljudi koji su u stvarnosti slabi, nesigurni, ranjivi. Otuda i mislim da je istinska revolucija ona koju su predlagale i psihoanaliza i marksizam: da spoznamo u kojoj smo meri zapravo hodajući stereotipi. Da nismo nikakvi subjekti. To će biti, u svakom smislu, jedan novi, drugačiji početak.
021: Pominjete u monografiji sve relevantne figure novosadskog umetničkog kruga, sve umetnike koji su bili i subjekat i objekat transformacije. Neki su posle našli uhlebljenje u državnom poslu, neki su prestali da rade, povukli su se, iselili, lutaju... Nestali su jer su se sukobili sa partijskim strukturama, što je neke odvelo i na robiju. Zašto danas na potezu kulturna scena – vlast ne postoje, a ima stotinu razloga za to, istinski sukobi, već samo fingirani, kojima je cilj da bolje preraspodele pare između vlasti i umetničke prakse. Zašto umetnost danas kod nas, sa zaista retkim izuzecima, vrlo dobro koegzistira sa otpacima koje im, preko svojih ađutanata, dobaci vlast?
Đorđević: Naše okolnosti su ekstremno liberalkapitalističke. Sve je roba i sve je na prodaju. Stanje apsolutnog postvarenja zahteva konformizam, zahteva oportunizam i ono što je najvažnije – ono relativizuje učinak ideologija, koje su bitne, ako uopšte postoji nakana da u ime nečega poginete, sa i bez navodnika (država, umetnost, sport...).
Dobar broj vizuelnih umetnika odustaje od l’art-pour-l’art-a, ili od bilo kakvog aktivizma, te se okreće svojoj umetnosti kao čistom zanatu, kao što je to učešće u produkciji stranog i domaćeg igranog, reality programa, marketinga. Ali i kada je u pitanju aktivizam, on je tu često u funkciji samopromocije umetnika i takođe jedan od načina na koji umetnici preživljavaju...
Ko mislite da je izgradio megalomansku scenografiju za Mitrovićeve programe? Šta je, zatim, sa svim onim mrziteljima "šunda i kiča" iz Simfonijskog orkestra RTS-a, koji su ipak uredno sedeli na svojoj stolici iza leđa Milija Miligrama, pomažući skandalozno izvođenje njegovog prvog "klasičnog" dela u živom prenosu Nacionalnog javnog servisa? Zašto tada niko od akademski školovanih muzičara, uključujući i Suđića, nije sabotirao taj događaj i poslao javnosti poruku, koja bi imala snagu da nešto trajno promeni? Kao što su to učinili, na primer, crtači stripa i karikatura pre i nakon intervencije "narodne patrole". Kao što su to učinili i oni umetnici koji su u Skoplju podigli "Šarenu revoluciju".
Kada je reč o piscima, oni pripadaju najsiromašnijoj od svih umetnosti, pa kada uđu u neke zrele godine teško odbijaju poziv da budu deo državnog projekta istorijskog revizionizma, koji se štedro plaća: dovoljno je samo videti u kojoj meri su na rafovima knjižara zastupljene "srpske" istorijske teme i videćemo čemu književnost u oskudno doba...
Zašto je to tako? Zato što ovo vreme nije vreme pokore. I ideologiji ovo vreme ne ide na ruku. Ovo je vreme totalnog hedonizma, koji nije više samo kuriozitet elita. I kako onda, u vreme imperativa želje, kada je sve tu na dohvat ruke – kako danas biti pustinjak, heroj? Zaista, vrlo, vrlo teško. Zato što je ideja da bi život mogao da bude raj, najveća od svih obmana. A ona je, čini mi se, trajno postavljena na istorijsku scenu.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 1
Kisa
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar