"Poezija je u čoveku oduvek imala svoje izvore, a u nekom drugom čoveku svoja ušća. To se nije promenilo. Ona ostaje način da delimo lepotu i tugu jedni s drugima, bez obzira na vremena", kaže pesnik i kantautor Miloš Zubac povodom svog novog albuma "Hazarske".
Foto: 021.rs (Đorđe Bubnjević)
Škripa vrata u jednoj od pesama albuma "Hazarske", pesnika i kantautora Miloša Zubca, čuje se iz jedne od staronovosadskih ulica blizu almaškog kraja, sa broja 25, iz kuće koja hrabro odoleva pritisku investitora da postane zgrada. Sve pesme nastale su u njoj, tako što su stihovi ulazili u svet bluza te kuće i vraćali se iz njega izmenjeni iskustvom. Uloga Podbare u ovoj priči je sasvim neslučajno uloga jučerašnjice i negdašnjih vrednosti u kontaktu i konfliktu s novim svetom.
U tom novom svetu, na usnoj harmonici, blista jedno malo biće zvano Mej, kao simbol tri generacije jednog prezimena, kao zvezda nade i neko od koga možda počinje tako nam potrebno novo zajedništvo - a o njemu je bilo reči na početku i kraju ovog razgovora sa Milošem Zubcem, sve povodom njegovog novog albuma "Hazarske".
021: "Hazarske" imaju ispovedni, bluzerski ton, neke su na momente gotovo žal za onim što je nestalo od čoveka. Šta je danas uopšte ostalo od njega, čoveka sa krnjom dozom osećaja za dobrobit zajednice i za drugog čoveka, sa sve manjom odgovornosti za sopstvenu budućnost?
Zubac: To je važno pitanje o odnosu čoveka i zajednice. Knjiga na kojoj je zasnovan moj album ("Hazarske" Pere Zubca, prim.nov) pisana je u jedno tamno i tegobno vreme, iz usamljeničke pozicije pojedinca koga se zajednica praktično odrekla.
Danas smo u ništa manje tamnom i tegobnom vremenu u kojem se pojedinac odriče zajednice. Svako za sebe i, naravno, svako za svoju decu, a tuđa deca su – tuđa. Nedavno sam s mojom starijom kćerkom razgovarao baš o tome kao uzroku svakog mogućeg budućeg zla u ljudima. Tom nedostatku svesti o dobrobiti zajednice i potrebi da samo meni i mom detetu bude dobro nauštrb drugih odraslih i druge dece. To nas neće odvesti nigde osim, sasvim izvesno, u neku verziju zla. U kojoj već, čini mi se, uveliko živimo.
021: Kako poezija sazreva u čoveku u vunena vremena kakvo je ovo sada, kada ne smemo ni da se rukujemo, kada je zagrljaj opasan a približavanje nepoželjno?
Zubac: To je sve već bilo izraženo i postavljeno znatno pre pojave ove planetarne bolesti. Otuđivanje, viralna komunikacija namesto istinskih susreta, sklanjanje u prividnu sigurnost veštačkih svetova u kojima se drugima predstavljamo boljima nego što jesmo. Mislim da je virus samo izoštrio sliku – sada je jedino formalno obavezno da se ponašamo onako kako smo se već uveliko, po izboru, suštinski ponašali.
A poezija je u čoveku oduvek imala svoje izvore, a u nekom drugom čoveku svoja ušća. To se nije promenilo. Ona ostaje način da delimo lepotu i tugu jedni s drugima, bez obzira na vremena.
021: Koja je uloga Podbare u hazarskoj revoluciji? Stoji da je album nastajao na Podbari. Sa kog broja se čuje škripa vrata na kraju jedne pesme? Kako su nastajele: u razgovorima o stihovima? U jednoj je učestvovala i tvoja kćerka Mej, dakle, praktično tri generacije Zubaca su utkane u ovaj album.
Zubac: Škripa vrata čuje se iz broja 25, u jednoj od staronovosadskih ulica blizu almaškog kraja, gde u jednoj kući koja hrabro odoleva pritisku investitora da postane zgrada – živi jedan autentični gitarski junak. Njega svi zovu Džimi i taj hazarski bluz što se čuje na albumu, najviše je njegov svet.
Pesme su nastajale tako što su stihovi odlazili u taj svet bluza i vraćali se iz njega izmenjeni iskustvom. Uloga Podbare je zato sasvim neslučajno uloga sveta jučerašnjice i nekadašnjih vrednosti u kontaktu i konfliktu s novim svetom, naoko bez vrednosti.
Ali nije tako, tu su deca kao večna nada svakoga sveta, pa i najgoreg koji možemo zamisliti. U sastanku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti sa istim prezimenom – nije teško pogoditi koju ulogu ima moja Mej.
021: Kako se pesmama koje mi ne napišemo nalazi duša? Kakvu vrstu iskustva čovek mora da ima za njih?
Zubac: Na albumu jesam jednu pesmu napisao ja, jednu moj veliki zagrebački drug Ivan Škrabe, jednu – onu čergarsku, bez reči – Džimi, a ostale su iz Perine hazarske knjige. Onaj koji i sam piše, lako pronalazi refleksije svoje duše u pesmi i duši drugoga. Ima tu neophodnu osetljivost.
021: U jednom stihu se kaže da ne treba blatom na blatonoše. Hm... Zar život ne pokazuje drugačije: možda bi blatonoše trebalo najzad zalepiti blatom i reći im gde im je mesto? Dosta se pristojan čovek izmicao pred budalama. Možda treba povući crtu i tako ne dozvoliti ono što jedan drugi stih kaže, da će, kad te vreme opere, nazvati jednu ulicu tvojim imenom u kojoj će stanovati neka druga deca...
Zubac: Ti postavljaš ovde trik-pitanje, znam da ne misliš tako. Ali kanališeš ono što većina ljudi oseća. Ako udarimo blatom na blatonoše, bićemo vrlo brzo svi odreda u blatu. Ili ćemo ostati svi bez zuba i očiju – ako se povedemo onim surovim starozavetnim savetom.
Idemo li zlom na zlo, ono će se povećati eksponencijalno. To je prosta matematika.
Ali... Treba pre svega dobro razmisliti šta to odvaja pristojnog čoveka od budale. Jesam li pristojan zato što sam takav u svojoj nepovredivoj suštini ili zato što sam fabrikovan, načinjen vaspitanjem, stegama i zabranama iz detinjstva da budem takav? Da li bih i ja zapravo hteo da se ponašam kao budala, pa me nerviraju oni koji sebi dopuštaju takvo ponašanje? Eto, na to pitanje čovek sebi treba iskreno da odgovori pre nego što odluči kako da se ponaša prema budalama. Jer najviše nas žulja u drugima ono što ne volimo u sebi.
U mom iskustvu, sve vrste kriminalnog ponašanja, svi manifestovani prestupi manjine, nisu drugo do odrazi akumuliranih nemanifestovanih, potisnutih želja većine – onih koji ne mogu da priznaju sebi da bi i sami hteli prečicom do nagrade, ali ne smeju. Treba svi duboko da pogledamo sebi u srce pre no što ikoga osudimo – ma kakav on bio. Možda sebe osuđujemo.
021: Za svoju muziku kažeš da je serbikana. Dobro zvuči. Šta to znači?
Zubac: To sam se malo našalio s pojmom amerikane – u jednom trenutku, taj je pravac muzike i način osećanja sveta bio prilično rasprostranjen u Beogradu. Onda sam žanrovski odredio moju muziku kao – serbikanu. Jer pevam na maternjem jeziku. I ne libim se da se okrenem srpskoj tradiciji. Moj album "Kosovske", koji je prethodio "Hazarskim", dolazi iz tog živog, uvek toplog jezgra naše baštine.
021: Ako grad čine ljudi, njihovi snovi i košmari, kakvu su snovi ovog grada (pod koronom). Jesu li veći snovi ili košmari? Mogu li se ti snovi odsanjati, može li se iz tih košmara probuditi? Kako? Šta tebe danas lično budi iz njih?
Zubac: Ceo moj stvaralački napor usmeren je ka budnosti. Ja ne zabavljam. Moje je da nekoga pobudim i probudim – ako mogu. Jer naš kolektivni san nije dobar, niti je lep. Dabome, moram prethodno sâm biti budan da bih ma koga drugoga izveo iz košmarnog sna.
021: Šta danas uopšte čini novosadsku (kulturnu) scenu?
Zubac: Čine je ljudi. Uvek su to bili ljudi i njihov poriv da stvaraju, da dele sa drugima, da ostave nešto trajnije iza sebe. To je svrha umetnosti – pokušaj da se prevlada smrt. Recimo, likovna angažovanost Danila Vuksanovića, da ne pominjem ljude iz mojih svetova muzike i književnosti, nego da uzmemo slikarstvo. On je novosadska kultura danas. Ili, ovako, kada neko razgovara s nekim koga prepoznaje kao vrednog. Eto novosadske kulture.
021: Nekada se sve najbolje od pozorišta, poezije, muzike rađalo u kafani, uz pričanje priča... Kafane su utihnule, bar takve. Više se i ne priča, zakačiš svoje mišljenje na Twitter i ćao, nema dijaloga, što bi polemisao. Ali posle ove "nove normalnosti" biće nam i te kako potrebna neka nova senzibilnost, ako već staru nećemo moći da vratimo. Kako je postignuti ako nema zajedništva?
Zubac: Vraćamo se pitanju zajednice s početka. Mi treba da napravimo novu zajednicu, jer su prethodni pokušaji omanuli. Počevši od porodice, pa prema drugima – svima nam treba osećaj novog zajedništva. Ali – neka to ostane za drugi naš razgovor, jednom...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 2
Iva
Hm
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar