Irma Baralija Mostarka je koja je digla glas protiv sistema i pobedila ga. Sistem je, kako to vrlo često biva, radio ne samo mimo volje građana, već i protiv njihove dobrobiti. Baralija je zato presavila tabak i na Sudu za ljudska prava u Strazburu tužila Bosnu i Hercegovinu jer je smatrala da ona 12 godina opstruira održavanje lokalnih izbora u Mostaru, što je odgovaralo lokalnim političkim moćnicima, strankama HDZ I SDA.
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nedavno je presudio u korist Irme Baralija. Sud je utvrdio da su prekršena prava građana i građanki Mostara koja su zagarantovana Evropskom konvencijama o ljudskim pravima. Tada je Parlamentu BiH naloženo da izmeni izborni zakon najkasnije u roku od šest meseci od pravosnažnosti presude kako bi se omogućilo održavanje lokalnih izbora u Mostaru. Tako će Mostarci, zahvaljujući Irmi Baralija, u nedelju 20. decembra, najzad posle 144 meseca moći da glasaju na lokalu.
021: Ko ste vi Irma, ljudi u Srbiji vas ne znaju. Kako ste ušli u politiku i čime ste se pre nje bavili?
Politika nije prva stvar u mom životu sa kojom bih mogla da se povežem. Mene je oduvek zanimala prosveta i tu sam mislila da ću provesti svoj radni vek, za to sam se školovala. Radila sam u Mostaru kao profesorica filozofije i sociologije. Međutim, stvar je u tome da ako predajete filozofiju, sociologiju, ljudska prava, a živite u gradu u kojem je vama i svim drugim građanima uskraćeno osnovno političko pravo - a to je da birate i da budete birani, na čemu demokratija počiva, onda je licemerno govoriti i decu učiti demokratiji a ne poduzeti ništa kako bi se naša situacija poboljšala.
Mislila sam da će ljudi koji se profesionalno bave politikom u proteklih deset godina, koji od toga žive, imaju velike plate, sami to već nekako rešiti u ime građana Mostara, ali to je bilo naivno razmišljanje.
Kako je vreme odmicalo i što sam više proučavala tokove novca, šta se dešava na mostarskoj političkoj sceni, shvatala sam da oni nemaju interes da reše problem nas građana i da se nešto mora poduzeti, da mi obični građani, koji malo više razumemo situaciju, moramo da podignemo glas, da reagujemo.
021: Kako ste došli na ideju da tužite državu?
Najpre sam kroz nevladin sektor pokušala da budem glasna, ali nije baš bilo efekta. Shvatila sam da će, bar u Mostaru, najviše efekta biti ako ste deo sistema i onda sam odlučila da se aktivno uključim u politiku, da budem učesnik u političkom životu. Pokušavala sam kroz političke strukture, federalni parlament, državni parlament u kojem je "Naša stranka", čiji sam član postala (u međuvremenu i potpredsednica. prim.nov.), imala svoje zastupnike, od kojih sam tražila da pritiskaju vlast da se dogovore.
Kao opozicija bili smo glasni, ali kad dođe trenutak izglasavanja, nedostajalo nam je ruku. Shvatila sam da ni to nije nešto što će garantovati uspeh i onda sam se vratila na logičnu tezu: kad neko krši prava, onda ga treba tužiti. To je prosta logika.
Mi smo u Mostaru toliko izluđivatni i toliko ubeđivani u neke njihove istine, da su čak nakon toliko godina uspeli da nam nekako pomute zdravu logiku i zdrav razum, ali uspela sam da se istrgnem iz toga i da pokušam sa optužbama. Dugo je trajalo da pronađem advokata koji bi se usudio da stane uz tu ideju, koji je mislio i verovao da ima šanse da ovaj mostarski slučaj ide dalje, čak do Strazbura. Razgovarala sam sa mnogo bosanskohercegovačkih advokata i onda se desi onaj trenutak kad vam univerzum pošalje znak.
Imala sam učenicu, čija je mama – Dženana Hadžiomerović - advokatica, pričale smo o svemu što se događa u Mostaru, ona je razumela moju borbu, pratila ju je u medijima i rekla je da hoće da pokuša. Dženana Hadžiomerović je živela u inostranstvu, u Holandiji, imala je inostrano iskustvo bavljenja pravosuđem, i što je najvažnije - različit način promišljanja od tipičnog bosansko-hercegovačkog: smatrala je da treba pokušati.
I upravo to - usuditi se - naš je najveći problem, jer oni su nas već u startu ubedili da ništa ne pokušavamo jer je malo izvesno da ćemo nešto dobiti i zato onda niko ništa nije ni pokušavao. Mislim da je ova presuda važna poruka koja razbija taj mit da ne treba talasati, da pojedinac ništa ne može. Evo, očito da može.
(Pixabay)
021: Kome je bilo u interesu da se lokalni izbori ne održavaju toliko dugo? Kako je grad funkcionisao tih godina? Kod nas se stalno održavaju neki izbori, pa opet ništa ne funkcioniše.
To je najneverovatniji deo priče. Ako nema izbora na lokalu, vi biste očekivali da, dok se ne reši situacija, lokalni nivo vlasti funkcioniše u vidu nekog tehničkog mandata, sa nekim minimalnim troškovima i ograničenim budžetom. U Mostaru je bilo upravo suprotno.
Gradski budžet je funkcionisao i punio se kao da ima demokratije. Budžet je funkcionisao isto, i pre kada smo imali izbore, i u periodu kada ih nismo imali bio je isti, između 50 i 60 miliona KM. Kako to? Šta se onda dešavalo?
Imali smo jednog čoveka, gradonačelnika iz redova HDZ-a – on je poslednji izabrani gradonačelnik – koji je, da se ne bi blokirala vlast, plate, rad vatrogasaca itd. potpisivao budžet. Tako je dogovoreno u prvoj godini izostanka demokratije, ali oni su onda shvatili da je to savršena stvar, jer imate jednog čoveka i nikakvu kontrolu, nema gradskog veća, nikakvog korektiva, možete sa budžetom i novcem šta god želite.
To se njima jako dopalo, mi u Mostaru kažemo "oslačalo im se", i mislili su zašto da izgube takvu vlast i pozicije u kojima ih niko ne kontroliše, kad tako mogu gurati i dalje. Da se druga, bošnjačka strana ne bi bunila, njoj je dat sektor finansija, on je bio čovek iz stranke SDA. Oni se onda dogovore: ova firma bliska jednoj stranci radiće ove radove, druga firma bliska drugoj stranici radiće druge i to je bio, ne čak ni privid, već se stvarno nešto i radilo, ali je problem bio što mi nismo znali kako se radi, kako se troši, nije bilo nikakve transparentnosti.
Oni su, dakle, nešto radili, a sve to bio je samo paravan za mutne radnje. I teško da je i neko obrazovan i informisan mogao do kraja da "iščivija" šta su oni tu sve radili, a kamoli tzv. obični ljudi koji se bore sa svojim svakodnevnim životom, koji su ipak želeli da se pitaju o svemu onome što je njihov grad. Istovremeno, javna gradska preduzeća propadala su, nisu imala funkcionalne nadzorne, ni upravne odbore. Mostarsko komunalno preduzeće, na primer, šest godina je u stečaju, a svi znamo da je stečaj postupak koji se, hitno, provodi kako bi se, hitno, rešili problemi, a šest godina, znamo, uopšte nije hitno vreme.
Kao posledica toga, Mostar je jedan od najprljavijih i najzapuštenijih gradova u regionu, imamo ekološku bombu na regionalnoj deponiji u Mostaru i mnogo drugih problema, svakodnevnih, građanskih, nezavisno kojoj etničkoj skupini pripadate.
Urbanističkim i regulacionim planovima, svemu je prošao rok, ljudi nisu mogli da dobiju građevinske dozvole, da legalizuju ono što su gradili, bila je zaista neverovatna situacija. Grcali smo u problemima i kakva god bi inicijativa opozicije ili nevladinog sektora došla, oni bi uvek govorili: "Nema gradskog veća, mi ne možemo naći novu lokaciju za deponiju.", ali su istovremeno radili sve ostalo iako nije bilo gradskog veća.
021: Za pretpostaviti je da se sve to odrazilo i na duh grada. Kako Mostar danas diše, da li su to i dalje dva razdvojena dela istog grada? Ima li nade da u bliskoj budućnosti ponovo postanu jedan Mostar?
Iskreno verujem da ima. Ja sam neko čija je većina članova porodice u onom drugom delu grada, čiji se prijatelji nalaze svuda, čije dete ide u vrtić u drugi deo grada. Ja u potpunosti živim na čitavom prostoru Mostara, kao i mnogo drugih ljudi ne želim da se odreknem nijednog dela grada, ali je problem što ih je - ljudi - svakim danom sve manje. Odlaze.
Mi, na primer, u Mostaru nemamo ni jednu jedinu kružnu autobusku liniju koja ide po čitavom gradu. Mi imamo dva sistema cirkularnih autobusa: jedan kruži po jednom delu grada, drugi po drugom. Imamo škole koje su paralelne, vrtiće isto tako, mi imamo duple institucije tipa: univerzitet i sveučilište, dve bolnice - u jednoj se mahom leče Hrvati, u drugoj Bošnjaci. Kada hoćete u bolnicu, autobus vas vodi u onu u odnosu gde živite, a ne do one koju biste vi izabrali.
Dakle, vas sistem usmerava koji je vaš deo, na kojoj teritorijii treba da se krećete, iako vam niko zapravo ne brani da se krećete. Ali ljudima koji se otmaju takvom sistemu život je vrlo naporan. Za mene je naporno jer hoću da moje trogodišnje dete ide u vrtić u kojem ima priliku da raste sa decom iz svih etničkih skupina.
To je sve toliko tužno i jako sam emotivna kada govorim o tome jer kad sve sagledate, situacija je na nekom ljudskom planu zaista nedopustiva. Međutim, to je dodatna motivacija za rušenje takvih priča i ponašanja.
021: Šta je još zajedničko za oba Mostara?
U Mostaru imamo muzičku školu čija je zgrada nova, prelepa, samo treba da se useli, ali nije useljena jer paralelno postoji i glazbena škola na drugoj strani, čiji profesori i deca žele da rade zajedno, jer ih je malo, a i gitara i violina se jednako uče na svim jezicima. Njima su samo potrebne note. Zgrada je, međutim, i dalje prazna jer to sistem tako hoće.
Nezavisno od sistema, postoje pojedinci i grupe koje se i dalje bore da grad bude jedan, da bude jedinstven. Pavaroti centar ima rok školu u koju dolaze deca bez obzira kako se zovu. U Mostaru imamo Street art festival, grupu entuzijasta koja svake godine okuplja umetnike iz celog sveta da bi ofarbali naše ruševine iz rata od pre 25 godina, zahvaljujući čemu imamo pravu galeriju pod vedrim nebom. Ima, dakle, nade, zbog tih pojedinaca, ali nema nikakvog sistemskog načina kako da se prevaziđu podele.
021: Koja je uopšte priča sa tim ruševinama u Mostaru? Zašto zjape i dalje? Da li zato što je grad tolike godine bio blokiran, pa se ništa nije preduzimalo zbog toga ili su namerno ostavljene kao podsetnik na rat?
Pre nekoliko dana, sa jedne zgrade na glavnoj ulici, koja je ruševina od 1995. godine do danas, pao je zid i teško povredio jednog čoveka. Te ruševine u pešačkoj zoni predstavljaju sigurnosni problem, posebno je to opasno kad u Mostaru duva bura.
Naravno da ja ne verujem da postoje slučajnosti. Ako je neko želeo da ostavi te ruševine kao prioritet, to se moglo uraditi drugačije. Po celom svetu imate zgrade koje se grade, renoviraju ili ruše, i postoji način da se to uradi primerenije od toga da to bude javno čudovište i ruglo. Možete staviti panoe koje ćete oslikati, zazidati, staviti neka platna... I u Beču se ruše i grade zgrade, i one se uvek kao takve sklone nekim panoom od pogleda javnosti dok ne zablisaju u punom sjaju.
Ali očito da to nije bio prioritet. Mislim da se ruševine namerno ostavljaju kako bi bile podsetnik. Želi se ostaviti slika, da vam se ona ureže u podsvest, da smo mi tu ipak ratovali, da se ne pravi iskorak, da se ne gradi poverenje i slično.
021: Izvanredna vam je teza da "Izetbegović i Čović ne treba da pregovaraju oko Mostara, već da treba da odgovaraju". Mnogi bi se eks ju gradovi mogli prepoznati u njoj. Predstojeći izbori u Mostaru su borba prošlosti i sadašnjosti. Kako ljude ubediti da treba da glasaju kad opet biraju između dva politička titana, u slučaju Mostara HDZ i SDA, a ni u drugim ekjugoslovenim državama nisu poražene nacionalne opcije?
To je jedan od izazova koji su pred nama. To beznađe i apatija koji su kreirani i to ubijanje ljudi u pojam, moraju da se iskorene. Građani su gurnuti na marginu diskursom da je "ovo prekomplikovano za njih" i sada je veliki izazov dekonstruisati te mitove u koje se ulagalo i mnogo novca, i svih drugih resursa svih proteklih godina.
Ali, kako rekoh, ova presuda je učinila da padnu maske, otvorila je oči ljudima, i da se svi nakon dobijanja presude zapitaju, zašto niko ranije nije pokušao da tuži državu, jer je to mogao bukvalno bilo ko da uradi. Čak ni sam postupak nije bio toliko skup, govorimo o oko 4000 evra.
Posle pobede koja je bila šok terapija, ljudi su počeli da se pitaju, pa dobro kako to da se tolike godine nisu mogli dogovoriti oko ključnih stvari za Mostar, a mogli su da se dogovore kako da troše pare, kako se tolike godine nisu mogli dogovoriti da promene izborni zakon, a onda ih je presuda naterala da ga potpišu za čas, da ga izglasaju i da se izbori zakažu za 20. decembar? Nije bilo potrebe da se čeka ovoliko dugo, sve je moglo da se reši još 2012-2013. godine.
S druge strane, najbolji način za dekonstruisanje nacionalnih mitova je ekonomska situacija u gradu. Nakon svih propalih preduzeća i svih porodica, bez obzira na etničku skupinu, koje su ostale bez posla, ne možete više pričati kako nešto radite u ime nacionalnih interesa. Jer, da li je nacionalni interes da ljudi završavaju u Nemačkoj jer ne mogu da se zaposle u Mostaru? Je li to interes: hrvatski, bošnjački? Čiji je?
021: Šta vam je značila rečenica da "testiranje mora da se sprovodi bez obzira na društveni status"? Kakva je situacija sa koronom u Mostaru?
Ekonomska situacija u Mostaru je loša, pogotovo ove godine, zbog pandemije. Kao turistički grad smo veoma pogođeni, nema turista, svi oni koji su u živeli od nuđenja smeštanja, rentiranja prevoza, direktno su pogođeni. Problem je što će i naredna sezona verovatno biti isto tako tanka, tako da je ova epidemija prilično ogolila naše nacionalizme u Mostaru i poslala važnu poruku ljudima da je vreme da ostavimo stare priče iza sebe i pokušamo nešto novo. I mladi, i ljudi srednjih godina koji su u najboljoj snazi treba da daju priliku nekim drugim ljudima i politikama.
Što se tiče rečenice o testiraju i društvenom statusu, reč je o tome da mi na početku epidemije nismo imali testova i da se ono malo testova koje smo dobijali kao donaciju, koristilo da se testiraju ministri, premijer i drugi političari. Razumem da treba da se testiraju oni koji rukovode zemljom, ali to je ujedno i pokazatelj kako su oni pogrešno rukovodili situacijom, koliko smo bili nespremni i koliko je ta nespremnost ukazala na diskriminatorsku politiku na svim nivoima.
Govorim o merama koje su donosili od prvog dana: ja sam, recimo, bila protiv potpunog lock down-a, jer oni koji nas vode kroz epidemiju nisu razumeli kako funkciniše jedna četvoročlana porodica, oni ne žive normalne živote jedne male radničke porodice, porodice koja nema letnjikovce, ni vile u kojima bi se izolovali sa svojom decom, koja bi tamo mogla da trčkaraju po dvorištu.
Ljudi, pogotovo u gradovima, u svojim stanovima bili su kao u zatvoru i to se nije smelo dozvoliti da na taj način ljudima oduzmete slobodu. Javno zdravlje je važno, ali ste morali dozvoliti jedan sat dnevno da se dete može izvesti na sunce, da penzioner izađe i podigne penziju i ode do apoteke.
Mi smo nedeljama bili potpuno blokirani, a oni nam nisu pružili sistem pomoći. Bilo je jako mnogo starih ljudi čija deca žive u inostranstvu, koji su bili sami i potpuno blokirani, i to je bilo strašno. Čupali smo se na komšijsku solidarnost, i to je lepi deo priče, ali sistemski, da smo se oslonili na sistem, više bi nas bilo pogođeno izolacijom, nego virusom.
U svakom slučaju, situacija je kompleksna, nismo idealisti, ali nam je važno da budemo treća strana koja će biti balans, koja će nametati stvarne probleme, a tu njihovu šuplju priču ostaviti iza nas.
Ko je Irma Baralija?
Irma Baralija diplomirala je 2008. godine na Odseku za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. U oktobru 2009. godine postala stipendistkinja Kraljevine Španije za dvogodišnji magistarski studij političkih nauka na Univerzitetu Complutense u Madridu. Magistrirala 2011. godine a magistarski rad joj je bodovan kao najbolji na pomenutom studiju u toj akademskoj godini.
Radila je kao sertifikovani trener za nenasilnu komunikaciju i razgradnju predrasuda. Bila je trener i voditelj radionica na ovu temu u osnovnim i srednjim školama širom Hercegovine. Bila je prevodilac pri EUFOR misiji u vojnim bazama Ortiješ Mostar i Butmir Sarajevo. Saradnica je Centra za kritičku misao Mostar na temu suočavanja sa prošlošću. Ima dugogodišnje profesorsko iskustvo u mostarskim gimnazijama i Koledžu ujedinjenog svijeta. Danas im je spoljni ocenjivač u programu međunarodne diplome. Majka je, a za sebe voli da kaže da je "determined dreamer for better Mostar."
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 4
Gagarin
Ako ni zbog cega drugog, zbog ovakvih stvari nam svima treba Evropa... a one koji time gube, lako cete prepoznati po negodovanju.
Red
A za to vreme
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar