Pisanje je bilo njeno utočište i pre nego što je gluma postala njen život. Na beogradsku pozorišnu scenu, filmsko platno i TV ekrane stupila je sigurnim korakom sa svojom klasom u kojoj su bili Vesna Trivalić, Dragan Bjelogrlić, Mirjana Joković, Srđan Todorović...
Igrala je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu, u Zvezdara teatru. Obožavali smo je kao Veru u nezaboravnoj seriji "Zaboravljeni", voleli u još nekima, uključujući i najnovije "Jutro će promeniti sve" i "Močvara".
U jednoj trenutku ostavila je glumu i preselila se u novinarstvo, bila je novinar i voditelj na TV Panonija i TV Apolo a potom kratko PR u Naftnoj industriji Srbije. Ali pisala je neprekidno: zbirke pesama "Tamo u životu", "Ošišano sunce" i "Osveta nežnih", te kratke lirske priče "Isidorin šal" govore o njenom spisateljskom daru.
Junakinja ove priče je Tatjana Venčelovski, glumica i spisateljica, koja je već neko vreme ponovo u svom glumačkom jatu. Od pisanja pak ne odustaje i zato je posve logično što je njeno štivo deo nedavno objavljene antoligije "Novosadska ženska proza: Od ispovesti do putopisa" (Izdavač Savez feminističkih organizacija "(Re)konekcija", priređivač Vladislava Gordić Petković).
U intervjuu za 021.rs Venčelovski je govorila o svom pisanju, tome kako nežni mogu da prežive ovaj svet, o starenju koje je danas zabranjeno, posebno ženama, o nasilju nad slabijima, tome zašto je ona lično u jednm trenutku odustala od glume i svojim dilemama povodom surovih pravila preživljavanja kako u glumi tako i u životu...
021: Naslov tvoje knjige pesama "Osveta nežnih" nekako proročki zvuči ovih dana. Zašto je ta metafora bila zajednički imenilac za tvoje pesme? Kakav je bio tvoj osećaj sveta u tom trenutku?
Venčelovski: Bilo bi lepo da je proročki i da nežni pobede u ovom surovom svetu. Metafora je proizašla iz tvrdoglavosti da ne postanem gruba, rezignirana i cinična. Svet traži da grabite, da mislite makijavelistički, da nikom ne verujete. Osveta takvom svetu leži u tome da ne udovoljite tom zahtevu, u bivanju humanim uprkos, u davanju i razumevanju, u bliskosti, u blagosti. U stvaranju, a ne rušenju, mogućnosti da budemo bolji ljudi.
Nežnost nije slabost, nežnost je i empatija, i snaga da se suprotstavite zlu, ne gubeći dobrotu. U istoimenoj pesmi pišem o težnji da zadržim pribranost i mir, i da iznova i iznova pronalazim svakodnevnu radost, ma i najmanju. Dakle, antičkim rečnikom kazano, to nije osveta Erinija - okrutnih zlopamtila, već milostivih Eumenida, i njena boja je boja jutra.
021: Jedna od divnih koja nas je napustila ovih dana, Mira Furlan, govorila je u jednom intervjuu da je za nju pisanje lekovito isto koliko i gluma. Da je ono izlečenje od svakovrsnih toksičnih odnosa, od nevidljivog kamena svezanog oko vrata, koji su nam privezali društvo, porodica, pogrešni ljudi. Pisanje, verovatno, nisi svesno birala kao terapeutsko sredstvo, pa ipak, koliko je ono pomoglo tvojoj glumačkoj ličnosti, koliko je ono znak sazrevanja tvoje ukupne ličnosti?
Venčelovski: Hvala što pominješ Miru. Nisam je dovoljno poznavala, ali u onom što sam prepoznala i, svaki put kada bi se obratila javnosti, jasno videla, ona je bila neko kome se veruje, ko je primer i ko je, na neki način, bio anđeo čuvar upravo ovog opredeljenja da zadržimo ljudskost i nežnost u životnoj borbi.
Pišem mnogo duže nego što glumim. To je umetnička vokacija koja se prva pojavila. U tom smislu, nije terapija, već potreba, način na koji reagujem na svet. Ali umetnička obrada i odnos koji se naknadno stvara između mene kao autora i autonomije završenog dela, pomaže mi da distancirano i racionalno sagledam te okove i odnose.
Gluma i pisanje su, u mom slučaju, dve strane jednog, ekstrovertni i introvertni, i oni se prožimaju. To se možda najbolje vidi u knjizi "Isidorin šal", u kojoj sam književni izraz stvarala glumačkim postupkom identifikacije i uživljavanja.
021: Danas mnogi pišu, često se i kaže "Danas piše svako". Da li to znači da je to jedan opšteprihvaćen, gotovo pučki, način sređivanja glave i misli?
Venčelovski: Nemam ništa protiv da ljudi materijalizuju misli i emocije pisanjem. Može biti korisno, ako već imate volju da bliže upoznate sebe ili ako težite da preciznije osvestite pojave i svet.
Ali to što "svi pišu", ne znači da su svi pisci, a još manje književnici. Nije dovoljno znati ispričati priču i moći objaviti knjigu. Za dubinu misli, univerzalnost, stil, vladanje jezikom, potrebno je fino vezivno tkivo od talenta, rada, čitanja, doživljavanja, autentičnosti...
U današnjoj hiperprodukciji mnogo je opšteg, usiljenog, banalnog. Okej, neka i to postoji, ali mi smeta kad se promoviše kao književni domet. Moji književni standardi su vrlo visoki i vrlo sam samokritična, tako da se nadam da kroz ono što pišem sazrevam i kao autor i kao čovek
021: Starenje je jedna od tema koja provejava ovom antologijom. Ali i smrt, odrastanje, sazrevanje, zbližavanje, udaljavanje, razumevanje, neizlečiva usamljenost. Šta je od svega toga najteže podneti u vremenu koje ne oprašta sazrevanje koje se vidi ne samo u vidu složenijeg odnosa prema svetu, nego i na telu, posebno ako si žena - a dolazi vreme u kojem će možda biti više onih "juče" nego onih "sutra"? Kako se sa svim tim nosi čovek koji seizmološki duboko oseća ovaj svet a pri tome je još i žensko?
Venčelovski: Radoznalost i radost još uvek gajim, pa verujem da mi je duh i dalje mlad. Fizičko starenje u svojoj 56. godini primećujem sve više, ali njime nisam opterećena. Važni su mi zdravlje, nega i umerena fizička aktivnost. Nisam imala ni jednu estetsku intervenciju i volim svoje dve duboke bore na čelu.
Činjenica je da, naročito prema ženama, postoji pritisak medija, reklamne i filmske industrije, ali i korporativne kulture, da se favorizuje mladost i poriče prirodna faza ljudskog života. Ta iluzija nije zdrava i ne nasedam na nju. Ni vreme, ni propuštene prilike ne možete vratiti, možete se samo zrelo postaviti prema sutrašnjem danu i prihvatiti sebe u promenama.
Od pomenutih tema ne bojim se ni smrti, ni bliskosti, najviše se na meni vidi umor, a najviše me pogađa usamljenost. Nuspojava opšte otuđenosti i moje introvertnosti i melanholije. Ja zaista seizmološki osećam ljude i svet. Ponekad mi je to previše za podneti i poneti, ali onda pomislim da me ta sposobnost i održava živom i čini umetnikom.
021: Sad već imaš ozbiljan staž povratnika u glumu. Kako ti se svet glume čini danas i zbog čega si uopšte jedan period izbivala iz tog posla? Koliko je žena u toj branši nezaštićena bila nekad, a koliko je danas?
Venčelovski: Glumi sam se vratila 2014. nakon duge pauze. Počela sam bukvalno ispočetka, od studentskih filmova. A onda sam imala 17 uloga u serijama i filmovima, većinom manjih, i dve - tri značajnije. Nije lako i ne ide brzo, toga sam i bila svesna. Želim i mogu više. Biće, verujem.
Moj odlazak je, krajem 1993, bio uzrokovan rušenjem sopstvenih iluzija o životu i profesiji i željom da zasnujem porodicu. Bilo je pet-šest ključnih momenata koji su doveli do te odluke, a onda su oni bili potencirani atmosferom rata na tadašnjim prostorima.
U tim momentima sam govorila "ne" onome što sam smatrala da nije fer, profesionalno i etički, i da nema veze sa umetnošću. Ali tada nisam znala kako da tu vrstu svesti o nepravdi pomirim sa ogromnom ljubavi prema samoj sceni. To je bio osećaj senzibilnog, neiskusnog mladog bića koje se nije prilagodilo.
Odluku je olakšalo i to što sam volela i mogla da radim i nešto drugo, pa sam se time posle i bavila. Život me je toliko pretumbao, da sam okolnim putem shvatila da je sve tako daleko od ideala i da, ako je život satkan od borbe i nepristanja, neka to bude u onom čemu najviše pripadam.
I posle toliko godina, nažalost, svi društveni i esnafski problemi postoje, ali sada znam svoje mesto i kako da odvojim umetnički čin od onog što ga okružuje. Znam da mnoge kolege muče isti problemi i nadam se da ćemo se ujediniti i rešavati ih redom.
021: Ovih dana jedna tvoja koleginica digla je glas protiv nasilja nad ženom, u ime svih onih koje su ćutale zbog nas – nas kao društva. Šta misliš kako niko pre nje u glumačkom esnafu nije digao glas protiv seksualnog zlostavljanja - a evo sa FDU kažu da već imaju nekoliko prijava na tu temu. Zašto ćutimo kad treba govoriti?
Venčelovski: Vrlo me je potresao ovaj slučaj, i kao ljudsko biće koje se gnuša nasilja i osuđuje ga, i kao ženu. Slučaj Aleksić je složen, jer u sebi sadrži i seksualno zlostavljanje, i perfidnu manipulaciju, i zloupotrebu autoriteta, i sve to u pretežno maloletnickoj grupi. To je jezivo.
Devojka koja je smogla snage da nasilje odmah prijavi, zaslužuje divljenje zbog neustrašivosti i zrelosti, i nadam se da će traumu što pre prebroditi. Koleginice Milena i Iva imaju moju podršku i treba im odati poštovanje što su otvorile ovako bolnu ličnu i društvenu temu.
One su hrabro pristale i na javnu i medijsku izloženost. To jeste podstaklo druge žene i devojke da prijave uznemiravanje i zlostavljanje, što je značajno. I podrška je velika. Ali nije nimalo lako nositi se sa neumerenošću medija i virtuelnim komentarima koji danas, koju god temu da dotaknemo, uglavnom odražavaju nepoverenje, podsmeh i osudu. Zamislite sebe u toj situaciji.
A zašto ljudi ćute i prećutkuju? Podelila bih to u više nivoa, ne samo za ovaj slučaj. Osobe u okolini žrtve ponekad zaista nisu svesne da se nešto dešava, pa se treba informisati o oblicima nasilja i o manipulaciji, koju čak ni odrasli ne umeju uvek da prepoznaju. Tako bi brže i lakše uočili signale.
U drugoj grupi postoje oni koji nešto sumnjaju i slute, ali to ne proveravaju i ne reaguju. Takvi ljudi su verovatno skloni da izbegavaju sve vrste suočavanja u životu - jer je tako lakše, jer istina možda nije lepa, jer postoji potencijalna odgovornost. To je jedno nezrelo ponašanje, pa poricanje može dovesti do ozbiljnih posledica.
Zatim su tu, nadam se malobrojni, oni koji tačno znaju šta se dešava, ali imaju interes da sačuvaju pozicije, ili sliku o sebi ili instituciji, ili i sami imaju "putera na glavi" što bi se onda otkrilo, ili su do te mere bezosećajni. Oni su, praktično, saučesnici.
Zašto žrtve ne progovore odmah, o tome su psiholozi dosta pričali ovih dana. Silovanje je i fizičko nasilje, i nasilje nad identitetom i dostojanstvom, ono je duboko poniženje bića. A kada zlostavljanje izvrši žrtvi poznata osoba, kojoj si do juče verovao, trauma se produbljuje i ceo svet se ruši. Teško je biti priseban kad imate migrenu, a kamoli kad preživite takav sudar bola i izdaje, pogotovo ako ste mladi. Potrebno je vreme da se shvati i nađe snage.
Prijavljivanje bi sigurno bilo lakše kada bi u školama, institucijama, firmama... postojala posebna komisija, nezavisna od hijerarhijskih autoriteta, koja bi se time bavila. Mislim da će se to i desiti, ima već inicijativa i rezultata.
Zloupotreba autoriteta može da počiva na zloupotrebi moći, kao kod uznemiravanja i ucena na radnom mestu i fakultetu, ili na zloupotrebi poverenja, kao što bi bio slučaj u rodbini, i manjim grupama, poput razreda, umetničkih škola, ili odnosa trener-sportista. U poslednje dve grupe, i fizički dodir je češći i prirodniji, što predstavlja lakši teren za manipulaciju.
021: Kako je u tom smislu bilo na FDU kada si ti bila student i na čuvenoj Jevtovićevoj klasi? Je li vas profesor štitio ili vas je nekom vrstom strogosti čeličio za scenu? Gde su tu granice između pedagoških metoda i privatnosti koja zadire u nešto što je intimni svet svakog čoveka?
Venčelovski: Ne znam za uznemiravanja i zlostavljanja na FDU kada sam ja studirala, niti sam tome bila izložena. A iskustva koja sam imala kasnije u životu, bila su neprimerena, ali ne i nasilna.
Što se tiče naše klase, profesor Jevtović je znao da pomiri strogost i bliskost, tretirao nas je s poštovanjem, tražio da budemo odgovorni i posvećeni, pripremao nas za neizvesni put glume, i nakon studija nam je pružao podršku i savet.
Za naličje sveta i naličje bilo koje branše ne znam ko može da vas pripremi u potpunosti, to vas uvek šokira. U kontekstu prava, i socijalnog vs privatnog života, postoje i granice discipline i granice slobode, i mera toga zahteva mnogo etike i iskustva. Kao okvir, preventiva, neophodni su zakoni, kodeksi, licence, edukacija, ali i društveni i institucionalni mehanizmi kontrole na koje možemo da se oslonimo. Potrebni su nam osvešćeniji pojedinci i zdravije društvo.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 1
Jana
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar