Radni dan u petak se završio u subotu, u tri sata iza ponoći, i tek tada se stvorilo vreme za retrospektivu emocija koje mi je Balašević doneo u tinejdžerskom (i ovom kasnijem) dobu. Njuzfid je bio prenatrpan oproštajima, osvrtajima, sećanjima, linkovima i ovo je prilog tome. Ljudi koji "ne pripadaju tom svetu" otkrili su da je, ipak, i njima Balašević nešto značio.
Sumnjam da je postojao ili da postoji autor na ovim prostorima koji je uspeo da kod tolikog broja ljudi svojim pesmama probudi neke emocije. Kako to da je jedan čovek postao emocija grada? I kako to da je grad postao emocija mnogih ljudi?
U svakom slučaju, kao i velikom broju ljudi u mom okruženju, i meni je Balašević mnogo značio. Usadio mi je emociju da ne mogu da mrzim samo zato što je nekom reka "rijeka", levo "lijevo" ili zato što se klanja, odnosno drugačije krsti. Balašević je u mojoj Ulici Antiratnog razmišljanja zgrada broj 1. Odatle je počelo još u osnovnoj školi, a onda se samo širilo dalje na druge.
***
Kada smo upisali srednju, saznao sam da mi drugar Nikola ide u razred, Jovinu gimnaziju, sa Balaševićevim sinom. Pitao sam ga da li bi jednostavno zamolio Aleksu da mi se Đole potpiše na bilo kakav papirić, bilo šta, samo da imam autogram. Posle nekoliko dana pozvao je Nikola rekavši da mi je "Balašević poslao neku kasetu". U suštini, u roku od pet minuta sam prešao put za koji je obično potrebno barem 15 i našao se pred ulazom u kom je živeo drugar.
Ne znam u šta je on tačno gledao, jer kaseta baš i nije bila kaseta, već knjiga - "Tri posleratna druga". Tako sam išao malo u obrnutom smeru, prvo sam čitao Balaševićeve posleratne drugove, pa tek onda Remarka i "Tri ratna druga". Alles in allem, bio sam srećan kao mali majmun. Onda sam otvorio knjigu i video posvetu koju i dan-danas pamtim sve da me probudite u tri ujutru, drogirate čime hoćete i izlupate mi šest-sedam šamara.
"Za Zorana, dok ovo ne bude i zvanično uvršteno u lektiru. Od Lošeg đaka, Balašević Đ... Novembar, ove godine".
Zašto "ove godine", kad se zna da je jesen 2012. i da se svi spremamo za onu nesrećnu apokalipsu što je u decembru trebalo da nastupi? Onda sam to razumeo kao potez kojim se uz devet slova stvara dar koji je uvek "tek poklonjen", uvek "nov", uvek je to "Novembar, ove godine". I tim shvatanjem sam zadovoljan i dalje.
A onda je došao kraj srednje škole.
Poslednjeg dana škole u Maloj ekonomskoj smo se, kako dolikuje i kako se podrazumeva, pošteno napili. Nosili smo najodvratnije majice u čitavoj ekonomskoj. Narandžastim slovima stihovi Goge Sekulić su bili pretvoreni u "tri smo časa spojili, rekord smo oborili" i sve se to nalazilo na, zamislite modnu katastrofu, ljubičastoj majici. Sa ove distance mi je žao profesorki koje su to morale da gledaju. No, primetnu nelagodu i sramotu nadjačao je osećaj da se jedan lep period naših života završava i da je "važno učestvovati".
Elem, pijani pokušaj popravljanja matematike je nekako prošao iako su se na papiru na linije jednačine pisale - ukoso. Oko podneva smo prijatelj David i ja išli do trafike ("Ti to tako kući na trafike", bila je uzrečica tih dana) po još piva, kada je on rekao, kao da je to nešto što kaže svakog dana oko podneva i kao da je to nešto potpuno očekivano: "Eno ti ga Balašević."
Poput merkata sam izdigao glavu i krenuo da zveram naokolo dok ga i sam nisam uočio. Prilazio sam ka njemu i neartikulisanim glasom vikao "je l' može fotka, Đole", dok je David objašnjavao kako sam ja najveći njegov fan u Srbiji, što je, jasno, bila apsolutna laž. Danas je izrazito cenim kao takvu, jer je došla u pravom trenutku.
Đoleta su primetili i još neki iz razreda i krenuli ushićeno ka njemu (i meni), ali je on samo podigao ruku kao na omotu za "Portret 2" i rekao:
"Ne, ne, samo on. On je moj najveći fan u Srbiji."
Tako je nastala fotografija koju možete da vidite. Fotografija presrećno pijanog dečaka koji je imao priliku da pruži ruku nekome ko je veoma uticao na njegovo sazrevanje.
Odmah sam ga pitao kada će neki novi album, neke nove pesme, a on mi je rekao da "deco, pa na vama je da pravite nove albume, ja sam mator". Isto to su mi rekli Predrag Lucić i Boris Dežulović kada sam upisao faks i kada sam im kao ushićeni klinac prišao da se upoznamo, pa je jedino što sam uspeo da izustim bilo "a da kada će opet Feral (Tribune)?". "Pa na tebi i tvojoj generaciji je da ga pravite", rekao je tada Dežulović.
***
Neki mi deluju previše dramatično kada napišu da Novi Sad bez Đoleta više neće biti isti ili da ostaje samo neka pusta varoš. Prvi razlog je taj što jednostavno, i ovo će zvučati (imaju Ameri šifru za to) "cheezy", Balašević ne prestaje da postoji, a drugi to što nisam siguran koliko je Balaš poslednjih godina bio "prisutan" u životu ovog grada. Pa, opet, mnogo toga je rekao pesmom "Čuvaj mi, Bože, Novi Sad". On kaže da je Novi Sad poražen, i apsolutno sam saglasan sa tim, ali mi je u toj pesmi i Đole zvučao, pomalo, poraženo. Šta je razlog tome, ne moram ni da znam.
Mi u Novom Sadu smo oštri prema našem, ne znamo to da prihvatimo. Nekada smo i teške kukavice, čekamo da neko bude priznat van ovog grada da bismo onda preko znate već čega rekli da nije to tako loše, mada to može svaki džukac sa Podbare, možemo i mi, ali šta da se cimamo. Tako sam i sam, s godinama, bivao oštriji prema Balaševiću, saznavajući neke stvari koje bi s vremena na vreme izneverile mene tinejdžera. A ono što bi se načulo nije nužno uvek bilo istina, a nije se nužno uvek i ticalo isključivo njega.
Ipak, ništa nije menjalo činjenicu o važnosti njegovih pesama. Njegova smrt je s razlogom potresla mnoge, pogotovo mnoge Novosađane i Novosađanke. Đole je, za sve koji nisu odavde i za mnoge koji jesu, bio lice ovog grada. Njegova neočekivana smrt je kao kada biste preko noći sklonili, na primer, Katedralu i ostavili nas na Trgu slobode da gledamo u prazninu ka Zmaj Jovinoj.
Novi Sad je grad kojem se secira duša i kojeg je svakog dana sve manje. Zbog toga odlazak Balaševića i potresa. Svoj poslednji koncert u Novom Sadu nije mogao da završi jasnijim rečima:
"Ne dajte se barabama, ne dajte se kad do sad niste."
Dali smo se barabama odavno, ali i to jednom mora da stane. I spore sveće dogore.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 27
Dragutin
Bojana
Simeona
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar