Svako slušanje Lazara Džamića, svetski priznatog digitalnog stratega koji je, između ostalog, bio i šef za brend planiranje u evropskoj centrali Googla, pravi je master klas. Jednostavnost jezika kojom precizno izražava važne misli karakteristična je samo za ljude kojima su svi dokumenti vrlo dobro posloženi u svim fajlovima u glavi.
I zato, umesto uvoda koji bi bio podsetnik šta je sve (u)radio, sa kim je sarađivao, za koga je radio i ko su mu bili đaci – a sve to Google vrlo pedantno beleži – najbolje će biti da Lazar Džamić progovori čim pre. Razgovor sa njim počeo je pričom o Subi, Mitru Subotiću, a evo i zašto...
021: Pripremate knjigu o Subi. Potpuno je neverovatno da je takav čovek čekao toliko dugo da neko ispriča priču o njemu. Zašto je važno ispričati priču o Subi, zašto je vama bilo važno, na koji ste način vi vezani za rad tog renesansnog čoveka?
Džamić: Suba jeste renesansna ličnost u mnogim aspektima. Uz Gorana Bregovića, Suba je verovatno najpoznatije ime domaće popularne muzike u svetu svih vremena, a kod nas nije, i to je apsolutno čudno i fascinantno kada se pogledaju detalji iz njegove biografije, posebno iz brazilske faze.
Suba je bio jedno od najvećih imena brazilske muzike tog vremena, a kod nas je potpuno neregistrovan na nekom kulturnom i društvenom radaru. Zanimljivo je da sam i ja za Subu čuo u Londonu, a ne u Beogradu. Moji londonski prijatelji puštali su mi tu neku novu ambijentalnu latino muziku i supruga našeg drugara, inače francuskog Kanađanina, koja je iz Novog Sada, rekla je da je to muzika "našeg Novosađanina". Znao sam za "Rex Ilusivii" jer ga je je Sloba Konjović svojevremeno osamdesetih godina puštao u svojoj emisiji, ali nisam ništa znao o samom Subi. Zainteresovao sam se i bio sam zapanjen da se Suba nalazio na tim nekim poznatim svetskim kompilacijama, a da ja ništa nisam znao o njemu.
U to vreme radio sam na "Cvjećarnici u kući cveća" i Suba mi je bio bukvalno druga strana iste medalje: Alan Ford je bio strani kulturni proizvod koji je postao naš, a Suba je domaći kulturni proizvod koji je postao svetski, odnosno brazilski brend. Suba je bio čovek koji je brazilsku muziku uveo u 21. vek, koji je potpuno promenio način na koji se brazilska muzika percipira. Bio je jedan od rodonačelnika tog novog latino chill out žanra. Imam utisak da su to iste energije koje funakcionišu na dve različite strane.
021: Kako ste koncipirali knjigu? Ko vam je govorio o Subi?
Džamić: Već sam uradio petnaestak intervjua, govorili su porodica, prijatelji, saradnici – ovde i u Parizu – tu mi nedostaje još sedam-osam intervjua možda, a onda mi se fokus pomera na brazilski deo Subine priče. Ostaje mi da pregledam i građu koju čuva Subina majka, gospođa Ruža Subotić, mama Suba, kako je od milja zovemo. Ona čuva vrlo dobru dokumentaciju o Mići, tako su, naime, Subu zvali u okviru porodice.
Suba nije imao buran eksterni život, neke dramatične stvari oko sebe. Toga nije bilo kod njega. U njegovom slučaju sve se dešavalo u njemu, i ja želim da pokažem taj njegov svet iznutra. Njegovo muzičko putovanje i životna filozofija biće ispričani kroz priču šta je ta njegova muziča značila za to vreme, koliko je bila inovativna.
On je bio Srbin koji je otišao u Brazil i potpuno promenio način kako ta izuzetno bogata i vrlo stara muzička kultura funkcioniše. Jedna od mojih teza u knjizi je da je Suba drugi veliki faktor u istoriji brazilske muzike. Prvi je bio pedesetih-šezdesetih godina kada su američki džezeri poput Stena Geca i drugih otkrili brazilsku muziku i izveli je u svet, kada se bossa nova pomešala sa džezom i postala globalni fenomen.
Suba je bio drugi talas, koji je brazilsku muziku, koja je bila uglavnom u džez fazonu, uveo u elektorniku, u taj moderni idiom 21. veka i postavio kamen temeljac koji bismo nazvali modernom latino elektronskom muzikom.
021: Kada planirate da objavite knjigu?
Džamić: Zbog raznih životnih okolnosti rad na njoj se odužio. Bilo je planirano da bude gotova još prošle godine kada smo obeležavali 20 godina od Subine smrti, ali sada je izvesno da će biti gotova do 23. juna naredne godine, do dana Subinog rođendana.
021: Po povratku iz Londona govorili ste u javnim nastupima da ste spremni da svoje znanje uložite u budućnost ove zemlje, da ste spremni da joj pomognete. Ali: jedno je "hteti pomoći", a drugo "hteti da mu se pomogne". Da li je ova zemlja spremna da joj se pomogne?
Džamić: Zavisi sa kim razgovarate. Moje iskustvo po povratku je bilo da naravno da u zemlji postoje ljudi koji razmišljaju unapred, koji razmišljaju o budućnosti, koji bi želeli da unaprede ovu zemlju na različite načine, u različitim aspektima koji su vezani za ono što su njihove ekspertize. Problem je što većina tih ljudi nije na vlasti, nije u mogućnosti da utiče na sistemske promene u zemlji, a moje je iskustvo do sada bilo da sistem nije ni spreman, ni raspoložen za promenu. Promena je kod nas nametnuta i vrlo se teško i sporo realizuje, uglavnom ide na silu.
Tu sam, dakle, na osnovu ličnih iskustava stečenih po povratku u Srbiju pre četiri-četiri i po godine, prilično pesmističan. Što je tužno i tragično jer u svakoj oblasti nauke, umetnosti, biznisa, ili bilo koje druge sfere društvenog života, mi u svetu imamo nekog iz Srbije ko je u prvih pet vodećih mozgova, bukvalno u svakoj oblasti koja vam padne na pamet. Znači da postoji jedan fenomenalan, fantastičan intelektualni kapital u našoj dijaspori koji se ne koristi ni za šta.
Ne koristi se iz mnogo razloga, koji imaju mnogo veze sa politikom i atmosferom koju je politika kreirala: sve državno tretira se kod nas kao privatno i isključivo za generisanje lične zarade ili statusa, a to onda znači da se nikom drugom ne dozvoljava da uđe i naruši te interesne odnose i statuse.
To je razlog zašto našim vodećim stručnjacima nije dozvoljeno da kod nas naprave institute iz oblasti u kojima su stručni, da dovedu kapital, da "setuju" i postave obrazovne programe koji će biti svetska klasa i vodeći u svetu. Mogli bismo to da uradimo u mnogim aspektima, ali to nije moguće i u 99 odsto slučajeva smo mi za to krivi.
021: Iz ovoga logično proizilazi pitanje, da li ste se pokajali što ste se vratili?
Džamić: Ne, jer se uvek postavlja pitanje uloge nekoga u sopstvenom životu. Moj privatni fokus je moja porodica i zbog nje sam imao tridesetak razloga za dolazak ovde.
Izraz "vratiti se" za mene je prilično neprecizan. Mi smo se privremeno pomerili iz Londona zbog različitih privatnih, porodičnih i ličnih razloga. Pokazalo se to ispravnom odlukom jer nam je više prijalo da budemo ovde nego u Londonu i, paradoksalno, nama se poboljšao kvalitet života. Za godinu i po mi se opet pomeramo u London jer pratimo decu i njihove potrebe, oni su glavni fokus našeg života, gledamo gde je njima bolje da budu, i lično, i karijerno, i na mnoge druge načine.
To "vratiti se" je privremena stvar. Ja sam veliki vernik u cirkularnu migraciju. Verujem da bi svaka mlada osoba do faksa ili posle bar pet godina morala da provede u razvijenom svetu, prvo da nauči struku jer mi ovde dosta kaskamo i vrlo ju je teško naučiti na nekom drugom nivou. Zato moramo da provedemo neko vreme u inostranstvu, da naučimo kulturu, struku, modele razmišljanja, modele finansiranja, modele komuniciranja, i da se onda vrati i da razvija taj know-how ovde u svojoj zemlji. Nažalost, taj deo se ne dešava iz mnogo razloga.
021: Srpski dokumentarni nadrealizam koji živimo tema je o kojoj često govorite. Svoju posebnu formu dobio je u doba pandemije. Da li mislite da će ljudi, jer ovo sada opasno dugo traje, imati vremena da ipak shvate da treba da promene matrice razmišljanja i ponašanja, ili će samo zaoštriti dosadašnje?
Džamić: Zavisi od toga o kom narodu i kojoj teritoriji govorimo. Promene će biti mnogo veće u svetu nego kod nas, jer smo mi društvo koje voli svoje rutine i navike. Nešto će se promeniti, ali neće dubinski.
Da pojasnim: taj termin srpski dokumentarni nadrealizam sam koristio u "Cvjećarnici u kući cveća" i on, za razliku od komunizma, socijalizma, kapitalizma ili bilo kojeg drugog "izma" koji smo imali, ili koji nam je poznat kao politički sistem, nije neki umetnički pravac, nego svakodnevna pojava koju živimo zbog tog našeg nedostatka reda i institucija. Svako od nas na dnevnom nivou bar pet puta ima neko nadrealno iskustvo.
Ništa od toga nisam iskusio u Londonu, a i kad pokušavam da objasnim svojim evropskim prijateljima nešto od toga vidim da oni to ne mogu da procesuiraju u svom mozgu, da im je taj podatak nepoznat. Dakle moji evropski prijatelji nemaju iskustvo te razbijene svakodnevice: ništa nije moguće, i sve je moguće, sve zavisi od nekog konteksta, ličnih veza i poznanstava.
Taj naš dokumentarni nadrealizam ima i nekih dobrih strana, a to je da smo fleksibilni i agilni u snalaženju, što nije loše za moderni svet, ali pošto to nismo institucionalizovali, odnosno jesmo - ali na loš način, onda nam se to obija o glavu.
Šanse za promenu postoje, ali nisam siguran da će ona biti mnogo velika. Mi smo stvorenja navike, vidite šta se dešava sa šoping centrima tokom ovog "crnog petka". Oni su meni svi crni, onog momenta kada je bila prilika da se ode i kupi nešto, ljudi su otišli, bez obzira na to što vlada korona. Mi se držimo standarnih navika i teško nas je izbaciti iz njih.
021: To samo znači da nismo pismeni, odnosno da nismo pismeni na pravi način. To je još jedna vaša velika tema. Pismenost je danas vrlo složen pojam, jer više ne govorimo o pukoj pismenosti, čitanju i pisanju, već raznim vrstama pismenosti koje savremeni čovek mora da ima. Šta određuje stepen pismenosti neke osobe, nekog društva, da li tu presuđuje ekonomski trenutak?
Džamić: Ekonomski trenutak je, naravno, uvek bitan i jedan od ključnih u svakom društvu, posebno danas u vreme neoliberalnog kapitalizma. U današnje vreme, sa medijskom i tehnološkom slikom kakvu imamo, bazična pismenost tipa čitanje/pisanje nije dovoljna, čak više ni obrazovanje nije dovoljno. To sada znamo bez ikakve sumnje.
Mi nemamo treninge za razne vrste opismenjavanja, mi u školi ne učimo ni kreativno, ni argumentovano pisanje. To znači da mi nismo pismeni iz ugla razumevanja toga kako funkcionišu arhetipski narativi, kako se koriste arhetipske priče da bi nas obrlatili u političkom i ekonomskom smislu, da bi nam prodali mitove da za njih glasamo, da na njih trošimo pare.
Dakle, mi nemamo trening koji će nam omogućiti da se branimo od arhetipskog pripovedanja. Sve nam to kreira veliku impulsnu nepismenost, posebno na našim prostorima, gde se ne treniramo u emotivnoj pismenosti: da znamo da kontrolišemo naše emotivne impulse, da uvažavamo mišljenje drugog, da imamo empatiju. Zbog toga smo civilizacijski nepismeni kada je pažnja u pitanju. Mi pažnju jednostavno ne znamo da lociramo tamo gde je korisno, samo tamo gde je zabavno i gde možemo interesantno da provedemo koji trenutak.
Pismenost pažnje je verovatno najveća nepismenost koju moderna civilizacija ima, a kamoli mi. Niko nas ne trenira da je kontrolišemo i pažljivo lociramo, a ona je jedan od najvrednijih resursa jer je vrlo ograničena.
Postoje razne nepismenosti, odnosno pismenosti: arhetipska (narativna), statistička, impulsna, algoritamska (pismenost pažnje), kreativna, timska nepismenost... Neke su više izražene kod nas nego u razvijenom svetu, poput timske nepismenosti. Biti deo tima u svetu i raditi u timu, bazični je faktor u profesionalnom okruženju. Ništa sami ne radite, morate da budete deo tima.
Moja definicija pismenosti je drugačija od tradicionalne i to što je neko jako obrazovan, ne znači da neće biti iracionalan. Istraživanja pokazuju, a i sama praksa, da ima mnogo obrazovanih ljudi koji lupetaju gluposti i donose glupe odluke.
021: Postoji li neki segment u kojem smo kao država i građani pismeni?
Džamić: Malo mi je teško da se setim. Postoji jedan aspekt našeg funkcionisanja ovde, koji je nama porodično dosta prijao, a to je tretiranje vremena, mada mislim da toga nismo ni svesni. Mi smo prosto navikli da imamo vreme za nas, da tretiramo vreme razvučenije nego na zapadu, gde svaka sekunda mora da bude fokusirana na biznis.
Mi imamo sve vreme sveta za kafu, da ga provedemo u velikim i malim razgovorima. Problem je što to radimo jer nemamo drugog izbora. U momentu kada se ukaže mogućnost da se zarade neke pare, koje ćemo potrošiti na tipično konzumerističke gluposti, mi smo spremni da žrtvujemo to vreme i tu vrstu pismenosti za ovu drugu priču, arhetipsku, mitsku priču za koju mislimo da je bolja i veća.
021: Smatrajući da su kreativne industrije multiplikator svih ostalih grana, od poljiprivrede do turizma, priključili ste se ideji koju je pokrenula premijerka Srbije. Ako ostavimo na stranu taj deo priče o tome da li je tu trebalo ući ili ne, jer je to bila ideja Ane Brnabić, molim vas da pojasnite zašto su kreativne industrije važne? Ljudi to ne razumeju baš, pa ni oni koji inače dobro promišljaju ovaj svet.
Džamić: Kratko ću prokomentarisati prvi deo pitanja: u vreme kada je Ana Brnabić počela da priča o kreativnim industrijama, ona je bila potpuno novi i osvežavajuži faktor na političkoj sceni Srbije, nije bila član partije, i nije pričala stvari koje je posle počela da priča. Sve je to bilo drugačije i zato smo neki ljudi i ja odlučili da uđemo u taj savet jer smo imali drugačiji utisak da će to biti. Onog momenta kada smo shvatili da to nije tako, nekoliko ljudi i ja sa njima, napustili smo taj savet.
Što se tiče kreativnih industrija, mi malo imamo problem sa prevodom na srpski. Reč industry na engleskom znači potpuno drugu stvar od reči "industrija" na srpskom. Više se govori o kreativnim zanimanjima, okupacijama, kreativnim segmentima ukupne ekonomije, gde proizvodnja fizičkih stvari nije primarna, već se koriste ideje. One su glavni proizvod i kao takve mogu da utiču na druge ekonomske grane u državi, da ih multiplikuju, maksimalizuju, uvećavaju njihovu vrednost.
Englezi su bili prvi koji su stavili fokus na kreativne industrije. Danas je bukvalno sve na njima bazirano. Evo na primer, ako hoćemo da povećamo prinose u poljoprivedi, kao što to radi vojvođanski Biosens institut, ako hoćemo bolje da iskoristimo plodnu zemlju - nama treba deo kreativnih industrija koji se bazira na statistici, na različitim statističkim proračunima: kako tretirati pojedine delove parcele, ide se granularno, kako različite cikluse različitih biljaka zasađivati, koja količina vode a koja nutritijenata je potrebna da bismo maksimalizovani prinose... Kreativna ekonomija ima IT softver koji direktno amplifikuje i multiplikuje napore i u nečemu što je poljopriveda.
Ista je priča i sa poljoprivrednim proizvodima koje mi izvozimo kao sirovinu, koja je najjeftiniji, najbazičniji i ekonomski najmanje vredan deo priče. Mi budzašto prodajemo razne kvalitete koje imamo.
Na primer, jedna mala porodica u Svrljigu na malom imanju pravi (trenutno ne rade) pravi ekskluzivni džem od divljeg crnog gloga. Zove se "Vampirski džem", prodaju ga za dva evra! Taj isti džem u londonskom "Harodsu" bi koštao 20 evra, jer bi mu kreativne industrije, kroz marketing i brending, povećale sirovu vrednost.
Kreativne industrije omogućavaju da naša garderoba bude bolje dizajnirana, da sajtovi budu bolje dizajnirani, sa većim efektom, da lakše koristimo baze podataka, da naše bolnice mnogo bolje funkcionišu, da obučavamo ljude u našim javnim službama kako da sajt, npr. poreske uprave bude lak za korišćenje i jednostavan za upotrebu, čak interesantan i lep, što sada nije slučaj. Svemu tome doprinose kreativne industrije.
Nema, dakle, grane u društvu, da ne govorimo o obrazovanju i školstvu, gde uvođenje principa i razmišljanja kreativne industrije i ekonomije neće multiplifikovati vrednost, efikasnost i efektivnost rada i zato mi je žao što je ta priča sa kreativnim industrijama kod nas ostala na nivou PR, što nije ušla u privredu kako treba i naše društvo, jer ako postoji način da se mi transformišemo zaista fundamentalno nabolje, on leži u mnogo boljem korišćenju domaćih kapaciteta kroz kreativne ekonomije.
021: Zapravo, kreativne industrije nam pomažu da bolje ispričamo svoju priču. Stalno ističete važnost upravo pričanja priča, da je priča fantastično oružje, da je plasiranje priča najubojitija strategija kako u ekonomiji i marketingu, tako i u politici, životu, komunikaciji, svakom dijalogu.
Džamić: Između ostalog. Dobar deo toga je marketinška i medijska industrija zabave - filmovi, pozorište... Mi, recimo, pozorište tretiramo kao kulturu, a u razvijenim zemljama ono je deo kreativnih industrija. Pozorišta nisu na državnom budžetu, već su na tržištu, tek mali deo je na budžetu. Naravno, nije dobro potpuno ići u tom pravcu kada je pozorište u pitanju, s tim delom priče se potpuno slažem.
Pričanje priča je važno jer kroz priče, kroz dobro pripovedanje mi možemo lakše da objasnimo kako se nešto koristi. Dobro pripovedanje je dobar priručnik: ako hoćete pacijentima da objasnite princip zakazivanja pregleda, vama treba dobar kopirajter i treba vam user experience inženjer koji će napraviti da ta stavka bude laka za korišćenje.
Ukratko: ako pravite konzerve, kreativna industrija će napraviti da one budu lepe, ako pravite pegle, ona će ih opet napraviti lepima. I nije to ništa novo: Slovenci su u Jugoslaviji, na primer, bili maheri za to. Zato se "Iskrini" telefoni danas nalaze u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku, samo zbog dizajna.
021: Ako biste kroz prizmu svog iskustva analizirali savetodavce našeg državnog vrha, njegov PR tim, šta mislite kuda vode narativi koji se dolaze sa te adrese?
Džamić: Ja možda nisam prava osoba za priču o političkim temama iz vrlo jednostavnog i bazičnog razloga: apsolutno se ne dotičem srpske politike ni na koji način. Moja izloženost srpskim medijima je bukvalno nula sekundi mesečno, ili godišnje. Iz jednostavnog razloga: jer je to dosadno. Mi imamo istu priču 150 godina. Ko god je čitao Svetozara Markovića i "Srbiju na istoku", shvatiće da se mi bavimo istim problemima već 100 godina.
A priča koju ste pomenuli, kombinacija je dva faktora: impulsa i refleksa koje imaju ljudi koji trenutno vode ovu zemlju. To su ljudi starog kova koji su nas faktički proveli kroz ratove sa svetom devedesetih godina, kroz Miloševićevo vreme. To su ti isti ljudi, isti mentaliteti, nema tu mnogo razlika, s tim što su sada shvatili da ne mogu da ratuju sa svetom jer ćemo loše proći. I makar da su toliko shvatili. Shvatili su da moraju da balansiraju sa različitim opcijama koje dolaze iz različitih centara uticaja i onda se naša priča pomera na dnevoj bazi.
U zavisnosti kako nas ko pritisne, mi tako menjamo delovanje i priču. Nisam siguran da tu postoji neka strategija, osim da se balansira što duže, bez donošenja nekih dubinskih odluka koje stvarno treba da transformišu društvo.
Ako postoji nešto pozitivno što bih mogao da kažem, to je da su ljudi koji savetuju našu političku elitu makar stučnjaci koji zaista dobro znaju šta rade. To im ja profesionalno ne mogu osporiti, a drugo je pitanje kakve su posledice te njihove stručnosti.
021: Oduševljava priča kako ste svojevremeno pomogli prodavcima jaja da bolje prodaju svoj proizvod. To je ujedno priča o tome kako ljude, kojima je izmaknuto tlo pod nogama, treba samo malo pogurati, otvoriti im oči jer kretivnost je u njima. Kakvi su projekti na kojima radite, sa kim radite, šta radite?
Džamić: Deo mog rada odnosi se na objašnjavanje, pre svega mladim ljudima kako da se odbrane od arhetipskih narativa, na koji način da kontrolišu svoje impulse i tako, ako je moguće, izgrade neku vrstu smislenijeg života.
To pokušavam da ih naučim na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu i na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani a na Poslovnoj školi u Lozani, na poslovnim programima, učim poslovne ljude kako da koriste marketing na odgovornije načine. I to je moj doprinos razvoju boljeg okruženja oko nas.
Moji projekti su uglavnom vezani za pisanje. Za desetak dana pojaviće se "Putevi oko znakova", nova knjiga raznih tekstova koje sam napisao tokom ovih godina, plus 15 novih "Čaj od šljiva" priča. Biće to kombinacija kolumni i intervjua koji nisu bili objavljeni i koji nisu poznati široj javnosti. Imam još nekoliko projekata na engleskom jeziku, za svetsko tržište. Jedan od njih je dečji lik koji sam kreirao, knjiga za decu koja će ići na Amazon. Ali pre svega, fokus mi je na knjizi o Subi.
ona je sačuvala i sećanje na Subu, mada mi ga se setimo i onda kada sretnemo Marinu. Ali, take your balls mister, završite knjigu, samo nije lepo od Sube praviti proizvod g. brend edukatoru, ni stavljati ga u kontekst s onim koga ovde pominjete.
https://www.youtube.com/watch?v=pYazqH2iBEY
o Guglu mogu reći samo još nešto gore, samo mi se ne da.
Ovom gospodinu treba obezbediti najširi mogući medijski prostor, snimati njegova predavanja i svakodnevno uporno promovisati njegove teze. Ukoliko bi se vremenom stvorila grupa preduzimljivih ljudi koja bi dosledno sprovodila njegove ideje... Možda bi tada bilo nade da Srbija smanji svoj zaostatak za civilizovanim svetom. To je patriotski a ne kada pijan pevaš četničke pesme.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 6
Nada
"Dakle, mi nemamo trening koji će nam omogućiti da se branimo od arhetipskog pripovedanja."
hm
https://www.youtube.com/watch?v=pYazqH2iBEY
o Guglu mogu reći samo još nešto gore, samo mi se ne da.
boger
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar