"Usamljena djeca juga" (Izdavač "Lom", 2020), knjiga priča Dragana Markovine, hrvatskog istoričara, oda je čoveku juga, natopljenom suncem i kraškom surovosti. Priča je to o Mostaru koga nema i Splitu koji nestaje, priča koja razotkriva kako je zapravo nestao duh naših gradova i kako su potom nestali i oni sami i pretvorili se u velika sela u kojima su ljudi postali bezvoljni spavači u svojim nepostojećim životima.
Zbog njenih fantastičnih pasaža, ova Markovinina knjiga mogla bi se komotno nazvati punokrvnom sestrom "Mediteranskog brevijara" Predraga Matvejevića ali i knjige "Pisma s juga", Markovininog sugrađanina po rođenju Marka Tomaša.
Markovina je istoričar, pisac i publicista, bio je predsednik stranke Nova ljevica, dobitnik je nagrade "Mirko Kovač" za knjigu "Između crvenog i crnog: Split i Mostar u kulturi sjećanja". Svojim se društvenim angažmanom i kolumnama koje piše za regionalne portale preporučuje za pravog sagovornika na temu (anti)fašizma, slobode i solidarnosti, a o svemu tome govorio je u intervjuu za 021.rs.
021: U moru povampirenja raznih društvenih naopakosti koje prečesto imaju nacionalističko-fašistička obeležja, leve ideje kao da iščezavaju, kao da nestaju solidarnost, borba za pravdu, čežnja za istinom, empatija, zajedništvo, neki zajednički dostojanstveni imenilac ispod kojeg se ne ide, koji nosi oznaku no pasaran za svaku vrstu društvene devijantnosti. Svejednost je neka opšta društvena klima. Uzajamnosti, iz kojih proističe napredak čovečanstva, nema, odnosno, ima je jedino u okviru nekih uskoličnih interesa ili malih interesnih grupa. Kovid situacija to je dodatno zaoštrila. Vidite li vi neki prostor koji bi se mogao otvoriti, prostor u kojem bi bio moguć dijalog koji bi utemeljio neki novi globalni levi front?
Markovina: Radije bih govorio o našim jugoslovenskim prostorima i Evropi u celini. Nije u pitanju da levica postoji i komunicira, pa i sarađuje gde i koliko može. Od slovenske Levice, preko Nove ljevice, Možemo i Radničke fronte u Hrvatskoj, do "Ne davimo Beograd" i SDU-a u Srbiji.
Jednako kao što postoji i Levi blok stranaka u Evropskom parlamentu. Syriza je, bez obzira na sve, otključala neke procese, Podemos ih je nastavio, pojavio se tu i Varufakis, međutim ono čega moramo biti svesni jeste to da generalno živimo u vremenu strašnog uspona postfašističke desnice i istorijskog poraza levice. Sve ovo što sam nabrojao, tu je tek da drži vatru živom i ubacuje neke dobre ideje u politički prostor, pa ih i legitimizuje za raspravu. Ali to će, nažalost, još duže vreme biti maksimum. S nizom poraza i ponekom pobedom.
021: Jugoslovenstvo je bilo ozbiljna vrsta emancipacije vremena u kojem je kao ideja postojalo. Je li posle svega, buđenja ili rađanja novih/starih nacionalizama, delimičnog otrežnjenja da nas spajaju nemoguće životne okolnosti poput pandemije, iako nas političke elite i dalje pokušavaju razdvojiti, moguće da se definiše neka nova vrsta političko-društvene emancipacije na ovim prostorima? I šta mislite je li ona moguća bez vidljivog ekonomskog napretka nabolje onog staleža koji danas radi za 300-400 evra?
Markovina: U političkom smislu ne vidim nikakvu skoru radikalnu promenu. Ono što vidim jeste konstituisanje svih ovih manjih stranaka i pokreta na održivoj osnovi i s nekim relevantnim rezultatima. A jugoslovenski prostor se podelio na način na koji zapravo i funkcioniše poslednjih 150 godina.
S jedne strane, tu je more deklasiranih i siromašnih ljudi koji nemaju ni mogućnosti, ni vremena da zamišljaju ikakav drugi svet osim ovoga koji im je poznat. Imamo nacionalističke elite koje se jako dobro razumiju, zatim regionalnu mafiju koja fantastično sarađuje. Trgovinu koja funkcioniše. Potom prilično veliki skup ljudi povezanih rodbinskim ili prijateljskim vezama koje su preživele ratove, te pre i posle svega zajednički jezik. No, u konceptualnom smislu, svest da je reč o jedinstvenom kulturnom, pa i ekonomskom prostoru, ima tek uski sloj progresivnih intelektualaca koji na tim osnovama i sarađuju.
021: Osim u pojedinačnom aktivizmu, postoji li danas još negde borba za opšte dobro?
Markovina: Postoji, naravno. Od pokreta koji štiti reke, do brojnih ljudi koji brane od urbanističku devastaciju gradove i obalu, odnosno javne prostore. Međutim, ono što je karakteristika novih društvenih borbi jeste njihovo svođenje na komunalnu problematiku, bez vere da je nekakva velika ideja još uvek moguća. Što je svakako bolje i životnije od idejnog prenemaganja teoretičara revolucije koji se nikada u životu zapravo nisu izložili ničemu.
021: Pišete u knjizi i o lokalnim ridikulima. Danas takvima mediji daju vrlo opasan kredibilitet. Njihovo je carstvo medijsko. S druge strane su ljudi koji seizmološki osećaju tekstonska pomeranja u ovom društvu, ali obespravljeni, marginalizovani, bez sredstava za borbu, nezanimljivi medijima jer ne pokazuju naznake bilo kakve klovnovske prirode, za njih kao da je došlo vreme "Nemam više s kim, a ni protiv koga..."
Markovina: Bitna je razlika između - na marginu - sklonjenih ljudi, što vlastitim izborom, što zbog nerazumevanja sredine, o kojima pišem u knjizi "Usamljena djeca juga", od ridikuloznih populista poput Trampa, Keruma, Janše ili Vučića. Prvi su divni luzeri, a drugi su moćnici. I prvi su, naravno, životno mnogo zanimljiviji, no što će ovi drugi ikada biti.
021: Endemski nacionalizam brižno gaji potpunu destrukciju i napad na javno. To je vidljivo u svim segmentima društva, najočiglednije je u možda u arhitekturi, u "prevaspitavanju" estetike gradova, čime se negde pokušava promeniti i istorija samog grada. Gde je nestala ta kultura gradova? Gde su nestali naši gradovi? Čovek ima utisak da su ih urušili oni koji su ih odabrali za život, a nisu ih voleli baš zbog onog zbog čega su oni bili gradovi, i onda su se sistemski trudili da to unište.
Markovina: Mi smo premalo vremena živeli u modernističkoj stvarnosti, koju su raspad Jugoslavije i rat koji je usledio, zajedno s filozofijom privatizacije i ortačkog kapitalizma definitvno uništili, da bismo imali ozbiljno raširenu svest o filozofiji grada i njegovih javnih prostora.
Zato uostalom i jeste bilo moguće sve to skupa. Najgore od svega je pak to što je taj modernizam uništila upravo partija koja ga je i stvorila. Sve ostalo, što ljudi razočarani razvojem događaja pokušavaju pripisati nekakvim ljudima sa sela i nacionalistima, došlo je kao posledica.
I što se pre rešimo tih stereotipnih iluzija, tim bolje. Dakle, dogodio se poraz. No, istovremeno taj socijalistički modernizam je stvorio solidnu osnovicu ljudi koji razumeju sve ovo o čemu mi pričamo i kojima je do kulture gradova, ideje modernizma i socijalističkog nasleđa stalo.
Bogdan Bogdanović je sa svojim knjigama možda i najreprezentativniji čovek za ilustraciju ovoga o čemu govorim. U tome i jeste nesreća, što tih ljudi, odnosno nas, ima dovoljno da u konceptualnom smislu razumemo problem i osmislimo odgovor, ali nas je premalo da te procese zaustavimo. A kad jednom pojedete prostor, to je nemoguće poništiti.
021: Govorite o rodnom Mostaru kao gradu koji je preživeo, doduše u tragovima. Jesu li preživeli ljudi, šta mislite? I nije li slično i sa ostalim gradovima, od Splita do Novog Sada. Mi zapravo ne znamo da li su to još uvek gradovi jer duha koji ih je činio – nema. Da li možda govorimo o nekim sitno ili krupno interesno-politički organizovanim polisima, čija je lepota življenja zauvek narušena "poetikom" devedesetih?
Markovina: Bitna razlika između Mostara i ostalih spomenutih gradova jeste u tome što je Mostar imao dvostruki rat devedesetih, što je u centru grada bila prva linija fronta, što je ostao do danas suštinski podeljen, što mu je kompletan centar sravnjen sa zemljom i što iz svega toga vuče neverovatnu traumu.
On jeste ostao višenacionalan, ali u gradu sasvim sigurno ne živi više od četvrtine predratnog stanovništva. Naravno da su i ostali gradovi u Jugoslaviji izgubili dosta toga što ih je činilo prepoznatljivim, zato što im se na ulicama, u duhu i svakodnevnom životu jasno ocrtava vladajuća nacionalistička ideologija. Zbog čega su ih mnogi i napustili.
Ali, to nije uporedivo s temeljnom promenom Mostara u kojem sad već svaku sitnu promenu, poput one da konačno nakon 25 godina odluče pustiti u rad fontanu na Bulevaru, ili da se obnovila Saborna crkva shvatam kao revolucionarnu promenu. Očekivati bilo šta više od toga je ozbiljna iluzija, koje sam se okanio.
021: Kažete da smo u kapitalizam ušli direktno iz podrumskog skloništa. Prošlo je nekoliko decenija, a još smo obnevideli...
Markovina: Jesmo, da. S tim da ja, za razliku od mnogih na aktivistickoj levici, ne mislim da se rat vodio da bi se privatizovalo društveno vlasništvo. Taj zaključak nije ništa drugo nego whishful thinking koji pokušava izbeći konfrontaciju s nacionalizmom. Ne, pre i posle svega bio je nacionalizam kao neverovatno raširena i ukorenjena ideologija, a pljačka društvenog vlasništva i ortački kapitalizam došli su kao posledica.
Najtužnije od svega jeste što bi većina ljudi zaista htela socijalizam, ali nikako ne bi da im se sruše nacionalni mitovi i ta pogubna ideologija. Zbog čega stalno biraju iste. Da stvari dovedemo do kraja, previše ljudi je sklono nacional-socijalizmu, pri čemu ovo prvo prevladava.
021: Bolno odjekuje rečenica iz knjige da se u Mostar vratite da se nauživate propasti. Kažete da su Mostar dva sela sa urbanom infrastrukturom koja nimalo nevino žive svoju podeljenost. Zašto logika stvarnog života nikad ne pobeđuje politiku?
Markovina: Eh, tu knjigu sam pisao 2018. godine, a od tada do danas sam se skoro pa vratio u Mostar i svakako provario traumu, koliko je to bilo moguće, te naučio živeti u novoj realnosti. I iz današnje perspektive mogu reći da život jeste otišao dalje. Drugačiji, u većini stvari lošiji, s nasleđem devedesetih koje je sveprisutno, ali je ipak tu. I logika života jeste nadvladala. Tako da sam, koliko god u političkom smislu bio pesimističan, u životnom mnogo optimističniji.
021: Zašto na pitanje, šta se u smislu neke nove svesti može očekivati od novih generacija, kažete – ništa?
Markovina: Zato što su, s jedne strane, odrasli u kontekstu agresivnog nacionalizma, retradicionalizacije i sveprisutnog klerikalizma, a s druge, u vremenu potpune opsesije virtuelnim svetom, odmaknuti od kulture i stvarnosti. Koji god od ta dva ponuđena puta izabrali, ne mogu ponuditi nikakvu novu vrednost. Osim izuzetnih pojedinaca, naravno.
021: Prošlost se ovde stalno izvlači u nedostatku smislene sadašnjosti, onoga u čemu bi se pronašao alibi življenja. A život je jedan, nema reprize...
Markovina: Treba neko vreme da čovek shvati kako je život jedan i da realno kratko traje. Kad to shvati, onda nema nikakvog smisla da ga troši na loše ljude i emocije, te na bitku s vetrenjačama. Treba jednostavno živeti lepo, čitati, ploviti, družiti se i govoriti otvoreno o svemu bez histerije.
Svestan sam, naravno, da je privilegija moći živeti tako, ali to mi se danas čini kao jedini smislen izbor. Živeti kao usamljena deca juga.
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar