Kada bi se sprovela anketa među građanima Srbije o tome šta je u suštini "kosovsko pitanje", da mimo plakatske, nebeskosrpske politike "Kosovo je Srbija" i one elitističke "Koga briga za Kosovo" poluignorantske poze, kažu šta je zapravo srž sukoba Albanaca i Srba na Kosovu, zašto sukob traje toliko koliko traje i zašto se ne rešava, kome je to u interesu, da li tamo postoji nešto što o čemu ni nemamo pojma, pa se silni interesi oko toga tajno lome, ko je tamo zapravo bio ugrožen, a ko je danas najugroženiji, ko čuva čije interese i da li ijednu stranu – srpsku, albansku, svetske javnosti uopšte briga za život malog običnog čoveka na Kosovu, ma kako se on zvao, izvesno je da bi stiglo vrlo malo tačnih odgovora.
Najtačniju priču, precizniju od svih analiza, svih lokalnih i globalnih politika, i zastupnika državnih politika zainteresovanih za kosovsku temu, dala je jedna Čehinja, Blanka Čehova u svojoj, malo je reći izvrsnoj knjizi "Total Balkan" koju je za izdavača "Clio" majstorski preveo Zoran Dukić.
"Total Balkan" za nas je važna knjiga iz više razloga, pre svega zato što daje uvid u stvaran život ljudi na Kosovu. Jednostavnim jezikom, na momente eksplodirajuće duhovito, ona govori o ljudima u mirovnoj misiji, raskrinkavajući pri tom rad međunarodnih organizacija u koje su uperene oči prognanih i postradalih. Istovremeno, "Total Balkan" je vrlo jasna slika ostataka života običnih ljudi, i te kako svesnih - jer potrošene su im sve nade i zalihe razumevanja - da im život visi o koncu, da zavisi od neke više sile koju u suštini oni uopšte ne zanimaju.
Zbog svega toga, ova knjiga je istinski Munkov krik onih koji, na obe suprotstavljene strane, žive na Kosovu, kojima kvalitet života nisu poboljšali ni Vučić, ni Tači, kojima neće pomoći ni to da li im je na srcu više fascinantni Novak Đoković ili predivna Dua Lipa, jer oni samo čeznu da im se vrati njihov mali život, da ih na miru ostave i Dačić, i Hoti, i Brnaba, i Veselji, i Strazbur i Njujork, i svi ostali.
Blanka Čehova je pravnica. Nakon rada u Strazburu obrela se na Kosovu gde je bila članica mirovne misije. Duboko razočarana onim što je tamo videla i doživela, razočarana u sve ono u šta je verovala, napustila je posao o kojem mnogi sanjaju. Nakon toga, sela je i napisala ovu knjigu koja će biti otkrovenje svakom čitaocu - zbog teme ali i čuvenog češkog crnog humora kojim vrca ovo štivo.
Razgovor sa Čehovom utanačen je na telefonskoj liniji Novi Sad – Dubrovnik, tačnije seoce Orašac nadomak Dubrovnika, gde živi sa suprugom Tončijem koga je upoznala na Pelješcu na koji je iz kosovske zbilje svojevremeno bežala kad god je mogla. Ovaj privatni podatak iz njene biografije stao je u ovaj tekst samo zato što je to tema njene naredne knjige koja govori kako je dvoje ljudi skinulo svoje oklope, odbacilo bivše živote i na krilima ljubavi otisnulo se u potpunu neizvesnost. Do tada, razgovor o "Total Balkanu".
Koliko dugo ste bili na Kosovu? Zašto za vas nije bio dovoljan taj "posao snova"? Šta nije u redu sa vama? Zašto ste ga napustili? Niste poslušali Čerčila, koga ste nekoliko puta citirali u knjizi, da "Uspeh znači prihvatiti neuspeh za neuspehom, ne gubeći entuzijazam."
Često me pitaju što sam ostavila taj posao, kažu, ma ti nisi normalna. Inače, kada sam zatražila da odem iz misije, tamo nisu odmah mogli da nađu papir kojiim se to reguliše, prosto zato jer se to nije dešavalo ranije.
Ja sam se vodila mišlju Stiva Džobsa koji je jednom rekao da je u svom životu uvek kad ujutro ustane prvo pogledao sebe u ogledalu i upitao, da li voli svoj život i posao takvi kakvi su. Ako bi primetio da mu nije jasan odgovor, znao je da nešto mora da promeni.
Tako je bilo i u mom slučaju, s tom razlikom da sam ja posle 14 dana, ili tri nedelje, videla da tu nije kako sam očekivala, i onda je već počela ta moja unutrašnja drama: kako da budem u toj situaciji, a da ne izdam samu sebe. To me je dosta iscrpelo, otišla sam nakon godinu dana, a potom sam još dve godine nastavila projekat pomaganja školama koji sam tamo pokrenula.
Otišla sam jer sam se razočarala, jer nisam mogala više da podnesem to što sam gledala. Prethodno sam radila na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, gde sam se takođe razočarala, ali drugačije je to bilo, imala sam 25 godina, bila sam premlada i imala sam previše ideala, a onda sam opet mislila, za zašto nemati ideale kad čovek dolazi u takvu organizaciju koju poštuju u svetu na svim stranama. Nije se osećala ljudskost. Tamo su bili dobri i obrazovani pravnici koji su radili na slučajevima kršenja ljudskih prava, ali ne vidite ljude u tim papirima, izgubite se, budete preteoretski i preformalni. Onda sam mislila da će biti drugačije ako budem otišla na teren, u neku misiju: tamo to neće biti tako jer su tamo živi ljudi. A onda sam se po drugi put razočarala.
Šta danas radite, gde živite? Hoćete li da nastavite da pišete?
Nakon "Total Balkana" na češkom, a potom i na engleskom napisala sam "Trilogiji o jadranskoj zaručnici". To je humoristička priča koja je inspirisana mojim brakom, mojom vezom, kako smo se upoznali moj muž ja i kako živimo tu blizu Dubrovnika. Volela bih da to ljudi na Balkanu pročitaju jer je zanimljiva tema, mnogo laganija od "Total Balkana". Jedna letnja humoristična priča. Prevodim je sama, ali ja nisam prevodilac, niti sam native speaker, ide mi jako sporo. Tražim nekoga ko bi to preveo, ali morate naći pravog čoveka koji će to dobro razumeti. U slučaju "Total Balkana" imala sam veliku sreću jer je Zoran Dukić sjajno ukačio taj humor i fantastično preveo knjigu. Takvog čoveka teško je naći.
Kad je nastala knjiga, na terenu, tokom misije, ili posle odlaska sa Kosova?
Tek kad sam se vratila sa Kosova u Prag. Kad sam dala otkaz i otišla, stigla mi je još jedan ponuda za posao na Kosovu, od iste organizacije. Bio je to vrhunski posao, jako visoka šefovska pozicija, mnogo viša od one koju sam napustila, ali ja sam znala da ne mogu tamo opet ići, da je moram odbiti jer bih se opet razočarala, samo bih reciklirala isti scenario.
Međutim, bilo je jako teško napustiti Kosovsku Mitrovicu: ja sam se zaljubila u nju i u njene ljude. Moj muž Tonči, mediteranac, kada mi je jednom bio u poseti tamo, razgledao je malo, pa rekao: "Ženo, šta je tebi? Ja znam ljude koji su se zaljubili u Pariz, koji su se zaljubili u Jadran, a ti u Kosovsku Mitrovicu, pa jesi li normalna, šta ovde ima?!" Ali to je teško opisati: ili skontate ili ne, kao ljubav na prvi pogled. To se meni dogodilo i imala sam strašnu dilemu da probam ponovo, nešto me je strašno vuklo, da ponovo odem i pokušam nešto drugačije da napravim sa tim ljudima tamo, da napravimo zajedno neki novi smisao, ali sam ipak odbila.
Ostavši u Pragu, znala sam da moram nešto sa sobom učiniti. Počela sam da pišem ovu priču, koja je inspirisana iskustvom, ali je kao i svaka napisana priča ipak fiktivna. Dugo sam tražila žanr u kojem ću je pisati. Napisala sam čak desetak poglavlja kao dramu, jako ozbiljnu priču, pa onda nešto u dokumentarnom stilu, ali sam na kraju zaključila da tome što pišem najbolje leži forma dnevničkog pisanja i crni humor, humoristični stil.
Knjiga demaskira mnoge istine, potvrđuje da su one koje nam se plasiraju-varljive i varijabilne. Vi mu tako dođete kao zvizdač, kao ženska verzija Snoudena i Asanža, ali pošto mi i dalje živimo u patrijarhatu, "vrhovni softver" za sada u tom vašem pisanju ne vidi pretnju. Da li ste imali kakvih primedbi na knjigu sa adresa čija imena, kako kažete u knjizi "pamtimo po dugim skraćenicama iza kojih se kriju samo slova i isprazni pojmovi izvikanih fraza koje su se sto puta kroz istoriju diskreditovale"?
Nisam baš nešto tako primetila, ali možda ne razumem pitanje.
Jako duhovite rečenice otkrivaju, verovatno uživo nimalo prijatne životne sitaucije: "Ko mnogo radi, mnogo i greši. Ko ne radi, ne greši. Ko ne greši, biće unapređen", pa "Mi čuvari demokratije, agenti vladavine prava, situaciju ćemo i dalje pratiti, tj. skrštenih ruku sve posmatrati." Češki humor vrca iz vaše knjige. U biografiji vam stoji da ste pisanje učili na Oksfordu. Uči li se tamo i o humoru?
Magisterski program kreativnog pisanja i scenaristike na Oksfordu pohađala sam dok sam radila u Strazburu. Bila sam iznenađena kad su me primili jer sam bila prva strankinja koja je tamo ikada bila uopšte i primljena. Svašta smo tamo učili. Morala sam napisati zbirku pesama na engleskom, dramu i scenario. Bio je to vrlo težak program.
Pravo sam učila pet godina i to nije bilo lako, ali kada sa njim uporedim, Oksford je bio neupordivo teži. Nedeljno smo morali pročitati po pet- šest knjiga, napisati eseje. Bilo je dobro što je taj program bio half time, nisi morao biti u Oksfordu, pa sam tamo putovala iz Strazbura, ali i na početku misije na Kosovu nekoliko sam puta bila da završim neke ispite.
Humoru vas niko ne može naučiti, to imate ili nemate. Morate voleti protagoniste koji umeju da naprave šalu od sebe. Uvek volim takve junake i likove koji su malo iščašeni, koji nisu savršeni, koji nisu preozbiljni superheroji. Uvek mi je draža Bridžet Džons, nego Pepeljuga. Držala sam se u pisanju onoga što i sama volim.
Inače, u Oksfordu su nas naučili da nikada sami ne objavljujemo knjige jer to nije dobro za imidž, nije dobar status: svi će misliti da niko drugi nije hteo da nam objavi knjigu. To sam pravilo prekršila u Češkoj, tamo sam sama objavila svoju knjigu u izdavačkoj kući koju smo osnovali brat i ja.
Ima zgodna anegdota vezana za nju. Na češkom skraćenica Organizacije ujedinjenih naroda glasi OSM, a mi smo tu istu skraćenicu iskoristili za ime izdavačke kuće koja u prevodu znači "Stvarno sjajna izdavačka kuća". Na nekim čitanjima prilazili su mi ljudi i govorili: "Gospođo Blanka, pa vi ste jako oštri prema organizaciji koja vam je objavila knjigu." Češki novinari to sve shvataju ozbiljno. Sad ću biti poznata u Srbiji i baš me briga. U Srbijii sam doživela još nešto zanimljivo: da su novinari pročitali moju knjigu pre intervjua sa mnom. To baš nije čest slučaj,
Šta ste naučili na Oksfordu da je osnova dobre priče?
Nisam ja stručnjak u literarnoj teoriji, ali osnova svake priče je dobra priča. Priča koja ima početak, sredinu i kraj, koja ima neki sadržaj, poentu, protagoniste, odnosno sve ono što priča mora da ima. To se uči u školi i ne treba vam Oksfrod. Ima takođe mnogo modernih knjiga koji zaboravljaju na te elemente, pa zato padnu u zaborav.
Frenk (Albanac) i Vladan (Srbin) dva junaka vaše knjige, dva su maltene ista čoveka, skoro istih etičkih svetonazora, razmišljanja, ideala, želja, ali suprotstavljeni su na dve zaraćene strane. Spaja ih pivo, a tada razmena vatre izgleda ovako: Frenk kaže: "Posetite Srbiju, ili će Srbija posetiti vas", a Vladan nastavlja: "Propišao si jetru, nema veze, pozovi centralu OVK i dobićeš novu, srpsku." Poglavlje o njima završavate sloganom "Rakija connecting people" jer se ispostavlja da "Prošlost, sadašnjost, ali u prvom redu budućnost Kosova, leži u trajno održivoj isporuci kvalitetnog alkohola, u malim dozama serviranog, u bilo kojim količinama."
To je priča celog Balkana i bivše Jugoslavije, gde su prošli grozni ratovi. To je tako i u Srbiji, i u Hrvatskoj, u Bosni pogotovo. Srela sam se svugde sa tim, na mnogo različitih načina. To nije hiperbola, nego onako kako jeste.
Na Kosovu je to mnogo jače izraženo: ljudi su tamo na neki način zatvoreni. Pojedine porodice ne mogu da izađu odatle, ne mogu dobiti vizu, nemaju pasoš, ili prosto nemaju para da učine išta od toga, a mnogo ljudi bi otišlo sa Kosova samo da može, a ne može. I onda do čega to dovodi - do alkohola u kojem se utapa sva nemoć, ubija sva dešperacija, sva beznadežnost.
Obični ljudi na Kosovu, kako god da se zovu, hoće samo nazad svoj mali običan život. To je nekako opšti utisak posle čitanja knjige. Ljudi se trude, kako ko ume, jer na svoje institucije i vlade ne mogu da se oslone. Očigledno je da nema šanse da im se taj život vrati, ali ima li nade im se vrati bar u nekom – za čoveka - dostojnom obliku?
Mislim da ima, ali u isto vreme - to mi nikad nije bilo jasno, ni do danas, da se taj latentni konflikt, umetno, drži otvorenim non-stop. Pitanje je kome to služi i zašto se drži takvim usred Balkana da bude potencijalni casus belli (lat. događaj koji uzrokuje rat).
Ovo je grozno reći ovako, ali moramo biti realni: tu je pitanje severnog dela Kosova. Kad sam bila tamo članica misije, o tome se nije smelo pričati, ali ja sam pitala tamo gde se smelo, zašto se ne napravi linja preko reke Ibar? Nažalost, Kosovska Mitrovica bi se prepolovila na dva dela jednog grada. Ali, toga ima u svetu, i vrlo često to realno, dobro i praktično funkcioniše. Severni deo bi se priključio Srbiji, a ostatak bi bilo nezavisno Kosovo. Tako bi se tenzija koja tamo traje smirila, a onda bi bilo moguće dalje traženje rešenja.
Čim rešiš trajnu tenziju, možeš rešavati sve druge probleme. Dok ovo nisi rešio, ništa ne možeš da preduzeš: nema demokratizacije, nema priče o školstvu, o zdravstvu, ljudi nisu motivisani da rade dok nemaju osećaj da će tu biti trajni mir, da se tu ima smisla dugoročno zadržavati, osnovati porodicu. Ovako, vide da tu neće biti nekog dugotrajnijeg mira i zato bi svi otišli da mogu.
Ali nikada nisam dobila odgovor zašto se sukob drži otvorenim, kome to koristi. I očigledno je da se tu ništa neće napraviti, pogotovo ne sada više, jer je Kosovo sada tu gde jeste i to će stalno stvarati neku tenziju.
Zavisi i kako će se srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova zadržati, i koliko će želeti tamo da se zadrži i izdrži. Ne verujm mnogo u to, mladi ljudi odlaze sa Kosova kad god imaju priliku. Jednostavno, njihov život je otežavajući u praktičnom smislu. Okruženi su kulturnom, jezikom, i načinom života koji im je apsolutno stran. Albanska i srpska kultura vrlo su različite.
Za očekivati je da te generacije polako odu iz tih srpskih sela i enklava. U isto vreme, priča mesta poput Gračanice i Dečana u južnom delu Kosova morala bi se rešiti, kako da se održi tamošnje stanovništvo, ali mislim da bi se i to rešilo kada bi se rešila ta osnovna tenzija. Rešilo bi se i pitanje srpske kulture i srpskih spomenika. A trenutno je sve napeto, i da hoćete, ne možete da rešite sukob. Idete neprekidno kroz dva ček pointa, a tako se ne može živeti.
Kada pišete o dve suprotstavljene strane, govorite Srbi i Albanci, ali kada govorite o tamošnjoj deci - uvek kažete - kosovska deca. Iako u jednom trenutku u knjizi kažete „....Šta će se dogoditi ako zavlada mir.... Neće se dogoditi ništa ... Kosovo možete da otpišete i ovako i onako...“, da li time Kosovu ipak dajete šansu?
Da, da, dajem mu šansu. Sa svog ličnog stajališta želela bih da se situacija tamo stabilizuje, da mogu da posetim moje prijatelje i na srpskoj, i na albanskoj strani. Za sada to izgleda da je neizvodljivo jer kosovska deca moraju da budu mnogo snalažljivija od dece u drugim delovima Balkana i Evrope.
Vaš junak, taksista, kaže da ne veruje ni u jednu organizaciju već samo u čoveka? Kakva je sudbina, budućnost tih ljudi koji sve razumeju, pa i to da ne postoji interes da se reši kosovska enigma, da je mržnja s jedne i druge strane brižno osmišljena u PR službama njihovih vlada isključivo zbog pljačke, ali ni da reći poput "Aktivno učešće svih narodnosti u političkom procesu na Kosovu i dalje ostaje ključni apsekt na putu ka demokratskoj i multietničkoj budućnosti.“ nisu ništa drugo do prazna priča?
Takvim ljudima je najteže: dovoljno su pametni da shvataju svoju realnost. Kad pročitaju u novinama nešto o multietničkoj budućnosti, oni znaju da je to prazna priča jer znaju kako je na terenu.
Mene je, recimo, bilo stid da pišem izveštaje sa terena jezikom na kojem i u formi u kojoj sam morala da pišem. Lako je reći "verovati u pojedinca", ali kako će taj pojedinac išta napraviti ako nema sistem. Ja sam to osetila na vlastitoj koži. Išla sam da uradim nešto za škole u udaljenim srpskim i albanskim selima, pokušavala nešto da uradim sam dok sebe nisam potpuno iscrpela. Teško je da pojedinac radi ako nema pomoć institucija. I zato mislim da je tačna ona izreka "Ništa ne traje bez institucije, a bez pojedinca niša neće biti ostvareno." E sad, kako poboljšati rad tih mirovnih misija, njihovih mandata, pojedinaca koji su tamo zaposleni, to je velika igra.
"Mi sa ozbiljnim izrazom lica turamo pare u drobilicu demokratizacije iz koje izlazi kompost. Sudimo basket na igralištu nasred puta i pravimo se da je to normalno.", pišete, a kažete i: "Činjenica je da je prolazak pored tih zastava, pa kroz vrata sa kontrolnim ramom jedini nači da dospe u nebesa još pre same smrti. Posle smrti to čoveku sigurno niko ne garantuje, posebno ako je radio u međunarodnoj organizaciji, ili se bavio politikom. I jedno i drugo u čistilištu znači krivični dosije." Ako je tačna ova vaša teza iz knjige, onda je za većinu učesnika mirovnih misija bolje da ne postoji život posle smrti. Pored zastava ste prošli i vi, šta mislite kakav bi mogao da vam bude skor gore, ako onog gore ima?
E, ne bih znala. Napravila sam toliko grešaka da ih ne mogu ni sabrati. Bila sam mlada zaposlenica, bez iskustva i sigurno je da bi, ako bih se zaposlila u ovoj fazi svog života, drugačije postupala. Ali ne znam kako ću proći gore. Uverena sam da, kako u knjizi i pišem, kada prođete pored tih zastava, ispod tog rama, eto vam forme neba na zemlji.
Knjiga kroz taj divni češki humor neprekidno izvlači osmeh na lice čitaoca. Možda ga najbolje ilustruje situacija u kojoj na mostu koji razdvaja dve zaraćene strane, da bi se izbegao multietnički sukob, treba za 180 stepeni okrenuti terensko vozilo. Da bi se to uradilo posada mora da traži dozvolu Beča, Beč - Njujorka, Njujork... I tako redom, povuci, potegni... Šta bi na ovo rekao šampion apsurda - Beket?
Nadam da bi bio zadovoljan knjigom, da bi je pročitao.
Kakav vam je život danas?
Mi smo nomadi, muž i ja. Ne mogu vam reći gde je naša adresa. Sve ima svoju cenu, odete dobrovoljno iz neke takve priče, odreknete se svih benefita, uključujući tu i finansijsku stabilnost, a onda je nemate. Živimo gde stignemo, trenutno smo iznajmili stan u Orašcu, tu smo preko zime. Moj muž nekad u šali zna da kaže da se manem idealizma, jer da sam ostala na tom poslu, imali bismo verovatno već kuću na moru, ali ja sam izabrala ovakav život i ne žalim se.
Moj muž je muzičar, svira harominiku na zabavama i svadbama - a to je sada skroz utihnulo. Inače, imamo gliser na kojem vozamo goste - a i to je sada skroz propalo. Jedina nam je opcija da "Total Balkan" postane totalni bestseler. Stalno govorim mužu da će videti da ćemo živeti od mog pisanja, i nadam se da će ovaj intervju u tome pomoći.
Kako ste se upoznali vi iz Praga, radeći na Kosovu, a on iz Dubrovnika?
Na Pelješcu, u selu gde sam dolazila da pišem godinama, porodica kod koje sam rentala sobu stalno mi je govorila: "Blanka, imaš već 30 godina i dolaziš sama sa laptopom. To nije dobro! I, eto, onda su uspeli da me udaju.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 2
Oko Grom
Al dvije albanije ni govora.
Drugo šta sam danas primjetio amer neki sa naočarima sijed reče dva puta crnci nigro, a pravi se spektakila drama oko ne kog rumuna mislim teška politika ja bjelac on crnac nevidim koji je tu problem oko rasnog?
A ne smeta kad neko kaže žuti ko toma nikolić siju pingu...
Miloš
I ako je mesec dana brzo proslo ali eto ova mi dade ideju da napisem knjigu o istoriji zanzibara.
Sada se pitam zasto su ti starosedeoci zaostali i zele da zadrze sav kapital od turizma, zar im nije bolje da budu robovi i ne razbijaju glavu kako udovoljiti turistina a da englezima daju na upravljanje celo ostrvo pa nek oni budu budale koje ce da uzimaju kajmak...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar