"Moja baba će se uplašiti kad čuje da dolazimo."
"Zašto? Boji se belih ljudi?"
"Nije samo to. Tvoje cipele. Plaši se kad čuje cipele. Misli da dolazi vojska."
Ovim ostrvom koračale su cokule mnogih vojski, beleži novinar iz Novog Sada na svom blogu
Telep Apatija.
Selo u kojem sam se našao zove se Tetaf. To je izvedba malajske reči tetap, što bi moglo da se prevede kao trajno, sigurno, ono što ostaje. Porodice koje su osnivale selo – niko nije znao da mi kaže kada se to otprilike odigralo – procenile su da je ovo mesto sigurno i jednostavno tu su ostali. Neko je samo viknuo: "Tetap".
Verovatno je bio bos, kao što su i današnji stanovnici uglavnom bosi. Ili nose plastične papuče, japanke. Znate one što žuljaju među prstima.
Ali moj vodič kroz selo je pogrešio: baba se nije mnogo uplašila i lepo nas je dočekala. Ona živi u novoj kući, ozidanoj opekom, ali u dvorištu ima ume kebubu, tradicionalnu trščaru u obliku košnice. Tu provodi većinu svog vremena. Jer ume kebubu ovde ima namenu sličnu kao objekat kojeg u Vojvodini nazivaju letnjom kujnom. Dakle, to je prostorija za – sve.
Ponudili su me pićem i ja sam pristao. Očekivao sam vodu ili kafu, međutim, moj domaćin zgrabio je mačetu, uspentrao se uz palmu i nekoliko kokosovih oraha tresnulo je o zemlju. Posrkao sam svo mlado mleko, a meso kokosa podelio s kokoškama.
Tetaf se nalazi u okrugu Nikiniki, negde u dubini ostrva Timor, na samom rubu Jugoistočne Azije. U njega sam dospeo – greškom. Ali o tome nešto kasnije.
Gde je krokodil?
Timor je jedno od najmanjih ostrva koje dele dve suverene nacije: Indonezija i Istočni Timor (ako nekoga zanima, najmanje naseljeno, podeljeno ostrvo je karipski Sen Martin).
Podeljen je otprilike po polovini, davno, i to na sfere kolonijalnog uticaja Holandije i Portugala, tamo negde 1640. godine. Prošli su vekovi, mnogi rušilaški pohodi (uključujući japansku okupaciju 1942. i indonežansku aneksiju 1975), svo zlo koje ih prati, a Timor je i dalje podeljen. Na teritoriji od oko 30.777 kvadratnih kilometara živi više od tri miliona ljudi. Služe se desetinama (neki preteruju i kažu: stotinama) lokalnih jezika.
Prvi deo na koji sam kročio je onaj istočni: República Democrática de Timor-Leste.
Let s Balija do tamo traje dva sata. U nekakvoj improvizovanoj portirnici, u glavnom gradu Diliju, dobija se markica na kojoj pise: "Visa on Arrival and Landing Permission". Bio je to prvi put da mi je neko odobrio "dozvolu za sletanje".
Evropljani ne moraju pribavljati vizu unapred. U Imigracionom zavodu imaju spisak zemalja EU i objašnjavanje apsurdnog geopolitičkog mementa moje domovine, o tome kako ona, eto, jeste u Evropi, kao kontinentu, je l, ali nije u EU, još, da je kandidat takoreći, prekinuo je gospodin u uniformi koji je vikao: "Tdi dola, tdi dola, tdi dola".
Izvadio sam trideset dolara (tdi dola = thirty dollars) i zvanično zakoračio na teritoriju prve države koja je nezavisnost izborila u ovom stoleću (zvanično 20. maja 2002).
Danijel Apro na svojem proputovanju
Dočekali su me taksisti u šarenim košuljama. Modeli automobila stariji su od mene, muzika je glasna, nizovi plišanih igračaka poredani su na vetrobranu. Uopšte, šarm Dilija pre podseća na ono kako ja, naivno, idealistički, zamišljam varošice na Trinidadu, nego na prestonice u ovom delu sveta, na mega-haotične metropole kao što su Bangkok i Džakarta.
Bila je subota i mnogo žena i muškaraca bilo je na ulicama. Ritmovi salse, bilijar na otvorenom, roštilj na ulici… Ali već oko 22 sata, grad postaje mračan i pust. Sledi najvažnije jutro u sedmici. Većina stanovnika Istočnog Timora su katolici i nedeljne mise su mesta gde se zajednica redovno okuplja. Crkve često imaju klupe u dvorištu, jer nema mesta za sve.
Posle ove nedeljne mise, velik broj vernika i zgubidana uputio se ka severnoj obali koja gleda ka ostrvu Alor. Pročulo se da se na keju pojavio krokodil. Svetina je stajala nepomično i zurila ka doku. Obratio sam se jednom gospodinu na indonežanskom.
"Gde je krokodil? Ne vidim ga."
"Tu je on, samo se sakrio."
Nemamo nikog bližeg
Na isti način, posle nedeljne mise, tamo negde u novembru 1991. grupa studenata krenula je u protestnu šetnju ka lokalnom groblju.
Tada se dogodio sukob s indonežanskim trupama, kasnije poznat kao "The Santa Cruz massacre". Najmanje 250 demonstranata je ubijeno i ovaj događaj skrenuo je pažnju svetske javnosti ka ostrvu za koje je malo ko znao gde je tačno locirano.
Lični predmeti ubijenih studenata izloženi su u Muzeju otpora u Diliju. O masakru na groblju Santa Kruz može se naučiti iz transkripata neobjavljenih radijskih izveštaja skrivenih u naizgled fiktivnom, džakartanskom mačo-kosmopolitskom romanu "Jazz, Perfume & the Incident".
Autor Seno Gumira Ađidarma, kao Indonežanin, imao je potrebu da svojim sunarodnicima ispriča što je urađeno u njihovo ime. Rekao je da "kad je novinarstvo ućutkano, književnost ima obavezu da progovori".
Na groblju Santa Kruz je toplo, koloritno i mučno. Žena iz hostela u kojem sam prenoćio bila je zadovoljna što sam posetio ovo, za nju, posebno mesto.
"Mnogo nas izgubilo je nekog bliskog tog dana. Ali, znaš, da nije bilo toga, možda bi Indonezija i dalje bila ovde."
"A sada? Kako je sada? Znam da mnogi rade u Indoneziji, vidim da gledate njihovu televiziju."
"Naravno. Kako drugačije? Oni su naše komšije. Mi ovde nemamo nikog bližeg, zar ne?"
Nisam uspeo da smislim ništa pametnije od toga i klimnuo sam glavom.
Ostavio sam joj svoju prljavu garderobu i rekao da ću se vratiti u grad za nekoliko dana.
Napustio sam Dili, tu tropsku buku i vrelinu i zaputio se ka svežoj, planinskoj unutrašnjosti, tamo gde se uzgajaju kakao i kafa. Desetak kilometara od glavnog grada stvari se drastično menjaju. Put zamenjuje tucanik, pa utabano, pa manje utabano blato. Prašinu, šoder i osunčane ulice bez hlada, zamenjuju guste šume i izmaglica.
Boa tarde, senhor
Ovde se putuje kamionom. U prikolici, s improvizovanim klupama, zapravo s nekoliko redova zakucanih fosni. Prevoze se ljudi, voće, brašno, domaće životinje, delovi za motocikle, cigarete, instant testenina… Kamion diže prašinu za sobom i žene prekrivaju lice maramama. Deci nenavikloj na putovanja po grudima se utrljava eukaliptusovo ulje.
Onda padne kiša, kamion staje i iznosi se ogromna plastična cirada. Nju putnici samo navlače preko i nastavljaju dalje, tako u tom zagušljivom šatoru. Neki vire ispod plastičnog krova, neki dremaju, neki puše.
Kad sam stigao u Aileu, gradić u središtu timorske "zemlje kafe", jedna starija žena, obmotana tkaninom s tradicionalnim ornamentima, pozdravila me je na portugalskom: "Boa tarde, senhor". Centralna pijaca već se zatvarala, ali uspeo sam da kupim domaću kafu, na merenje. Onako odmereno čašicom, kao kad kupuješ semenke, od Malajca na stadionu Vojvodine.
Opet ti Malajci.
Kroz mesto me je proveo mladić koji se zove isto kao ja. Za nama su trčala deca. Štapom su gurala stare gume od bicikla. Ovakvu vrstu igre viđao sam jedino u filmovima iz pedesetih, a koji romantizuju dvadesete godine prošlog veka.
Svoje domaćine upoznao sam tako što sam prišao jednom bilijarskom stolu, ispod nekakve nastrešnice, usput. Ponudili su me domaćom kafom, ja njih indonežanskim kretek cigaretama, finom mešavinom duvana i karanfilića. Cengkeh, kako ga ovde nazivaju, jedan je od začina zbog kojeg su kolonizatori – jednako Englezi, Holanđani i Portugalci – insistirali na svom uticiju na ovom arhipelagu.
I priča je sama krenula. Nikada nisam pronašao zvaničan podatak (i ne znam da li postoji), ali čini mi se da je Istočni Timor zemlja s najvećim brojem bilijarskih stolova po glavi stanovnika. Nije preterivanje ako se kaže da svaka ulica ili svaki blok imaju svoj komunalni open-air bilijar. Nije mi jasno ni kako se ovde dopremaju. Verovatno jednim od onih kamiona na kojima su i mene dopremili.
Četiri zastave
Takvo bučno vozilo kasnije me je odvezlo i u Maobisi, trgovački gradić duboko u planinskom predelu. Prevoz sam platio cigaretama. Istočni Timor, inače, nema svoju valutu i koristi se američki dolar.
Mrak je već bio pao, struje je nestalo, kiša je lupala po krovovima tržnice. Kamioni te, nekako, uvek istovare ispred pijace. Posrkao sam nekakvu instant supu (onu ružnu, što samo sipaš vruću vodu preko suvih namirnica), smestio se u hotel (to jest hladnu sobu bez prozora u podrumu prodavnice) i uz baterijsku lampu čitao Sartrov "No Exit".
Ovaj kraj diči se tradicijom gerilske borbe protiv režima. Ispred starih, kružnih kućica od drveta i trske, razbacanih po obroncima planine, još uvek se viore zastave oslobodilačke vojske FRETILIN (Frente Revolucionária de Timor-Leste Independente).
Popio sam onolike litre sveže, domaće kafe ispred mnogih od tih kućica. Upoznao sam domaćine s lešnikom iz mog dvorišta na Telepu. Četiri generacije jedne porodice posmatralo me je i s uzbuđenjem žvakalo "kacang Eropa" (evropski kikiriki).
Nisam znao da im objasnim gde ja to tačno idem i naučili su me vrlo korisnom izrazu: "Lao-lao". Na lokalnom jeziku to znači ići unaokolo, kružiti. Mnogo mi je pomoglo u nastavku puta. Kružeći tako, u stilu lao-lao, vratio sam se u Dili. Stopirao sam i vožnju mi je ponudio čovek koji je vojsku služio pod četiri različite zastave.
"S 18 godina stupio sam u kolonijalne trupe Portugala. Kad su se oni povukli, nekoliko godina bio sam deo oslobodilačke vojske Istočnog Timora. Kad je došla Indonezija, morao sam i u njihovu vojsku. Bio sam stacioniran u Klatenu, na Javi. Na kraju, posle oslobođenja, bio sam deo mirovnih trupa Ujedinjenih Nacija."
Uz priču o Londonu (u kojem niko od nas nije bio) dovezli smo se nazad u Dili. Taman da preuzmem svoju novu vizu za povratak u Indoneziju. Mali savet: ako se nađete ovde, dobro obratite pažnju na raspored bele i crvene boje – na zastavi Indonezije crvena je gore, a bela dole, dok je obrnut slučaj sa zastavom Poljske – da ne biste red čekali u pravoj ulici, ali ispred pogrešne ambasade.
Znam zašto to kažem.
Blago narkotičko dejstvo
Ulaskom u drugu državu, Indoneziju, malo šta se menja. Govori se ista mešavina lokalnih dijalekata, gaje se iste poljoprivredne kulture, čeka se ista humanitarna pomoć iz Portugala, sluša isti indonežanski turbo-folk koji ovde zovu dangdut (osnovni ritam te loše muzike zvuči upravo tako: dang-dut dang-dut).
Ide se u iste crkve i iste džamije. To jest, osim u onim plemenima koja odbijaju da prestanu verovati u svoje mitove. Njihove žitelje ovdašnji hrišćani i muslimani jednako nazivaju "ljudima bez Boga".
Jedno takvo selo "bez Boga" pokušao sam da pronađem, kada sam – greškom – stigao u magični Tetaf s početka priče. A zapravo, hteo sam da pronađem kamenu tvrđavu Benteng None. Oko 200-godišnjeg drveta, izgradili su je pripadnici plemena None; zajednice koja se samo dve generacije unazad bavila lovom ljudi. Od njih se strahovalo po čitavom ostrvu.
Danas, oni prave ogrlice i igračke i prodaju ih prolaznicima. Žive u "košnicama". Poglavica nekadašnjeg headhunting plemena sada je slep i gotovo nepokretan.
Stisnuo sam mu ruku i predao paket s plodovima betela (areca nut), biljkom iz roda bibera s blagim narkotičkim dejstvom. Poklanjanjem betela, ovde se iskazuje poštovanje, u ovom slučaju gosta prema domaćinu.
Žvakanje i pljuckanje betela često je na ovim ostrvima. Ukus je izuzetno opor. Izaziva peckanje na jeziku i blagu vrtoglavicu. Kamuflira glad i farba zube u tamno crveno. U odajama vladara nekadašnjeg kraljevstva Bima, na ostrvu Sumbava, video sam da je zlatna posuda za betel bila jedna od najvrednijih ličnih predmeta monarha.
Poklon prihvata (hijerarhijski) najstarija osoba i onda se redistribuira sve do najmlađih. Već sa tri ili četiri godine dovoljno si stasao da dobiješ svoj deo.
U operativnom smislu, plemenom rukovodi poglavičin sin, ali najharizmatičnija osoba u zajednici je njegova majka – kraljica. Za samouku akušersku sestru kažu da je svojim "bogomdanim prstima" na svet donela više hiljada novorođenčadi. Pompezni nakit i seda kosa podignuta kao u modnom magazinu iz osamdesetih čine njenu pojavu različitom od bilo koje druge žene u plemenu.
Vodka Timor
Da, None je bio moj plan, ali u Tetaf sam dospeo zato što me je na pogrešnoj raskrnici ostavio pijani kamiondžija.
Od početka smo se kretali vrlo sporo, jer ovaj simpatični čovek hteo je da me upozna sa svakim nebitnim detaljem. U jednom trenutku stali smo ispred reda tezgi pored puta. Istrčao je i vratio se s nekoliko flaša za mineralnu vodu. Bile su ispunjene tečnošću koja je providna, ali gusta i uljasta.
Hvalio je lokalnu proizvodnju alkohola od palminog oraha. "Vodka Timor", vikao je. Ali još nije otvarao flaše. Pitao sam ga da li pije alkohol kad vozi, kao profesionalni vozač, je l’, i on je odmahnuo glavom. Posle nekoliko sekundi je progovorio.
"Kad vozim, onda mešam s pivom."
Na sledećem stajalištu kupio je flašu (iznenađujuće kvalitetnog) indonežanskog piva Bintang i spremio svoj, kako ga je nazvao, "cocktail Timor".
Nadmorska visina je rasla i kamion je sve teže savladavao uspone. Moj saputnik je rekao da je njegov kamion registrovan na dve tone tereta. Kad sam mu izračunao da 250 džakova cementa pozadi, od po 40 kilograma svaki, čine masu od deset tona, bio je ponosan koliko i pijan. Na svakih kilometar ili dva glasno bi uzviknuo: "Sepuluh ton!" (deset tona). I tako smo promašili moju destinaciju.
Uopšte mi nije bilo žao. Tetaf je postao jedno od mojih omiljenih mesta. Bio sam gost "glave sela", s njegovom porodicom, ženom, decom, unucima i komšijama razgovarao sam do kasno u noć. Rekli su mi da govorim indonežanski "s javanskim akcentom" i iz nekog razloga bilo mi je drago.
Struja se ovde kupuje "na dopunu" i poslali su jednog dečaka u grad da uplati dodatnih nekoliko sati. Da se ne gledamo preko sveće. Podelili smo jagung bose, tradicionalno jelo od pirinča i kukuruza, "probušeno" mešavinom morske soli i ljutih papričica. Jelo vrlo punog i kompleksnog ukusa, imajući u vidu jednostavnost namirnica i činjenicu da ga lokalci kvalifikuju kao "makanan miskin" (sirotinjska hrana).
Nestašica i glad
Kakao i kafa s Timora su ekskluzivna stvar i izvoze se širom planete (uz svu ekploataciju obespravljenih radnika koja ide u paketu). Osim toga, uglavnom se uzgaja kukuruz. Ovo je jedno od retkih mesta u Aziji gde je kukuruz popularniji od pirinča.
Bio je decembar (2015) i kišna sezona bi trebalo da je u jeku (da je počela već tamo u septembru ili oktobru) i kukuruz je trebalo da je posađen. Ali klima je diktirala tempo i sve je kasnilo. Pominjale su se reči: nestašica i glad. Zbog toga su svi s osmehom dočekali snažan večernji pljusak koji se spustio jednog dana.
Svi osim mene koji sam se našao na nepoznatom mestu, nasred puta, bez prave orjentacije i plana. Jedna porodica pozvala me da se sklonim u njihovu kuću, a kasniju tu i prespavam. Jer kiša nije stajala, a noću praktično nema nikakvog prevoza. Naišao je seoski učitelj i ispričao mi o planiranom nizu predavanja seljacima na temu kako je uzgoj svinja, dugoročno, isplativiji od uzgoja krava i pilića.
Sledeći dan ponovo je bilo toplo, kao da je kiša bila san. Po ko zna koji put, našao sam se u prikolici kamiona, sada na vrhu nekakve plastične buradi. Kretali smo se ka čuvenoj pijaci utorkom u Oinlasiju, ka ovdašnjoj verziji vašara u Rumi.
Ljudi su pristazali sa svih strana. Visili su iz autobusa, sedeli na krovovima. Bez ikakvog reda naslagani prodavci žitarica, duvana, kućnih potrepština, plastičnih igračaka… Meso i voće raspadalo se na tropskoj vrelini. Brujanje motora, raznorazni agenti, preprodavci, varalice, prevaranti i konstantni uzvici: "Hi, Mister", na pojavu osobe zapadnog izgleda.
Da, ovde je i Srbija – Zapad.
Ideja je bila da se iz Oinlasija spustim do gotovo neistražene južne obale Timora, gde bi trebalo da postoji mesto po imenu Kolbano. Na mapi je sve delovalo blizu, ali prostor i vreme u Jugoistočnoj Aziji krive se po nekim svojim pravilima.
Noću se na pučini pojave svetla
Dobar deo dana stajao sam na braniku i držao se za konstrukciju pik-apa koji se truckao zemljanim putem kroz sela i planine. U poslednjem naselju do kojeg me ja to vozilo dovelo upoznao sam grupu momaka koji su pili pivo ispred prodavnice. Sport očigledno globalno popularniji od fudbala i ping-ponga.
Dao sam jednom od njih 30.000 indonežanskih rupija (nešto više od dva evra) da me motociklom odveze do Kolbana. Za taj pogled s dvotočkaša koje je klizio niz serpentine vredelo je mučiti se od jutra.
Mislio sam da tako nešto više ne postoji. Da je takav prizor rezervisan za hiperbolisane priče matorih avanturista koji su početkom sedamdesetih provalili Sumatru.
Tanak sloj belog kamenja koji razdvaja tropsku prašumu od tirkiznog mora. Talasi. I ništa više. Noću se na pučini pojave svetla. To su verovatno brodovi agresivnih naftnih kompanija, ali ja nekako mislim da je bar jedno od njih treperilo na severnoj obali Australije. Ponovo, na mapi je sve delovalo tako blizu…
Bilo je vreme da krenem dalje.
Sledeća i poslednja stanica na podeljenom ostrvu, bila je najveći grad – Kupang. U nekakvom vodiču, za glavni grad provincije Nusa Tengara Timur pročitao sam da udara „tipični indonežanski bit“. U sebi sam to praveo otprilike kao: "Tamo je totalni haos". Nisam bio u pravu. Do kraja.
Još jedan grad na obali mora, tabla koja upozorava na prisustvo krokodila (ponovo ništa od samog krokodila), dečak koji kaže da bi želeo da postane kosmonaut… Jeo sam plavu (baš jarko plavu) ribu na žaru, možda najbolje jareće ražnjiće na svetu, lokalnu verziju krempite. I sve to slivao litrama gorke, domaće kafe.
Iz Kupanga me je brod vodio na zapad. Da bih stigao do Jave – posebnog sveta koji je punih šest godina bilo moj dom – trebalo je da pretabanam još nekoliko ostrva. Sumbava, Lombok, Bali… Sledeći je bio Flores. Brod je plovio ka gradiću Maumere, na čudesnom ostrvu koje su Portugalci nazvali po cveću. Ali to je neka sasvim druga priča.
Lao-lao.
Danijel Apro je novosadski novinar koji je pisao za Dnevnik, Večernje novosti, Građanski list, E-novine, a trenutno piše za Cenzolovku i Fake News Tragač. Autor je dva romana, "TelepApatija" i "Gari", napisao je zbirku žanrovskih hibridnih priča "Reborneo - Proza jedne sezone monsuna nad Indonezijom". Priprema novi roman pod radnim naslovom "Trči Jorgovanka Trči". Nagrađivan je za svoj novinarski i književni rad. Njegove tekstove možete da čitate na OVOM LINKU.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 3
Ksena
Olivera
Marija
Divan tekst.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar