Dve slike i ogledalo Novog Sada: Smrad po meri čoveka

Novi Sad je grad koji živi od prisećanja da je grad. Ogrnut tim sećanjem mirno ide ka sopstvenom ponoru, ne zato što na svakom koraku niču investitorskim novcem dopingovane "avenije", "parkovi" i "palate", već zbog ozbiljne nedoumice da li danas postoji u tolikoj meri da stvori građane.
Dve slike i ogledalo Novog Sada: Smrad po meri čoveka
Foto: 021.rs (Screenshot)
Naravno, uvek će postojati izuzeci, "primeri dobre prakse", koji će samo u momentima svog nesvakidašnjeg uspeha sevnuti kroz naslove na sajtovima, a onda ponovo pasti u svoju svakodnevicu koja podrazumeva rezultate kao posledicu mukotrpnog rada. Međutim, uspehe već odavno ne posmatramo kao sumu truda, znoja, utrošenog vremena i prethodnih neuspeha, već isključivo kroz prizmu koristi i pitanje - šta je nekome "lagani" uspeh doneo i zašto mi nismo te sreće?
 
Kada je stanje takvo, a ono ne poznaje lokalne granice, onda "izuzeci" nemaju razloga da se bave opštim pitanjima kao što je odnos prema gradu. Oni koji se pak odluče na kakav potez obično ostaju na margini društvenog delovanja, znajući da bi prihvatanje kompromisa zarad kakve promene verovatno značilo i valjanje u blatu političkog marketinga.
 
Tada baklju predstavnika odnosa prema gradu preuzimaju oni koji umesto suštine nude buku iz zvučnika. Glasni su uvek nametljivi, pa se tako i glasnoća nameće kao vrlina našeg vremena.
 
I tu dolazimo do dva snimka koja su se na društvenim mrežama pojavila tokom vikenda, a koja su nas tako razgalila da smo prosto odlučili da sve šerujemo i ne verujemo šta nam rade. A nema razloga. Odnos prema gradu jeste odnos prema ljudima i okolini. Dve slike odnosa prema gradu, koje smo videli kroz dva snimka, nisu ništa čudno, niti novo. 
 
Slika prva
 
Zamislite da ste žena u pedesetim godinama. Niste, ali zamislite da jeste, ništa ne košta. Živite u prigradskom naselju, budite se pre pet sati ujutru da biste stigli na vreme na posao. Vikend vam nije slobodan, jer uvek ima posla kod kuće, jer uvek je tu ručak, nešto malo živine ako postoji. I pritisak vas strašno muči, i leđa vas muče, pa pijete lekove. 
 
Onda dođe ponedeljak, stignete u Kampus i shvatite da niste popili dovoljno lekova tog jutra i da bi jedino tabla lorazepama možda pomogla da budete ravnodušni prema prizoru koji vidite. A prizor je gomila smeća, kesa i plastike koja je posejana po travi kao da je veče pre ponedeljka tu boravila vojska, a ne studenti koji su proslavljali Nacionalni dan studenata.
 
Nacionalni dan studenata je, jasno, samo povod da se napravi žurka. I tako je već godinama, pošto svakog 4. aprila student uz malo sreće može da bude nagrađen putovanjem u Grčku, besplatnim mesecom u teretani ili već nekom drugom sjajnom nagradom koju iskombinuju budući odbornici, poslanici, direktori javnih preduzeća, a sada samo preduzimljivi mladi ljudi iz neke od studentskih asocijacija, koji su na vreme započeli simbiozu sopstvene kože sa strukiranim odelima. Ime Žarka Marinovića u tom karnevalu je samo fusnota ispod liste sponzora.
 
Oni koji su se okupili kod fontane, uz krajiški saundtrek "Neće gara da primi vakcinu", pokazali su šta znači nedostatak empatije za one koji se sa opakim virusom svakodnevno bore, nebrigu da li bi mogli nekog da zaraze, ali i to da ih zabole ćošak kome i šta će ostaviti iza sebe. Jer, pred njima je budućnost, koja najpre dolazi u vidu još jednog mamurluka.
 
Slika druga
 
Zamislite da imate momka ili devojku, suprugu ili supruga. Neki i ne moraju to da zamišljaju. I dođe vikend, odlučite da provedete neko vreme zajedno, a kafići ne rade. Opcija je mnogo, ali dobro je za odnos da s vremena na vreme uradite nešto nesvakidašnje, nešto što ćete pamtiti i čemu ćete se kroz koju godinu smejati. 
 
Potom odete na kej, sasvim namerno uz sebe imate kesu sa nekim starim plastičnim bocama. I onda čitavom gradu pokažete šta znači imati pravog partnera uz sebe, nekoga ko će vas razumeti i podržati u najvećoj gluposti koju možete da uradite. Tako nastane snimak na kojem se vidi kako mladić devojci dodaje flaše, a ona ih elegantno baca u Dunav. 
 
Zapitate se kada je tačno reka postala deponija za zaljubljene.
 
Ogledalo
 
Možemo da se zapitamo koja od ove dve slike je užasno bahata, a koja užasno glupa. No, ostaje i treća slika, a ona je odraz u ogledalu. Javni gnev koji su izazvala dva snimka poslužio je samo da se osetimo boljim građanima od tamo nekih klinaca koji ne mare ni za šta, bez obzira na to što nemar jeste prirodni deo mladosti. 
 
Ali, kada je tačno pređena granica? Po čemu se tačno okupljanje u Kampusu razlikuje od, na primer, okupljanja na "Karađorđu" povodom Vošinog osvajanja Kupa Srbije ili pak ispraćaja Đorđa Balaševića na keju? 
 
Ako život u Srbiji nečemu uči to je onda kako da zajebete sistem. U tome vlast prednjači, ali građani se snalaze na svoje načine koji im pomognu da se osete kao carevi u svojim životima. Postoji li uopšte građanin u ovom gradu ili državi koji se u nekom momentu nije oglušio o mere? Jedino od čega zapravo strahujete je da vas neko ne uhvati u nepočinstvu i to okači na milost i nemilost društvenih mreža. 
 
Šta je sa deponijskim ljubavnim parom? Dunav je odavno vodeni kontejner ovog grada, o centralnom prečistaču otpadnih voda se priča godinama unazad, pa i ovih dana. To nije prioritetna tema za Novosađane. Pikavac, napunjena pelena, celofan, kesa na ulicu ili flaša u Dunavu, to je stvar forme, suština je ista. Kada izađete na gradske ulice u svakom pogledu zasijaće vam otpad. 
 
Kolektivnim nemarom stvorili smo okruženje koje nam se ne sviđa, ali koje ne menjamo, jer bi to značilo i da menjamo sopstvene navike, da se konačno izlečimo od lenjosti. 
 
Obe slike jesu primeri bahatosti i gluposti. Međutim, šta kad je odraz u ogledalu samo deo iste izložbe bola u međunožju za tragove koje ostavljamo za sobom? Kakav građanin živi u nama i u kojoj meri je aktivan? Grad, dakle, ne čine "avenije", "parkovi", "palate", "kompleksi", "rezidencije", već ljudi koji u njemu žive i koji stvaraju određeni duh grada. Od toga zavisi upravo u kojoj meri će društvo biti sposobno da stvori građane i građanke, a samim tim i da u životu održi grad, a ne da ga pretvara u deponiju.
 
Budućnost osoba koje ljubav prema gradu iskazuju ostavljanjem otpada u amanet, miriše na buđenje u kanti smeća. 
 
Smrad je to po meri čoveka.
  • Otkup laptopova

    06.04.2021 20:52
    Nemar i nerad
    Svaki stub, znak, semafor, korpa, klupa, su oblepljeni kojekakvim oglasima.
    Već sam pisala i gradonačelniku i komunalcima, ali ništa ne preduzimaju. Čak sam nudila da im ja "nahvatam" krivce, pa opet ništa.
    Evo opet im nudim rešenje, BLOLIRAJTR sve te brojeve telefona.
  • 4 generacija u Ns

    06.04.2021 20:17
    ... Krivi smo mi, što smo ih pustili...
  • Pa-Pa-Paranoja

    06.04.2021 19:08
    Odlican tekst, bravo!
    Ali nažalost, čitajući komentare, stičem utisak da dosta komentatora nije uhvatilo suštinu.
    Time zapravo ovaj tekst još više dobija na težini i značaju.
    Krivi smo!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".