Superliga - kad bogataši izvise

Piše: Živan Lazić

Propao je do sada najsnažniji pokušaj bogatih klubova da se osnivanjem Evropske superlige (ESL) u velikoj meri izdvoje od celine kontinentalne fudbalske zajednice. Kako su već duže vreme najbogatiji ujedno i rezultatski najbolji, cilj je bio osloboditi se balasta neinteresantnih utakmica, rizika povrede asova i da se igraju mečeva samo sa, i po umeću i po novcu, sebi ravnima.

Procena je da bi se u kase svakog od dvadesetak odabranih klubova slilo dva do četiri puta više novca nego do sada.

Predstoji teži izazov

Problem je, međutim, što bi uvećanje prihoda išlo na štetu svih ostalih klubova, pa i nacionalnih fudbalskih saveza. Takođe, aprilski pokušaj je naišao i na veliko negodovanje javnosti i navijača željnih da, ipak, na delu gledaju veći broj ekipa i igrača, a ne stalno jedne te iste makar bili i nesporno najbolji.

Za sada svi kontinentalni klubovi ostadoše pod istom kapom. Međutim, svakom mora da bude jasno da će se intezivirati napori na osnivanju Superlige. Predsednik Reala Florentino Perez, jedan od kreatora pokušaja, jasno je rekao kako su osnivačka akta malo odložena, ali da će se i dalje raditi po ovom pitanju. Uostalom, pokušaji nisu od juče i odavno su poznati.

Na potezu je UEFA. Uspešno je sprečila najžešći pokušaj odvajanja najboljih, sada je pred njom krupniji i teži izazov. Treba sačiniti reformu postojeće Lige šampiona tako da novom verzijom budu zadovoljni i bogati i siromašniji klubovi, sa istoka baš kao i sa zapada kontinenta. Kako oni iz Skandinavije, tako i oni sa Mediterana. Naravno, treba udovoljiti i navijačima, sponzorima, medijima...

Embed from Getty Images

U suprotnom, pitanje će biti jedino kada će neko drugi, a pre svega najbogatiji klubovi, preuzeti stvar u svoje ruke i transformisati ne samo najuglednije, već i sva druga fudbalska nadmetanja na Starom kontinentu.

Fudbaleri preoterećeni

Dakle, ako želi da opstane kao krovna organizacija, "kući iz Ciriha" je potrebno da pronađe način uvećanja prihoda, ali i još više novca za klubove i nacionalne saveze. Ozbiljna je zamerka da je pre tri godine u samom Cirihu ostalo čak 800 miliona dolara. Još je važnije da se nađe prihvatljiva forma nadmetanja u okviru Lige šampiona i dva preostala klupska nadmetanja.

Sve teže će klubovi i igrači pristajati na pojedine nepotrebne reprezentativne utakmice, koje jačim klubovima samo oduzimaju termine, a na kojima je i izraženiji rizik od povrede. Mora se prekinuti sa praksom da najbolji igraju i po osamdeset utakmica godišnje. Previše je.

Ulaznice bi mogle da budu cenovno pristupačnije širem krugu ljubitelja sporta, a reforma bi morala da podrazumeva i snižavanje televizijskih pretplata za vezano posmatranje fudbalskih prenosa, od petka uveče do ponedeljka ujutru.

Podsticaj slabijima

Svakako bi dobrodošlo insistiranje na umanjenju posredničkih provizija pri prodaji igrača. Ubuduće bi bilo dobro da se više vodi računa kako se domaćinstvo najvećih takmičenja ne bi u dobroj meri sticalo koruptivnim mehanizmima.

Tu je, naravno, i promena propisa sa idejom da klub koji uloži u razvoj igrača može duže nego do sada da zadrži fudbalera u svojim redovima. Dugo vremena je dobna granica za odlazak u inostranstvo bila ta koja je i klubovima iz siromašnijih sredina omogućavala da, pogotovo kada naiđe dobra generacija, dostigne kvalitet evropski najboljih.

Embed from Getty Images

Moguće da je potrebno da se ponovo razmotri Bosmanovo pravilo po kome, kada je reč o kontinentalnim nadmetanjima, svi evropski igrači u klubu imaju isti tretman. Drugim rečima, da se ograniči broj stranaca u ekipi moguće je samo u domaćim prvenstvima.

Mada je u prvo vreme hvaljeno, kasnije se pokazalo da pravilo, uz niz drugih promena, nije podsticajno ni za razvoj mladih igrača, niti za razvoj manjih klubova. Računa se i na pravilo da po završetku sezone slabije plasirani klubovi, kako bi poboljšali kvalitet tima, imaju prednost pri angažovanju novih igrača.

Lopta (ni)je okrugla

Osnovna razlika u odnosu na aktuelna takmičenja je u zatvorenosti Superlige. Po uzoru na američka nadmetanja, učesnici iz ESL ne bi ispadali. Tačnije, princip bi prvih sezona važio za 15 povlašćenih klubova, dok bi najslabiji od preostalih pet ispadali.

Kasnije bi se liga u potpunosti zatvorila. Takav pristup zapravo deli klubove na dva segmenta, najboljih dvadeset sa jedne i sve ostale sa druge strane. Klubovi iz jedne nikada ne bi igrali sa klubovima iz druge skupine. Time se narušava princip o vertikalnoj prohodnosti klubova, dok bi timovi iz malih sredina bili potpuno skrajnuti.

Istovremeno, u Superligi gotovo da bi bila nemoguća krupna iznenađenja, senzacionalne pobede, odnosno da slabiji, poneseni igrom, pobede boljeg, pa i globalnog lidera. Ta vrsta iznenađenja je gotovo mitologizovana kroz izreku "lopta je okrugla". Jednostavno, u Superligi bi svi učesnici bili toliko izjednačeni da ih niko ne bi posmatrao kroz prizmu "jači, slabiji". Kategorija iznenađenja bi se jednostavno ugasila.

Kupovina radi iznajmljivanja

Mora pak da se primeti da ideja o evropskoj ligi nije nova, niti je stigla sa druge strane Atlantika. Unazad šest, sedam decenija UEFA radi na tome, pitanje je naglo aktuelizovano posle dvehiljadite godine, od kada vlada dominacija klubova "petice" (Velika Britanija, Španija, Nemačka, Italija, Francuska), pa je poslednjih decenija teško u polufinalu Kupa šampiona naći makar jedan tim izvan ovog kružooka.

Tačnije, dominira dvanaestak timova nedavnih potpisnika o osnivanju lige, uz Bajern, Borusiju i Pariz Sen Žermen, takođe viđenih u ekskluzivnom društvu, ali koji nisu stavili pečat na osnivački ugovor. Ovi timovi ne samo da su najbogatiji i najbolji, nego su prethodnih decenija kontinuirano kupovali sve vrednije igrače koji su se pojavljivali na Istoku Evrope, u Brazilu i Argentini, Africi, Turskoj… Bukvalno su olešili desetine i desetine solidnih evropskh klubova, potencijalnih rivala.

Embed from Getty Images

Čelzi je rekorder po broju igrača koje je doveo u svoje redove, ali koji već godinama ne igraju za londonski tim, već ih novi klub iznajmljuje drugim, sasvim solidnim ekipama. Trenutno je dvanaest takvih fudbalera, među njima i odlični fudbaler iz Hrvatske Pašalić. Kao član Čelzija završava sedmu sezonu igrajući čas za italijanske, čas za ruske klubove. Ovakvim potezom, čuveni londonski klub sprečava glavne potencijalne rivale da dođe do igrača sa kojim bi bili više nego ozbiljni takmaci.

Klub postao preduzeće

Tokom poslednje dve decenije, mnogo toga se drastično promenilo na evropskoj fudbalskoj sceni. Daleko su vremena kada su Steaua ili Crvena zvezda osvajali titulu kontinentalnog šampiona; tokom poslednje decenije prošlog veka još su samo kijevski Dinamo i Galatasaraj imali po (kratak) period dobrih rezultata, ali bez titule.

Od tada, sve se vrti unutar skupine najboljih, za ostale velik uspeh je ući u grupni deo Lige šampiona, što, inače, automatski obezbeđuje 40 miliona evra. UEFA živi od Lige šampiona i evropskog prvenstva reprezentacija čiji je vlasnik, a gro novca prosleđuje klubovima i nacionalnim selekcijama. Pravila o visini nadoknade su precizna i povremeno se dopunjavaju.

Ima onih koji kažu da je amerikanizacija evropskog fudbala počela osamdesetih, kada je Totenhem, prvi među sportskim klubovima, akcije izneo na berzu. Brojniji su oni koji "amerikanizaciju" vezuju za nešto kasniji period kada italijanski klubovi počinju naglo da uvećavaju svote za dolazak vrhunskih igrača. Predvodnik trenda bio je kasniji premijer Italije Silvio Berluskoni, velik pobornik zatvorenih takmičenja.

Nije zanemarljiv ni udeo Margaret Tačer za vreme čijih mandata se dogodilo razulareno divljanje britanskih navijača. Nakon grubih incidenata, uredila je britanski fudbal tako da je od kluba napravila preduzeće za pravljenje profita pomoću fudbala. Istim putem su pošli i evropski timovi. Nekadašnja forma kluba, decenijama poprilično idealizovana, je davna prošlost.

Druženje pretvoreno u tržište

Globalizacija, uz neviđeni razmah televizijskih prenosa, dodatno je podstakla promenu strukture navijača. Od velikih sada se nijedan ne oslanja samo na nacionalne okvire. Traže ih i nalaze po celom svetu.

Mančester junajted je godinama tokom letnje pauze igrao po dve utakmice u Kini, od kojih jednu obavezno izvan Pekinga i Šangaja. Cilj je bio čvrsto vezati za klub potencijalne navijače sa novog tržišta, tako da danas neobično popularan klub u najmnogoljudnijoj zemlji ima 50 miliona poklonika.

Ovako vezivanje mladih za najjače svetske klubove posebno je pogodilo manje klubove iz lokalnih sredina. Ostali su bez pristalica, a sporta nema bez publike.

Embed from Getty Images

Nekada smo smatrali da se navijači dobrim delom formiraju po osnovu Jungovog učenja o arhetipovima. Danas je takvo stanovište anahrono. Globalizacija je omladini i u najvećoj zabiti učinila svetske klubove svakodnevno prisutnim, dok su emotivane naklonosti za lokalna sportska društva minimalizovana. Na promenu samog navijača još je više uticao novac, preciznije kladionica. Danas navijač jedva da je emotivno vezan za klub, više je u pitanju interesno, preko klađenja, vezan za fudbal.

Zapravo, fudbal je samo dobar primer u kom smeru se razvija kapitalizam. Mada je kompjuter i na njemu zasnovana digitalizacija najvredniji proizvod čovečanstva, svi su jeftini i u različitim verzijama dostupni širokim i siromašnijim slojevima stanovništva. Toliko je jeftin da na izradi hardvera više nema velike zarade.

Kapitalizam današnjice počiva na kreiranju tržišta tamo i gde ga nikada nije bilo. Ranije generacije teško da su pomišljale totalnu komodifikaciju prostora ranije rezervisanih za sfere uobičajenih socijalnih kontakata i druženja. Fudbal je jedan takav prostor, nismo ni primetili da se iz zabave i slobodne zone transformisao u delatnost pomoću koje se stvara profit.

Ogromni dugovi najbogatijih

Sada je pitanje kako u igri sa 22 igrača na terenu nekako očuvati u tragovima zaostale segmente razonde i kako delatnosti dati humaniji karakter. To je maksimum što bi se, možda, moglo, postići, pokušaj povratka na staro bio bi uzaludan.

Mada ima skeptika, moguće je sačuvati profitabilnost fudbala a pridodati mu karakter igre i društvene zanimacije. Pokazalo se da, i pored svega, fudbal baš i nije toiko profitan da povremeno, tačnije često, ne zahteva podršku države ili grada. I najbogatiji i najbolji klubovi su, zapravo, dužnici. Bili bi i mnogo veći da svi odreda nisu nasledili stadione, a i troškovi održavanja osnovnog objekta obično padaju na lokalnu zajednicu.

Klubovi su otišli i korak dalje. U borbi da kontinuirano budu najbolji, upravo su najbogatiji davali najviše za vodeće svetske driblere. Sada su svi odreda u dugovima, a situacija je dodatno pogoršana pandemijom.

Embed from Getty Images

Dvanaest potpisnika osnivanja superlige zbirno duguje 5,58 milijardi evra. Najviše Arsenal 970 miliona, dobar deo toga potiče od, prvog u istoriji kluba, ulaganja u novi stadion. Slede Barselona sa 704 i Mančester Junajted sa 675 miliona. Dug Juventusa je 611, Intera 543, Atletika 469, Reala 467. Na dnu liste su Čelzi (174), Milan (161) i Mančester siti sa 148 miliona.

Finte ne pomažu

U poslednje vreme UEFA, na osnovu televizijskih prava i sponzorskih ugovora, godišnje prihoduje oko 2,8 milijardi evra, pa bi pobednik Lige šampiona mogao dobiti više od sada pripadajućih stotinak miliona. Uostalom, procena je da bi prihod ubrzo mogao dostići četiri i po milijarde.

U svakom slučaju, u Cirihu imaju prostor za manevrisanje. Međutim, evropski fudbal je na prekretnici i tu malo pomaže finta levo, finta desno. Neophodno je šire sagledavanje igre, globalnih trendova, te iznalazak rešenja koje će bar za izvesno vreme zadovoljiti izuzetno široku i raznorodnu strukturu za fudbal zainteresovanih.