Najnovija knjiga pisca Zorana Ferića "Putujuće kazalište", delo je uznemirujućih slika naše zajedničke prošlosti, u kojoj je izmešano sve ono što iznova stvara povode za sukobe i prebrojavanja krvnih zrnaca. Ferićeva knjiga priča je o istoriji njegove porodice od Austrougarske preko Jugoslavije do poslednjeg rata i potonjih dana, a ujedno i priča o složenoj tragediji eksjugoslovenskih prostora, zauvek upletnih zajedničkom prošlošću koju bi danas svako na svoj način vrlo rado bar malo prepravio.
Tri rata, nekoliko dirljivih i potresnih ljubavnih priča, nacionalna, ideološka mržnja, oplakivanje narodnih tribuna posle čijih sahrana uvek usledi desetine hiljada novih, okvir je u kojem Ferić ispisuje ovo svoje remek delo. U intervjuu za 021.rs govorio je o tome možemo li isplivati iz ideološkog taloga, agresivne netolerantne vere i gluposti svemirskih razmera u kojoj se kupamo, a podsetio je i zašto je giljotina uvek proizvod masovnog nezadovoljstva i besa.
021: Sećamo vas se još sa Festivala A književnosti u Novom Sadu. Za razliku od drugih hrvatskih pisaca koji, neki često, neki malo ređe, ali ipak dolaze ovde, vi (imam utisak) niste baš čest gost u Srbiji. Zašto?
Ferić: Ni sam ne znam zašto. Uvek kad me izdavačka kuća ili neki festival pozovu, ja lepo dođem i moram priznati uvek se lepo provedem. Ali sada, kada mislim o tim svojim izletima u Srbiju, moram zaključiti da sam, zapravo, dosta puta bio u Beogradu. Ne i u Novom Sadu, što mi je žao. Obično se to dogodi kad mi izađe neka knjiga na srpskom tržištu. U poslednje vreme to nije bilo moguće zbog korone. Bio sam više puta na Krokodilu i na Sajmu knjiga. A ti naši nastupi s FAK-om u Novom Sadu i Beogradu bili su, čini mi se, važni i lekoviti i za hrvatsku i za srpsku književnost.
021: Vaša porodična epopeja "Putujuće kazalište" počinje sećanjem na fotografiju dvadesetšestogodišnjeg beogradskog obućara Svetislava Milina, obešenog na Terazijama, 17. avgusta 1941. godine, koja je mogla da se vidi u udžbenicima iz istorije za sedmi razred osnovne škole. Milin je bio pripadnik pokreta otpora, mučen je i streljan, a onda umiven, obučen i "izložen" na Terazijama, za primer drugima koji se usude da se pobune. Te njegove "dve smrti" neka su vrsta PR tadašnje vlasti. Taj je PR, srećom, poražen u Drugom svetskom ratu, ali se često povampirivao i povampiruje u miru i danas. Šta mislite može li on ikada suštinski biti poražen?
Ferić: Počeo sam roman upravo tom šokantnom fotografijom da bih dočarao jedno vreme, a to je vreme nacističke okupacije, o kojem će, između ostaloga biti reči i dalje u romanu. Sećam se da sam negde čuo ili pročitao tu rečenicu, kojom počinje roman: "Kad staneš u senu obešenog, to donosi sreću." Ja sam je stavio u usta svom kolegi iz osnovne škole. Učinilo mi se da bi ta tragična scena s Terazija mogla biti dobar ulazak u roman, a i podloga za provodne motive do kojih mi je bilo stalo, kao što su sene, nacistički zločini, relativnost vremena…
A što se tiče onoga što zovete nacističkim PR-om, uopšte fašizmom i nacizmom, bojim se kako naša savremenost pokazuje da to ne može da se iskoristi. Savremena Evropa, ali i svet pokazuju nam koliko je čovek bio naivan u nekim prošlim epohama, recimo u čitavoj drugoj polovini 20. veka, kad se smatralo da obnova nacizma i holokaust više nisu mogući.
Različiti modusi revizionizama, a mi to u svojim zemljama nažalost dobro vidimo, umivaju ili obnavljaju ideologiju za koju smo već mislili da je trajno poražena. Kako li je optimistična bila pobeda 1945. nakon svih žrtava, ili kakva nam se optimistična budućnost ukazivala rušenjem Berlinskog zida.
Novo stoleće je pomalo donelo zaokret kome se nismo nadali. U opštoj medijskoj otvorenosti odjednom je isplivalo i ono najgore od čoveka: ideološki talog, agresivna netolerantna vera, glupost svemirskih razmera i čitava vojska ljudi koja se za glupost spremna boriti. Pamet, nauka i kultura u defanzivi su pred agresivnom retorikom gluposti.
S jedne su strane različiti oblici fašizma, a s druge politička korektnost i "liberalni revizionizam". Istorija je rastrzana, da ne kažem razapeta, između ta dva pola. Zbivanja u Americi su jasna dijagnoza. Juriš na Kongres pokazao je da se Vašington u drugom desetleću 21. veka malo razlikuje od Nirnberga tridesetih godina prošloga veka. Nasuprot tome, stoji potreba da se zbrišu svi podsetnici na neugodnu prošlost, da se gradovi očiste od "politički nekorektnih" spomenika, da se klasici umetnosti podvrgavaju isključivo ideološkom čitanju i vrednovanju.
021: "Biti poražen", to je nešto što je deo naše svakodnevice. Kao građani, mi se na dnevnom nivou osećamo poraženima. Ta vrsta frustracije ne gradi dobru budućnost. Kako čovek može izaći na kraj s tim bremenom, pre nego što završi sa nekom dijagnozom?
Ferić: Naravno da je osećaj "poraza" 1945. uveliko pomogao da se današnje revizionističke težnje pretvaraju i u konkretne političke programe. Mi u Hrvatskoj imamo situaciju da je većina ljudi s desnice izrasla iz tog osećaja poraženosti i straha koji je trajao više od četrdeset godina. Potomci poraženih dočekali su svoj trenutak. Siguran sam da je tako i u Srbiji. Mise za Pavelića i rehabilitacija Draže simptomi su iste bolesti. I stalno se pokušavaju izjednačiti dva totalitarizma, fašistički i komunistički kako bi se osigurala nekakva "istorijska pravda" i umanjio osećaj poraženosti.
A što se tiče osećaja poraženosti nas građana danas, on je, rekao bih, sveopšti. Nama u prvom redu treba više osećaja pravednosti da se u svakom trenutku ne osećamo pokradeni, izigrani, obmanuti, zadojeni… I naravno da dobra budućnost ne može da proizađe iz frustracije, pogotovo tako masovne frustracije. Giljotina je uvek proizvod masovnog nezadovoljstva i besa.
021: Kažete u knjizi da su Hrvatska i Srbija i danas zemlje u kojima su najduže povorke one na sahranama ubijenih narodnih tribuna. Srbi i Hrvati prosto vole da "izlaze" po takvim sahranama, posle kojih uslede mnoge manje, živopisno dočarane u ovoj knjizi - skromnije, tužnije i potresnije, na malim seoskim blatnim periferijama, uz skromne drvene krstove, do onih čudnih pogreba kada se ljude udaralo u glavu tvrdim predmetima i bacalo ih u najdužu hrvatsku reku, da ih nosi prema zemlji odakle su pre nekoliko stotina godina došli njihovi preci. Onda, pedesetak godina kasnije, usledi vreme kad se leševi vraćaju, i uvek to "milo za drago", "oni su nama", "zato mi njima"...
Ferić: Posle dugih sprovoda u atentatima ubijenih narodnih vođa ta frustracija raste do jedne krajnje bolne točke i onda se rasprsne. A kad se rasprsne, sledi osveta i ubijanje. Sećam se dugih razgovora koje su leti u našem vrtu vodili moj otac i njegov dobar prijatelj. Moj otac, učesnik NOB-a i taj prijatelj, bivši logoraš iz Mathausena, pričali su sedamdesetih godina prošlog stoleća, kad su mediji bili puni priča o idili bratstva i jedinstva, o tome kako ćemo se klati opet. Obojica su bili iz Dubice i sećaju se rata u tom selu.
U Baćinu, blizu Dubice, bio je logor u kojem se za vreme Drugoga rata proizvodio kreč i stradali su Srbi. Ja sam slušajući te priče mislio kako to što govore više nikako nije moguće. Kako su obojica malo ludi. U to vreme odgajali su me Koen, Džoan Baez, Dilan, Borhes, hrvatski fantastičari, Kami, Kafka. "Ma o kakvom klanju vi ljudi govorite?", mislio sam.
A onda su početkom devedesetih u Baćinu četnici ubili bratića mog oca, njegovu ženu i još pedeset Dubičana koji nisu hteli da pobegnu. Ako me pitate hoće li se ponoviti, nadam se da neće, a pri tome sam svestan da verovatno hoće. Napisao sam o tome i jednu priču s naslovom: "Ono što se dogodilo, odjednom se treba tek dogoditi."
021: Sreća i nesreća kreću se manje-više u zavisnosti kuda se kreću muškarci, kažete u knjizi, ali i da se u očima žena koje nose pušku vidi bolji svet. Dosta teška optužba za muškarce, čini se čak poprilično opravdana, a razumljiva jer dolazi iz usta, kažete i to, nekoga ko je rođen u znaku podvezice. Moglo bi se, ipak, polemisati sa ovim drugim delom rečenice, imajući u vidu kako izgleda stvarnost kada "pušku nose" Ana Brnabić, Jadranka Kosor, Kolinda Grabar Kitanović...
Ferić: Nikako mi nije bila namera da aboliram žene iz teških ili sramnih istorijskih procesa. A ono da se u očima žena koje nose pušku vidi bolji svet, samo je romantična slika jednog književnog lika, moga alter ega Zorana kad je gledao fotografije iz ratova i revolucija u kojima su učestvovale žene. U tom trenutku, a to je bilo početkom njegovih dvadesetih, učinilo mu se, ili učinilo mi se da je ta borba žena s fotografija nekako plemenitija. Samim tim što su žene ratnici u istoriji tako retke.
Ali sigurno je da s vremenom, kad u politici, vojsci i drugim upravljačkim procesima bude više žena, one će poneti i svoju slavu i svoju sramotu kao i muškarci. Ne pada mi na pamet da ih izdvajam ili im dajem povlašćeni status. A što se muškaraca tiče, na Baniji tridesetih godina, taj mužjački element je sasvim sigurno krojio sudbinu većine porodica.
021: Pokrštena deca s Kozare nisu znala ni ko su, ni šta su. "Blago njima", kaže jedan od junaka knjige. Možda bi zaista, kad već ne umemo da izađemo na kraj sa sopstvenim istorijama, bilo dobro da ništa ne znamo o svom poreklu. Možda bi naša sadašnjost bila manje gorka a budućnost manje dramatična.
Ferić: Obično se kao garanciju za to da se neki naročito krvavi rat ili pokolj ne ponovi spominje sećanje. Moramo se sećati da se ne bi ponovilo. Opšte mesto govora o holokaustu je sećanje. O tome svedoče i pisci koji su ga tako dobro opisali: Borovski, Levi i Celan. I sva trojica su završila samoubistvom. Njima sećanje nije pomoglo.
Meni se pak čini da sećanje, koliko nam kao rasi pomaže da predupredimo holokaust ili gulage, isto tako i odmaže. Jer logorski memoari, literatura ove trojice pisaca koja sjajno opisuje demonski ustroj konclagera i svi oblici sećanja na logore, mogu da deluju zapravo i kao odličan priručnik za osnivanje i ustroj logora. To je takođe umeće koje se razvijalo desetlećima, od prvih logora do danas. Logorski inženjering, paradoksalno, pohranjen je i u sećanjima logoraša.
Tu ideju razvio sam u jednom, čini mi se prilično heretičnom, poglavlju iz romana "Kalendar Maja". Glavni likovi, sedamdesetogodišnjaci, u okviru ponovljenog maturskog putovanja, odlaze brodom na ekskurziju i posećuju Goli otok. I tu se tom glavnom liku učini, gledajući turiste i malu decu koji slušaju predavanje jednog bivšeg logoraša o strahotama Golog otoka, da oni tako uče i logorski inženjering i da će jednom, kad se ukaže potreba, moći do u tančine osmisliti i organizovati neki drugi logor.
Taj smo odlomak moj prevodilac Klaus Detlef Olof i ja na nemačkom čitali u Lajpcigu, upravo na mestu sećanja, u Muzeju Štazija, koji se nalazi u njihovom bivšem zapovedništvu. Neki su ljudi na tom čitanju bili prilično revoltirani, neki su i izašli. Nisu mogli podneti tezu da je, što se logora i represije tiče, zaborav bolji.
021: Na dirljiv način opisujete naše roditelje koji su nas odgajali da budemo u zlatnoj sredini. Mamin ukus za Josipu Lisac i očev za Pavla Vujisića spojeni u jedno rezultirali su poetikom porodičnih "biti ili ne biti" rituala u kojima su se pomno i brižljivo češljale rese na tepihu. Nakon toga ipak je došlo vreme u kojem je zasmrdeo tuđi bog, došlo je vreme koje se i te kako čulo... Uspevate li ikako, ikada, da razumete kako se to naivno vreme pretvorilo u tako krvavo klupko? Je li mu doprinelo postojanje paralelnih porodičnih istorija: jedne "za po kući", druge za izvan nje?
Ferić: Neki ljudi iz zlatne sredine odlutali su u ekstreme. No, treba uvek reći da je to manjina. Ratove uvek predvodi energična manjina. Ali to nikada nisu i oni najmudriji, kako kaže Balašević. Većina pak samo ćuti i čeka kako će se sve odviti. A kako se naivno vreme zlatne sredine i češljanja resa ne tepihu pretvorilo u minobacače i bombe nikada mi neće biti posve jasno. I često mi se po glavi motaju razni odgovori tipa "zlo je u čoveku" ili "od vlastitoga zla se ne može pobeći". No čini mi se da je krivac dobro. Mržnja i pokolji i nastaju iz naše duboke unutarnje potrebe da budemo dobri. I iz simplifikacija.
Treba samo videti na čemu se zasnivala ratna propaganda. Na osećaju nacionalne ugroženosti, na osećaju nepravde, na žrtvama koje su poklali oni drugi koji se, eto, i sada spremaju klati, na ideji vlastite veličine, na potrebi da se žrtvujemo za narod, domovinu i veru. Za sve te "dobre" stvari.
021: Može li se ovakvom porodičnom pričom, koja vrlo glasno govori i o jezivim vremenim u kojima su živeli vaši preci s očeve i majčine strane, čovek rešiti muka sopstvenog identiteta, mogu li razrešiti stare rane porodičnih odnosa, objasniti sebi istoriju sopstvene porodice? Može li nekako slobodnije disati, ili su naše porodične istorije nešto što, kao nevidljivi kamen, zauvek visi oko vrata svakome od nas?
Ferić: Ovakva porodična priča je, s jedne strane rešavanje nekih teških ličnih pitanja tipa "ko sam ja", kako su moji preci uticali na mene i kako prevladati osećaj tuge ili besa što su se naši životi odvili baš tako. Pišući ovaj roman često sam bio tužan. Ulazeći u živote svojih baka i dedova koje nikada nisam upoznao, ožalio sam i njih, iako nikada do trenutak kad sam počeo pisati nisam zbog njih osećao tugu.
Dogodilo se ono što je često u literaturi i kod onih koji čitaju i kod onih koji pišu: neki uvidi i emocije se zaoštravaju. Mi možemo da volimo ili žalimo književni lik, a da budu ravnodušni prema stvarnim ljudima. To je tako jer su likovi, ponekad čak i ne tako svesno, stvoreni da ih se voli, ili žali, ili mrzi. I tu se ne radi samo o plošnim likovima, radi se i o onim složenijima, karakterima.
A što se tiče mojih roditelja, rezultat je bio isti. Pokušao sam da ih sagledam nepristrasno i to je nekako promenilo i one osećaje koje sam do tada gajio za njih. A je li bilo lekovito? Ne preterano.
S druge strane, nastale su i nove frustracije. Jesam li bio preoštar? Jesam li se pišući udaljio od njih i sada više nisu moji roditelji nego, eto, samo neki ljudi. Likovi među likovima? Jesam li i nesvesno pišući uništio njihov povlašteni položaj u svom životu? Ukratko, je li nešto pomoglo? Nije. Ali nisam ni pisao roman kao psihoterapiju.
021: Svako jutro sedim u sobi, gledam kroz prozor i pitam se u kakvu rupu propadaju ti naši dani, neki do samog jutra, čim zasivi zora, a dan već propadne i nema razloga sećati ga se. Ova rečenica iz romana koja opisuje zamišljenost nad rezimeom sopstvenog života, uveliko opisuje i sve naše pandemijske dane. U odrazu epidemije krune se naši životu, male životne tragedije bivaju zaboravljene, postaju tek puke statističke brojke. Čini se da ni književnost više ne može da ih otrgne od zaborava? "Sjene na plućima", koje su lajt motiv vašeg romana, i danas su svuda oko nas...
Ferić: Lik moga oca, zamišljen nad životom, u svojim bolesničkim danima, zatvoren u sobi, bez jedne noge, razmišlja o danima koje sada proživljava i čini mu se da nekuda propadaju. Takav mu se život čini besmislen i misli da bi te dane trebalo što brže da zaboravi. On ih nesvesno i zaboravlja.
Tu mi je zanimljiv jedan paralelizam. Na početku romana "Putujuće kazalište" pojavljuje se i snimak pluća sa senkama. To su pluća moje bake, a senke su početak tuberkuloze koja će za nju završiti kobno. S druge strane, na početku ove pandemije, kad se još nije mnogo znalo o koroni, često su kod nas na televiziji prikazivali pluća sa senkama od teške upale. Te senke nas izgleda stalno prate. Od raznih upala pluća u istoriji, preko plućne kuge, tuberkuloze, pneumonie carinii od koje su obolevali bolesnici od AIDS-a, sve do korone. One za mene postaju metafora smrti.
Sve više osećam kako nas pandemija menja. Odjednom od bliskih ljudi dolaze poruke ili telefonski pozivi koje nikad ne bih očekivao. Osećaj zatvorenosti, pogotovo zato što se radi o čitavom svetu, postaje teško podnošljiv, a naša borba s bolešću još je uvek neizvesna.
Korona je demonska klopka. Neki je prebole bez problema, a drugi umiru. Pri tome se još ne zna dovoljno o mehanizmu po kojemu nekome neće biti ništa, a drugome život visi na respiratoru. I zato nam ova bolest sve više nalikuje na sudbinu.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 5
Jos te cekam da
Lola
Milan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar