Toplotni pakao još preti, a najjači čekaju

Piše: Živan Lazić

Nedavno su klimatolozi objavili da će ukoliko se nastavi aktuelna emisija ugljen-dioksida u atmosferu, krajem veka temperatura Zemlje biti za 2,9 stepeni Celzijusa iznad temperature iz predindustrijskog doba. To je primetno više od plana da se rast zaustavi na dva stepena Celzijusa, koliko su pre dvadesetak godina naučnici odredili kao još uvek bezbednu zonu za uobičajen život na našoj planeti.

Zarobljena energija

Mada na prvi pogled može da se učini da je razlika od nepunog stepena beznačajna, upitajmo se šta bi bilo kada bi temperatura ljudskog tela bila za toliko povišena - bili bismo bolesni. Znači da Zemlji još uvek preti opasnost da dođe u neregularno temperaturno stanje kada bi uslovi za življenje počeli da se komplikuju.

Međutim, istovremeno treba da se podsetimo da su pre pet godina klimatolozi tvrdili da je tadašnja emisija vodila ka rastu temperature planete od 3,6 stepeni C. Dakle, tokom poslednjih pet godina učinilo se vidljivo poboljšanje.

Zaključak bi bio da se ide dobrim pravcem, ali bi trebalo da se ubrza smanjivanje emisije ugljen-dioksida, daleko najvećeg uzroka rasta temperature. Ovaj gas u atmosferi gradi omotač oko Zemljine kugle neprobojan za sunčeve zrake koji se reflektuju od planete. Energija svetlosti ostaje zarobljena u oblacima i uzrokuje rast temperature, potom sledi niz sve ekstremnijih vremenskih nepogoda na našoj planeti.

Naučnici su odavno odredili način borbe sa pretećom opasnosti, svodi se na umanjenje emisije CO2, pa se krenulo na znatno smanjenje korišćenja fosilnih goriva. Energija je odavno počela da se proizvodi i na način bez emisije opasnog gasa. Ipak, razvoj tehnologije i sve komotniji stil života činili su da je uporedo rasla i upotreba fosilnih goriva.

Embed from Getty Images

Nemoć prisile

Još pre četvrt veka doneti su Kjoto protokoli koji su poprilično precizno definisali šta i kako treba da se učini da bi se zaustavio nepovoljan trend, te da se razvoj tehnologije i stil života usmere tako da izostane nagli rast temperature. No, svet je, posebno najrazvijenije države, previše zavisan od energije i sve delikatnijih tehnoloških proizvodnih operacija i nije lako prešaltovati se na novi kolosek.

Naročito su neugodne posledice po političare koji bi započeli, ili samo najavili, promene koje ne samo što iziskuju materijalne troškove, već iznuđuju i novine u svakodnevnom ponašanju svakog od nas. Neskloni da menjaju navike, ljudi su na izborima kažnjavali inicijatore promena. Naravno, političarima je najvažniji opstanak na vlasti i odustajali su od nameravanih poteza.

Nastavilo se, još intezivnije, sa uhodanim stilom i nevolje su uvećavane, a pretnja toplotng kolapsa je postajala sve veća. Stoga su se klimatolozi pre 11 godina okupili u Kopenhagenu sa idejom da za svaku državu na svetu, srazmerno veličini, ekonomskoj snazi i broju stanovnika, tačno odredi procenat i rok smanjenja emisije ugljevodoničnih gasova.

No, dogovaranje je išlo teško. Svako se trudio da sebi umanji obaveze, došlo je do svađa i različitih interpretacija pojedinih stavova i, posle burnih dana, skup u glavnom gradu Danske je završen bez bilo kakvog rezultata. "Zelena" zajednica sveta bila je razočarana, senka neizvesnosti i zebnje nadvila se nad ljudima.

Tehnološki napredak

Čini se da su ekološki pobornici i ekološke diplomate izvukli pouke sa neuspešnog skupa. Odustali su od nametanja preciznih i relativno zahtevnih normi za svaku zemlju ponaosob. Odlučili su da se više oslone na podsticani i novčano stimulisani tehnološki razvoj neobnovljivih izvora energije, elektromobila, te promociju i zagovaranje novih, ekološki mnogo prihvatljivijih, životnih stilova.

Embed from Getty Images

Što se tiče obaveza država, pre pet godina u Parizu pošlo se drugim putem. Umesto centralizovanog dirigovanja normi, odlučilo se da svaka zemlja ponaosob odredi šta bi i koliko mogla u narednom periodu da preduzme u borbi za smanjivanje rasta temperature planete.

Reč je o načinima umanjivanja emisije ugljen-dioksida. Jedina obaveza je bila da se klimatski panel i Ujedinjene nacije periodično obaveštavaju o učinjenom.

Naredna decenija odlučuje

Pet godina kasnije, rezultati su uočljivi premda još uvek nedovoljni. Krećemo se u dobrom smeru, samo bismo, izgleda, svi morali ići brže. Smanjivanje emisije zasniva se na snažnom tehnološkom napretku, pre svega u obnovljivim izvorima energije i proizvodnji novijih tipova automobila.

Posebno je ohrabrujuće to što bi se, ako bi svi učinili ono što su u Parizu obećali, temperatura planete do kraja veka uvećala za 2,1 stepen Celzijusa. Potrebno je samo još malo da se učini, pa da svet uđe u bezbednu zonu.

Posebno je značajno kako će se emisija ugljen-dioksida umanjivati u narednoj deceniji, do 2030. godine. Stoga je i Evropska unija nedavno odlučila da još više zaigra na podsticaje novih tehnlogija, istovremeno još više tereteći oslonac na fosilna goriva.

Embed from Getty Images

Tako će se u narednoj deceniji dodatno opteretiti upotreba uglja i nafte u proizvodnji energije, a i oslonac na gas neće biti podstican. Podsticaji su namenjeni obnovljivim izvorima energije, elektromobilima, te proizvodnji vodonika koji će kao gorivo zameniti benzin u bezinskim motorima, dok će u smesi sa ugljenikom u vozilima da zamenjuje dizel.

Najjači čekaju

Sporazum u Parizu je potpisalo 167 država koje zbirno emituju 63 odsto ukupne svetske emisije uglen-dioksida. Bilo je razočaranje što među potpisnicima nije bilo Kine i Rusije, a Sjedinjene Američke Države su potpisale, da bi potom ubrzo povukle potpis. Pokazalo se pak da je uspeh u znatnoj meri ostvaren i bez najvećih.

Rezultat bi bio znatno povoljniji da se velesile, ujedno lideri u emisiji pretećeg gasa, na neki način priključe ekološkom trendu. Posle pet godina vidi se koliko se postiglo nenametljivom strategijom. Možda i najjači, napokon, shvate da se lepim može.

Kreiranje ovog sadržaja podržala je organizacija The European Endowment for Democracy (EED).