"Spens" - medalja za svedočanstvo naše propasti

Ovih dana pljušte mu medalje, k'o kokice iz automata. Umesto njih, možda je bilo primerenije da se jednom četrdesetogodišnjaku uruči, ako ne bjuti, onda bar SPA vaučer, za - bar delimični - fizički i duhovni oporavak.
"Spens" - medalja za svedočanstvo naše propasti
Foto: 021.rs
Sportski i poslovni centar "Vojvodina", među Novosađanima od milja kršten u "Spens", u znak sećanja na Stonotenisko prvenstvo sveta koje je 1981. godine održano u Novom Sadu, a povodom kojeg je ovaj arhitektonski gigant i izgrađen, ovih dana na bilbordima širom grada dobija medalju u znak proslave 40. rođendana.
 
Pljušte mu medalje, k'o kokice iz automata, a možda je, umesto njih, bilo primerenije da se jednom četrdesetogodišnjaku uruči, ako ne bjuti, onda bar SPA vaučer, za - bar delimični- oporavak.
 
Ali mi prosto volimo da slavimo naše propasti, da ih dižemo na nivo nacionalnog ponosa, traje to od one bitke u delu zemlje koji, sa ili bez non-pejpera, objektivno više nije naš, do zgrada i institucija koje su živo svedočanstvo našeg propadanja. 
 
Nekada ponos i istinski simbol grada, danas je tek tužna građevina čiji su delovi oronuli - prilično ili skroz (šetnja kroz "Spens" je tu ozbiljno vidljiv dokaz), i dalje nedovršeni (sada derutni prostor pored otvorenog bazena koji je bio Dino-park), pogrešno renovirani i rekonstruisani (zatvoreni bazen), prostori bez adekvatnih sadržaja (otvoreni bazen, veliki deo neiznamljenih lokala u celoj zgradi)...
 
Hale u kojima su u jednom trenutku braća Grbić, Mešter, Gerić, Boškan, Batez, Vujević, Kovač i Mijić svojim umetničkim klizanjem kroz vazduh - do same krovne konstrukcije ove zgrade - dizali radost obojkaških sladokusaca - utihnule su. I sportu su drugačije boje danas. Tako je "Spens" danas postao tek prečica koja živi mahom zahvaljujući studentima, kojem tek tri kafića daju kredibilitet da se nazove delimično živim. 
 
Mesto kojem su, tvrde neki koji te geste pamte, Novosađani nekada darivali svoje kućno cveće ne bi li bilo lepše i zelenije, bilo je zapravo simbol solidarnosti jednog vremena, imenilac zajedništva, simbol potrebe da se zajednički prostor oplemeni, da bude blistavo lice zajednice. 
 
Danas toga više nema. Danas se zajednički prostori ruže, ruše, lome, prljaju, zapišavaju, ne čiste, potkrada im se mobilijar, kradu se čak i sadnice sa javnih površina, na njih se - maltene inkognito - načičkavaju spomenici bez smisla i potrebe... I onda se tim derutnim i pohabanim prostorima daju medalje. 
 
Ali i kao takvi, sa medaljama na trošnom kaputu, oni su i dalje ogledalo duha vremena, ali ovog - vremena bezidejnosti, bezobzirnosti, samodovoljnosti, odsustva potrebe za zajedništvom, izostanka solidarnosti, nemanja potrebe za zajedničkim prostorom koji će biti mesto rađanja sportskog duha novih generacija i nove umetničke kreativnosti i snage koje su trenutno ozbiljno posustale.
 
Oni su slika i prilika vremena u kojem je važno uzeti procenat od svega što izađe na videlo dana, vremena u kojem se više niko ni ne trudi da sakrije propast, krivolovstvo i krivokletstvo, jer uvek se tu nađe velika politika da ti da alibi i aminuje da nisi lopov, iako se vidi da caru uveliko zebe guzica, jer gaća na njoj već dugo nema.
 
Pa ipak, moglo se i drugačije. Manje bombastično, iritantno, pa i uvredljivo, sa više smisla, mere i stila. Umesto postavljenih bilborda, možda je korisnije bilo oprati prozore, očistiti prljavo stepenište, urediti WC, upristojiti amfiteatrić koji studenti i danas od milja zovu "kada", ofarbati tu i tamo ponešto što se još spasiti može, umesto kanti u koje curi kiša zakrpiti tamo gde curi, skinuti rđu sa cevi, možda sniziti zakupe lokala ne bi li još neko pristigao pod krov ove zgrade, rastvoriti prozore i vrata i pustiti malo vazduha unutra, učiniti taj prostor opet bližim ljudima... 
 
Jer, ko zna, možda još negde na nekoj Detelinari, Podbari, Telepu, Limanu, Naselju, Klisi, ili u centru ima neki ludak koji bi "Spensu" i danas doneo neki cvetić u saksiji. U znak sećanja na nemoguće kojem se svi, sve u prilike, uzaludno nadamo...
  • Ilija Čvorović

    05.05.2021 23:17
    Ljudi su .....
    Taj sa bilbordima je to od nekoga zasluzio, u tom grmu lezi zec, samo ga autor teksta ne vidi, čekaj da baštovan nauči da deli pa ce biti i zelenila.
  • Vlada

    04.05.2021 10:54
    @Pera

    A najviše spomenik propaloj Srbiji.
  • Bojan

    04.05.2021 09:49
    @Dejan

    Svašta sam u životu video, ali da neko leči svoje komplekse što ne zna da pliva i kliže time što mrzi Spens, e to mi je novo.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.