Fraza da neke ljude ne treba posebno predstavljati najispraznija je od svih mogućih, postojećih, jer ljude vredne priče treba upravo uvek posebno iznova predstaviti. Treba stalno podsećati da postoje i da je put koji su izabrali vredan životni izbor u odnosu na sve druge prekonoćne privide drugačijih uspeha.
Profesor dr Damir Grubiša diplomata je svetske reputacije, danas je profesor Američkog univerziteta u Rimu i čovek čije tekstove treba pomno čitati, danas na primer dostupne na portalu autograf.hr. Pre svega toga, ovaj Riječanin doktorirao je političke nauke u Zagrebu, specijalizovao međunarodne odnose na njujorškom City univerzitetu, završio mirovne studije na Universite de Paix u belgijskom Namiru i ljudska prava u Austrijskom centru za mir u Stadtšlajningu.
Predavao je na Sveučilištu u Rijeci, Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Bio je član Seminara o tranziciji jugoistočne Evrope na njujorškom Columbia University, te gostujući profesor na Državnom univerzitetu Florida i Notre Dame (SAD), Bredfordu (Velika Britanija), Paris 2 (Francuska), Sarajevu (Bosna i Hercegovina) i Bolonji (Italija).
Njegova bogata diplomatska karijera zabeležila je da je između ostalog bio: direktor Centra za kulturu i informisanje bivše Jugoslavije u Njujorku, ataše za štampu jugoslovenskog predstavništva pri UN-u, šef kabineta jugoslovenskog ministra spoljnih poslova a posle i kabineta hrvatskog ministra spoljnjih poslova.
Autor je niza knjiga o renesansnoj političkoj misli, savremenoj politici i Evropskoj uniji. Uredio je hrvatsko izdanje izabranih dela Nikola Makijavelija. Pokretač je časopisa "Argumenti" i glavni je urednik časopisa "Politička misao". Deset godina bio je kolumnista "Novog lista". Bio je i izvršni direktor Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava i član Transparency International za Hrvatsku. Odlikovan je Krstom viteza za zasluge Italijanske Republike.
U razgovoru za 021.rs Grubiša je govorio o odnosima Srbije ili Hrvatske, mogućnostima uozbiljavanja politika dve zemlje i tome šta može da učini osvešćeni građanin na vetrometini rušenja prošlog i uspostavljanja nečeg novog i nepoznatog, i ne obavezno dobrog po njega?
021: Kada prati aktuelnu politiku svoje zemlje, ozbiljan građanin Srbije i Hrvatske ne može a da ne padne u ozbiljnu depresiju: niti jedan jedini segment jedne ili druge politike, čini se, ne ukazuje na svest o ozbiljnosti trenutka, o odgovornosti, o racionalnost, mudrosti... Da li vi, sa složenim i raznovrsnim diplomatskim iskustvom, vidite nešto što mi ne vidimo, bar jedan razlog koji bi kontrirao depresiji ozbiljnog građanina?
Grubiša: Može se, donekle, razumeti taj osećaj bespomoći, vi ga zovete "depresijom". On je rezultat ove naše nespretne i nesrećne tranzicije, raspada jednog sistema i haotične izgradnje jednog drugog modela društva, koji se, na kraju, ispostavio kao nakaradan i promašen.
Tu spadaju, naravno, i ratovi na našem tlu, tako da kao ukupni rezultat radikalnih promena u ovih poslednjih tridesetak godina imamo tranzicijske gubitnike, ratne i tranzicijske profitere, lažne biznismene, korumpirane političke kaste na vlasti, sve to međusobno dobro umreženo, i bespomoćne građane, na drugoj strani.
Mediji su, i tu, i tamo, i u sredini. U takvoj situaciji, depresiji "ozbiljnog građanina" treba suprotstaviti ono što je Stefan Hasel 2010. u svom kratkom spisu poručio: "Pobunite se! Nemojte se predati!".
021: Možemo li se da se nadamo možda nekoj neočekivanoj, novoj generaciji političara, nekim ljudima u kojima bi bilo štofa za drugačiju vrstu odnosa prema politici? Možda je u hrvatskom Saboru bolje, ali u srpskoj Skupštini, od onoga što govore novi naraštaji političara, pripadnika vladajuće stranke, ozbiljno obolevaju uši, obrazi se dramatično crvene a um strada.
Grubiša: Svi ovi naši političari, u svim post-jugoslovenskim zemljama, produkt su okolnosti i vremena, i oni žele biti profiteri ove tranzicije. Njima odgovara da glume pluralizam i propagiraju demokratiju koja to zapravo nije, već je to samo jedna oligarhija, a zapravo je "ohlokratija", vlast loših, s tendencijom da se pretvori u "kakistokratiju", vlast najgorih.
Razlike u našim zemljama su u nijansama: negde je oligarhija bezočnija, a negde podmuklija. Njihova je logika vrlo pragmatična. Ako želiš postati deo političke kaste, moraš da se "umrežiš", moraš se konformisati, moraš da budeš pragmatičan i da usvojiš kanone ponašanja političko-mafijaškog klana koji je na vlasti.
Što se nade tiče, ja sam tu sledbenik Antonija Gramšija: pesimista sam po intelektu, a optimista po volji. Nadam se da će nove generacije osetiti mučninu od svega ovoga i da će se stvoriti kritična masa građana, koji ne žele više da budu podanici ovih raznih režima i njihovih karikatura u ovim krajevima. Taj novi "građanski humanizam" mogao bi da bude ubrzan i ovim globalnim haosom u kojem smo se našli i zbog ove pandemije i neadekvatnih odgovora političkih kasta ovde, na Balkanu, u Evropi, pa i u celom svetu.
021: Pisali ste nedavno o Milanu Bandiću kao simbolu šizofrenije hrvatske politike. I Srbija ima niz svojih lokalnih političkih šizofrenija koje grade jednu veliku čiji balon raste i raste, istovremeno puca i raste... Džoker je posuo pepeo iznad Gotam sitija i sad je samo pitanje dana koliko dugo će omađijani ljudi ići unaokolo, onako kako vetar duva... Bauljanje može trajati, a može ga se i prekinuti. Ko može da ga prekine? Kako?
Grubiša: Samo novi ljudi, nove generacije, mladi koji ne vide više perspektivu u svojim društvima. Jedan deo njih odlazi u inostranstvo, drugi deo ostaje i može da bira: konformisati se i postati "hijerarhijski alpinista", ili postati aktivni građanin, i tražiti svoje mesto, ne samo u pokoravanju, već u – suupravljanju društvom.
Takva alternativa, možemo je nazvati "građanski republikanizam", kako to već naziva Mauricio Viroli sa Univerziteta u Prinstonu, ili "građanski humanizam" sa osećajem "ustavnog patriotizma", kako kaže Habermas, mogao bi da bude realna alternativa ovom mulju u močvari u kojoj se nalazimo.
021: Može li obimno i složeno diplomatsko iskustvo kakvo imate dati bar približan odgovor na pitanje kako dekontaminirati Srbiju a kako Hrvatsku od njihovih hroničkih politički bolesti? Nekada su ih, bar delom, mogli zauzdati spoljni diplomatski napori, sada se čini da su "spoljni faktori" izgubili živce, digli ruke, da su pustili niz vodu "divlje narode" pa šta im bude. Beskrupuloznost kapitala nadjačala je sve drugo...
Grubiša: Vašem pitanju u osnovi leži složena dijagnostika naših boleština. Jedan od idejnih simptoma našeg posrtanja je još uvek jaki virus nacionalizma, koji je eksplodirao u regionalnoj pandemiji ratova na tlu bivše Jugoslavije, ali je još uvek tu, mutira kao i kovid pandemija, ali još uvek razara sva naša društva koja su se izlegla iz haosa devedesetih godina prošlog stoleća.
Dekontaminacija mora da počne izlečenjem od nacionalizma, od tribalizma, rasizma i na kraju neofašizma, i revizije autohtonog fašizma u našim krajevima, koji je logična, i istorijski potvrđena, posledica mistifikacije i mitologije prošlosti i aktuelne manipulacije ljudskim duhom.
Dekontaminacija naših društava je imperativ budućnosti: biti ili ne biti. To je zadatak intelektualaca, medija, odgojno-obrazovnog sistema, nevladinih udruženja koja se zalažu za mir, nenasilje, multikultralnost, rodnu jednakost itd. itd…. I sinergije koja bi mogla iz toga da proizađe.
Foto: Screenshot/ A World Wide Culture
021: Pandemija je otkrila svu bedu lokalnih politika, ali i globalne. EU odavno nije tako jasno tresnula na patos kao povodom vakcina. Naše komšije iz okruženja, naši prijatelji koji su došli u Srbiju da se vakcinišu, izluđuju nas tezom da je u celom vakcinaškom haosu jedini pobednik – glavnokomandujući balkanski populista. To prilično uznemiruje i frustrira, zar ne?
Grubiša: Naravno. To pokazuje u prvom redu nesposobnost političkih elita i u takozvanoj "Ujedinjenoj Evropi" koja je morala da proglasi svojevrsno "ratno stanje", da zdravstvo podigne na nivo jedinstvene politike Europske unije, kao što je to poljoprivredna politika, i da vakcinu na kovid proglasi "opštim dobrom čovečanstva" te da ukine patent na taj lek, isto tako kao što je vakcina protiv poliomelitisa, svojevrsno, postala opšte dobro, a ne produkt za ostvarenje profita međunarodnog kapitala investiranog u farmaceutsku industriju.
To je rezultat, nažalost, nedovršene izgradnje evropskog jedinstva – jedina šansa da Evropa preživi je da postane federalna politička zajednica, nadnacionalna "politeja", a u međuvremenu da se prevlada demokratski deficit u zemljama-članicama, koji se reflektuje i na demokratski deficit EU.
Autoritarne zemlje će se uvek s takvim izazovima, kao što je ova pandemija, lakše nositi jer su mehanizmi odlučivanja, kao u ratu, jednostavniji. Ali to i nije najpoželjniji metod, jer autoritarizam vodi upravo u one patologije politike kojih smo danas svesni kod nas, kod kuće.
021: Kako je moguće da su tako u ovoj pandemiji omašile tako velike i jake ekonomije? Kako je moguće da u Italiji najviše strada najbogatija pokrajina, kako je moguće da smo u 21. veku došli do toga da ljudi umiru po hodnicima bolnica jer nema dovoljno kreveta? Šta je tu pogrešno proračunato?
Grubiša: Za to su upravo krive ove nesposobne političke kaste. Pogledajmo samo Evropsku uniju: u nju zemlje-članice šalju one političare koji nisu uspeli na domaćim izborima ili drugim političkim kombinacijama, odnosno, sinekurama, tako da su u telima EU politički mediokriteti, dok oni "jači" (nikako ne bolji zbog toga) političari drže vlast i sinekure "na terenu", u svojim zemljama.
Zato ovim mediokritetima to kompenzuju astronomskim platama, a kada dođe stani-pani, izlazi na videlo sva njihova nesposobnost. Baš kao što se to sada događa.
021: Danas živimo potpunu filozofiju bede, i politiku bede. S jedne strane, naše elite salonske su, salonski anarhista do salonskog anarhiste, govore nam o teškom životu koji živimo – mi, dok se voze nabildovanim automobilima i uživaju sumnjive kulturno-političke sinekure. S druge strane, umesto kolača, koje su kraljevi nekad sugerisali "boraniji", danas joj u kesicama šalju vitamine. Šta "boranija" može da pošalje eliti i politici? Mislite da je taj trenutak blizu?
Grubiša: Ne znam da li je taj trenutak blizu, ali se nadam da bi mogao da bude blizu. Svako od nas čini što može i mora da čini, što više i što bolje. Ta "boranija" će se, na kraju, trgnuti iz očaja. Možda nivo očaja još uvek nije dovoljno visok za stvaranje te kritične mase.
Izgledalo je da će nove komunikacijske tehnologije omogućiti i pomoći stvaranju takve kritične mase, ali su mnogi u društvenim medijima utopili svoje frustracije i gorčinu u inidvidualizovanom diskursu, umesto u jačanju društvenih veza sa sebi sličnima "poniženima i uvređenima".
021: Imajući u vidu vašu raskošnu diplomatsku karijeru koju ste delom ostvarili i u Jugoslaviji, šta biste s ove ozbiljne istorijske distance rekli: da li je Juga bila tamnica naroda?
Grubiša: Jugoslavija nije bila tamnica naroda. Antifašistički pokret je za vreme Drugog svetskog rata pokušao da ostvari jednu ravnopravnu političku zajednicu više naroda, ali je taj pokušaj bio kompromitovan autoritarnom političkom vladavinom, koja je politički pluralizam supstituisala pluralizmom nacionalnih elita zaogrnutih plaštom komunističke ideologije.
Ta diskrepancija između proklamovanih ideala i realnosti političkog autoritarizma omogućila je i ohrabrila nacionalističke orijentacije komunističkih političkih elita, tako da je u okviru republičkih elita, međusobno suprotstavljenih, tinjao nacionalistički virus koji je destruisao i samu ideju ravnopravnosti i "bratstva" naroda, a uz nesprovođenje ekonomskih, političkih i socijalnih reformi, put u katastrofu bio je očigledan.
Kada sam bio u jugoslovenskoj diplomatskoj službi – moje poslednje mesto u inostranstvu bilo je direktor Jugoslovenskog kulturno-informativnog centra u Njujorku, pokušao sam da sprovodim kulturnu politiku izbalansiranog predstavljanja kulturnih dostignuća svih jugoslovenskih naroda.
To je pokušavao i moj kolega, direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinović. Njega su opozvali na insistiranje Miloševića, a mene je delegetimizirao Tuđman. Posle sam pokušao, kao šef kabineta Budimira Lončara, saveznog sekretara za spoljnje poslove, da se pregovorima spreči raspad i rat u Jugoslaviji, a kada je to bilo nemoguće, pokušao sam na hrvatskoj strani da učinim sve da međunarodna zajednica interveniše u Jugoslaviji i spreči pokolje do kojih je došlo.
Nisam uspeo, izbačen sam s posla jer sam se zalagao za to da Hrvatska prizna Bosnu i Hercegovinu i da odustane od teritorijalnih pretenzija u odnosu na nju. Vratio sam se u diplomatiju nakon dvadesetak godina, tek kad je Ivo Josipović postao hrvatski predsednik. A onda sam u Rimu, kao ambasador, pokušao da delujem da, osim Hrvatske, Europska unija po kratkom postupku primi u članstvo i druge zemlje-naslednice bivše Jugoslavije i zagovarao sam razvoj prijateljskih odnosa i podrške Italije ne samo Hrvatskoj, već i drugim zemljama regije.
Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da pišem pro bono, što i radim na portalu Autograf koga uređuje jedan hrišćanski humanist, Drago Pilsel, koji se zalaže i za ekumenski dijalog, i da predajem studentima Američkog univerziteta u Rimu o medijima i međunarodnim odnosima, globalizaciji i medijima, evropskim masovnim medijima i međunarodnoj političkoj komunikaciji. Kao što bi rekao Volter: treba obrađivati svoj vrt. I to je to.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 4
Sabahudin
Mihailo
Vladimir
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar