Piše: Predrag Đurić
Evropski centar za kontrolu i prevenciju bolesti (ECDC) iz Stokholma revidirao je 2. decembra preporuke u vezi sa testiranjem na kovid-19 i karantin za putnike u
avio-saobraćaju (a najvećim delom se mogu primeniti i na putnike uopšte), a dva dana kasnije i procenu rizika u vezi sa
predstojećim praznicima.
Sagledavajući saznanja koja imamo o kovidu-19, zaključeno je da u trenutnoj situaciji, kada je virus raširen širom kontinenta, takozvani "importovani slučajevi" (slučajevi infekcije uneti u neku zemlju) čine veoma mali procenat slučajeva i malo je verovatno da mogu značajnije da doprinesu povećanju prenošenja infekcije. Procenjuje se da je učestalost virusa kod putnika niža nego u opštoj populaciji ili među kontaktima potvrđenih slučajeva.
Putnici ne smeju da se tretiraju kao grupa u povećanom riziku, sem ukoliko nisu bili u kontaktu sa potvrđenim slučajem. Na putnike moraju da se primene ista pravila kao i na lokalno stanovništvo, a zemlje moraju uvek da dozvole ulazak svim svojim građanima i da im obezbede uslove za jednostavan prevoz do kuće. Takođe, u trenutnoj epidemiološkoj situaciji, karantin ili sistematsko testiranje za putnike se ne preporučuje. Spomenute mere imaju smisla onda kada se u jednoj zemlji ili području broj slučajeva infekcije približi nuli, pa onda postoji rizik unošenja infekcije iz područja gde se još uvek registruje veliki broj slučajeva.
Kada su u pitanju predstojeći praznici, ponavlja se neophodnost da se postojeće mere ne ukidaju prerano i da je, kada se epidemiološka situacija popravi, neophodno da se mere ukidaju postepeno. ECDC navodi da se, prilikom razmatranja novih mera za praznike, mora imati u vidu zamor građana od pandemije i, shodno tome, mere koje se predlažu moraju da budu jasne, proporcionalne, transparentne i moraju da budu praćene kvantifikovanim ciljevima (recimo, šta želimo da postignemo određenom merom – za koliko bi trebalo da padne broj hospitalizacija, ljudi na respiratoru, pozitivnih nalaza testiranja….).
Ponavlja se i značaj fizičke udaljenosti, nošenja maske, posebno u zatvorenom prostoru, održavanja higijene, kao i dobre ventilacije prostorija. ECDC predlaže da se otkažu okupljanja za praznike, da se limitira broj učesnika gde otkazivanje nije moguće, da se, kad god je to moguće, koriste onlajn alternative, kao i da se praznična okupljanja ograniče na članove jednog domaćinstva.
ECDC takođe predlaže formiranje tzv. "društvenih mehura" – ograničenog broja društvenih kontakata, odnosno minimalnog broja ljudi sa kojima ćemo se družiti tokom narednih nedelja, zatim dobrovoljni "samo-karantin" pre porodičnih i okupljanja prijatelja, kao i preferiranje onlajn okupljanja i zaštitu onih najosetljivijih među nama. Uz navedeno, predlaže se osnaživanje testiranja na kovid-19, izolacije slučajeva, praćenja kontakata, kao i jačanja kapaciteta bolnica i medicinskog osoblja.
Rigorozne mere samo prema građanima
Sagledavajući ove preporuke, postavlja se pitanje zašto u Srbiji ne čujemo njihov eho, već se danima diskutuje o restriktivnim merama prema putnicima, a za praznike se predlaže policijski čas.
Jedan od razloga bi bio da oni koje mere predlažu, uključujući tu i pojedine zdravstvene radnike, ne prate međunarodne preporuke. Drugi bi bio, ono što čujemo od pojedinih predlagača, da preporuke za Srbiju ne važe, da su u Srbiji nesprovodive, da građani u Srbiji ne haju za mere ukoliko one nisu prisilne, da je situacija u Srbiji kritična, da su bolnice prepune, a zdravstveni radnici preumorni, pa da je kasno za "meke" mere, itd.
Takođe, postoji pritisak "da se nešto hitno uradi", a da, već hronično oboleli od estradizacije svega, pa i pandemije, to "nešto" mora da se shvati među građanima kao nešto snažno, bitno. Recimo, malo koji političar se diči uvedenim preventivnim programom, sredstvima izdvojenim za skrining, unapređenjem naučno-istraživačkog rada, ali se redovno hvali otvaranjem ili renoviranjem bolnice ili kupovinom opreme - onim što se "vidi".
Spomenimo da bi za predstojeće praznike u Srbiju moglo da dođe nekoliko stotina hiljada (manje od pet odsto stanovništva Srbije) ljudi iz "dijaspore" od oko
procenjenih 700.000, što čini veoma mali procenat od oko 22 miliona "ne-EU" državljana koji žive u Evropskoj uniji. Inače, "ne-EU" državljani čine manje od
pet odsto stanovništva Unije i, kada je u pitanju EU, treba imati u vidu veoma brojne "unutrašnje" migrante, koji takođe putuju u svoje domovine tokom praznika.
Postavlja se pitanje zašto se rigorozne mere predlažu samo za građane, ali nema glasova, posebno od strane zdravstvenih radnika i udruženja koja pretenduju da ih predstavljaju, koji bi pozivali na mere usmerene ka zdravstvu i ka privredi (osim ugostiteljskih objekata). Kao što smo videli, jedna od osnovnih preporuka ECDC je urgiranje na povećanju kapaciteta u zdravstvu. I dok se, otvaranjem "kovid" bolnica, kao i privremenih bolnica, prostorni kapaciteti u Srbiji uvećavaju, nema informacija koliko to osoblja nedostaje u domovima zdravlja, laboratorijama i bolnicama, u domovima za stare i drugim oblicima kolektivnog smeštaja, da bi se omogućio adekvatan odgovor na epidemiju.
A upravo ka ovome bi pažnja profesionalnih udruženja trebalo da bude prvenstveno usmerena. Mi i dalje ne znamo zašto su kapaciteti za testiranje na kovid-19 limitirani, kao i zašto nije angažovan veći broj radnika (novozaposleni) na praćenju kontakata, kao i nezi i podršci pacijentima, tamo gde nije neophodno da bude angažovan zdravstveni radnik (recimo, psihološka podrška, administracija i izveštavanje, ishrana i slično), kao i maksimalna zaposlenost zdravstvenih radnika.
Kada su u pitanju mere prema privredi, i tu je pažnja bila najviše usmerena ka ugostiteljskim objektima. Međutim, gotovo da se ne čuju predlozi u vezi sa drugim radnim mestima gde radnici provode celo radno vreme u zatvorenom prostoru, posebno u fabričkim postrojenjima. Slična situacija je i sa javnim prevozom. Često se zaboravlja da svaka predložena mera za privredu mora da uključuje i solidarnost sa niskoprofitnim privrednim subjektima, odnosno ljudima koji žive od svog rada.
Došli smo u paradoksalnu situaciju da pojedini zdravstveni radnici zahtevaju rigorozne mere prema građanima (policijski čas) i prema onima koji su najslabiji i ne mogu da se brane (putnici - niti mogu da štrajkuju, niti da organizuju proteste), uprkos međunarodnim preporukama da se to ne radi, a ne prema najmoćnijima (vlada, strane kompanije, lokalni tajkuni). Nesumnjive su frustracije i potreba da se "nešto učini", da se "nema više vremena", itd. Koliko god frustracije bile razumljive, zdravstveni radnici nikad ne bi smeli da ih usmeravaju ka građanima.
Zaobilaze se ključne teme
Dotaknimo se na kratko i medija. Vidimo nekoliko dominantnih obrazaca izveštavanja o pandemiji. Provladini mediji ili izveštavaju katastrofično, ili akcenat stavljaju na uspeh vlasti u borbi protiv pandemije. Prvi od navedenih oblika predstavlja uvod u opravdanje potencijalnih rigoroznih mera, a drugi je krajnje kontraproduktivan – pa, ako je Srbija najbolja u regionu i Evropi, znači da su postojeće mere dobre i da druge mere nisu potrebne. Konfuzija koja se stvara ovakvim kontradiktornim porukama je jasna. Proopozicioni mediji stavljaju u fokus propuste vlasti, pa je postalo najbitnije da li je bilo lažiranja podataka o umrlima, da li pandemijom treba da upravlja Krizni štab ili Komisija za zarazne bolesti, da li su mere zakasnele, koliko je degutantna torta u obliku bolnice. Dok su sve ove teme legitimne, insistiranje na njima malo pomaže u suzbijanju pandemije.
U isto vreme, ključne teme se zaobilaze. Zašto se satima čeka pred kovid ambulantama? Zar je nemoguće organizovati prijem pacijenata na više punktova, raditi trijažu telefonom, organizovati mobilna testiranja? Zašto je procenat pozitivnih rezultata testiranja jako visok, da li zato što se testiraju prvenstveno oni sa već ispoljenom kliničkom slikom? Da li se u potpunosti odustalo od praćenja kontakata? Da li u devetom mesecu pandemije još ima zdravstvenih radnika kojima nije ponuđen posao? Zašto se ne angažuje veći broj radnika (ili vojnih lica) nakon što prođu obuku, da pomažu zdravstvenim radnicima? Koliko se uspešno sprovode mere u javnom prevozu i na radnom mestu? Šta se očekuje od neke mere – recimo, zatvaranja ugostiteljskih objekata – šta je cilj, smanjenje broja hospitalizacija za 30 odsto? Šta je sa solidarnošću najbogatijih sa onima koji su najviše pogođeni pandemijom?
Posebno se čini da izostaje edukativna uloga medija. Jer, da, u pandemiji mediji takođe moraju ne samo da izveštavaju, već i da obrazuju stanovništvo. Kako se bezbedno ponašati u javnom prevozu? A na radnom mestu? Šta učiniti ako neko od putnika ili poslodavac odbiju da poštuju mere – kome se obratiti? Šta znače društveni "mehuri"? Kako organizovati porodična i okupljanja prijatelja tokom pandemije? Kako poznate javne ličnosti to čine, odnosno kako i same daju primer, recimo "onlajn" porodične slave ili imendana? Kako u okviru domaćinstva zaštititi nekoga ko je naročito osetljiv?
Deluje da su prethodne tri decenije sveopšteg propadanja ostavile tragične posledice na društvo u Srbiji. Sve to što prati politički i javni život preliva se i na sferu zdravstva i zdravlja. A ne bi smelo. Zar ćemo doći do toga da će oni građani koji su pre sedam ili osam meseci vikali "što nas zatvarate" početi da viču "zatvarajte nas, šta čekate"? Trijumf totalitarizma bio bi potpun.
Ukoliko ne želimo da se to desi, moramo da insistiramo da se promeni način komunikacije sa građanima, da se do predloženih mera dolazi kroz širok, otvoren i iskren, a ne formalan dijalog, da su predložene mere proporcionalne, transparentne i kvantifikovane, zasnovane na međunarodnim preporukama i dokazima i da nikada ne smeju da se poigravaju sa ljudskim i građanskim pravima i slobodama. Jednom opravdano uskraćivanje prava i sloboda lako može da postane praksa. Označavanje građana kao neozbiljnih, neodgovornih, nesposobnih da se pridržavaju propisanih mera, tumačiće se kao opravdanje za čvrstu ruku države koja jedina može da zavede red. Zarad kratkotrajne koristi, rizikujemo da otvorimo pandorinu kutiju totalitarizma.
Dr Predrag Đurić je lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Radio je kao epidemiolog u Institutu za javno zdravlje Vojvodine i na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, gde je jedno vreme bio i šef Katedre za epidemiologiju. Od 2012. godine radi kao međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a zatim i kao predavač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta Kraljice Margarete u Edinburgu. Jedno vreme rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Radio je i kao konsultant Globalnog fonda i Međunarodne federacije crvenog krsta i crvenog polumeseca u Ženevi, a trenutno rukovodi projektom Evropske Unije u Ukrajini koja ima za cilj pomoć reformi sistema javnog zdravlja u ovoj zemlji. Bio je član više stručnih tela Ministarstva zdravlja Srbije. Bio je urednik i koautor više udžbenika za studente medicine, stomatologije i drugih zdravstvenih profila, kao i autor brojnih naučnih i stručnih radova iz oblasti epidemiologije i javnog zdravlja.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 19
Dorijana
Neshvatljivo je da se na telefonske brojeve u kovid centru ne javlja niko, da se nikom ne možeš obratiti za pomoć i za savet, da ne bismo zakasnili u lečenju i završili u bolnici. Pretpostavljam da je zbog toga opterećena hitna pomoć, koja se uvek javlja na telefon. Isto tako do lekara opšte prakse se ne može telefonski doći jer su i oni pretrpani, imaju svega 10 minuta po pacijentu i da napomene da su neadekvatno zaštićeni na svoj radnom mestu. Ispadne da nikog nije briga. Neshvatljivo je da se na NN čeka 5-7 sati na pregled i dijagnostiku i da oni koji možda nisu razaženi, sigurno se tamo zaraze. Neshvatljivo je da NS nema ni adekvatne gradske bolnice, da nema mesta za pacijente, dok se planiraju megalomanski projekti grada na vodi, dok se npr. Trg republike bar tri puta prerađivao u poslednjih nekoliko godina. Neshvatljivo je da lekara i medicinskog osoblja ima na biroima i onih koji čekaju da se isele a potrebe su naše sad ogromne. Da li je važno samo rušiti i graditi ili i misliti na ljude, građane, stručnjake budućnost grada ili samo budućnost džepova male grupice moćnika?
Uki
Biba
Znam za vise primera koji su letos bili izolovani zbog bolesti vlana porodice i nisam siguran da li se nesto i sta promenilo u medjuvremenu (osim veceg broja zarazenih), ali mi je besmislena prica o redukovanom radnom vremenu i raznim drugim merama u trenutku kada se clanovi porodica zarazenih slobodno krecu bez ikakvih ogranicenja sve dok i oni sami ne razviju simptome, do kada su verovatno virus preneli jos nekome. Posto imam mogucnost rada od kuce, odsedecu svoje dve nedelje, ali ne znam sta ce i kako mnogi drugi...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar