Udžbenik iz istorije za peti razred osnovne škole kaže: Hopliti su gusto zbijeni redovi grčkih pešaka. Nastupali su zajedno i teško je bilo probiti se kroz njihove redove.
Treba pažljivo pročitati tu rečenicu: "Nastupali su z a j e d n o i teško je bilo probiti se kroz njihove redove."
Sa ovim, debelo boldovanim redovima, udžbenik iz istorije za peti razred trebalo bi promptno da se pošalje našoj opoziciji, ovoj koja uvek drami oko svake teme, bitne ili nebitne, a koja u suštini uvek znači dodatno razjedinjavanje među njima.
Trenutno je to dubioza zvana "predizbori ili ne", oko koje se čak i javno svađaju na jednoj od retkih televizija na kojoj mogu da se pojave i pokušaju da privole birače da porazmisle o svojoj budućnosti, onoj koju su upravo oni - ti koji većaju oko prajmersa, u doba kad su bili vlast - sjebali.
Suštinsko pitanje je zapravo, može li se hoplitizam zapatiti u našoj opoziciji, može li lično ućutati pred mogućnošću kolektivne dobrobiti, može li naša opozicija da smogne snage da se uzdigne iznad svoje samodovoljnosti, samozaljubljenosti i nasebenavučenosti?
Ima li hoplita među njima koji bi mogao da upali duh hoplitizma među građanima Srbije, ili je realno sranje stvari: nit' hoplita među njima, nit' snage među nama, njima i dalje ogrezlim u razne zgodne privilegije i nama pozapošljavanima po državnim preduzećima i sitnosopstveničkim sinekurama koje tako grčevito branimo, ne stideći se sebe ni pri pogledu na svoju decu, dok se istovremeno obmanjujemo da je dovoljno da se zgrožavamo po kuloarima, ironično nadmudrujemo na Tviteru i forvardujemo kakvu elektronsku peticiju, koja ama baš ničemu ne služi.
Od salonskog anarhizma nema sreće. Nič. Ništa. Sve dok neki "Velja Ilić", ali onaj iz vremena kada za njega većina Srbije nije ni znala da postoji, ne ustane i ne uzme govnjivu motku u ruke.
Ovoj zemlji zapravo nedostaje jedan čovek, neko ko bi učinio ono što se 1990. godine desilo u osmini finala Mundijala, na utakmici između Brazila i Argentine. Brazil je tokom cele utakmice bio bolji. Pred kočopernim Brazilcima, Argentinci su se doimali kao svita balavaca sa neke seoske livade koja tu nešto malo pokušava da smrsi konce brazilskim asovima. Ali onda se iznenada pojavila neočekivana sila koja je rešila meč.
Taj, ukazani gaučos ex machina, zvao se Dijego Armando Maradona koji je pri kraju same utakmice omogućio da, na njegov pas, Klaudijo Kaniđa u brazilsku mrežu ubrizga neočekivani gol i tako dovede Brazil do ruba nervnog sloma, a Argentice u delirijum tokom kojeg su terenom jurcali kao muve bez glave šireći ruke baš kao onaj brazilski Hrist spasitelj na vrh brda Korkovad, iznad Rija de Žaneira.
Da se vratimo na početak... Hopliti... Zbijeni redovi... Zajedništvo...
E sad... Problem je što nesrećni Kluni nije Maradona, iako se neprekidno preporučuje da bi ponovo zaigrao, a nikako da mu neko sakrije kopačke, prijateljski šapne, ili drekne u uvo, da je politički potpuno otromboljen, passe, pluskvamperfekat, u prevodu - politički mrtav.
Uostalom, isto onako kao što su politički mrtvi i Jeremić, i Đilas, i Lutovac, i Veselinović, i Obradović, i svi ostali pokojni opozicioni i "opozicioni" političari, koji jašu na nekakvom opozicionom mitu, uključujuči i one koji reklamiraju poeziju istaknutog sns-ovca dok od njega kamče nemale pare za svoje privatne prćije, a u intervjuima istovremeno patroliraju po staroj političkoj slavi.
Svi oni treba ekspresno da budu upućeni na smetlište istorije i to u neki potom teškorasklopivi kontejner - o kojem treba da brine isključivo novosadska "Čistoća", ova koja godinama nema dovoljno ljudi da očisti ulice i isprazni kontejnere, jer upravo su svi oni u toku svog mandata, izneverivši sve što se izneveriti moglo, omogućili ovako šokantno autoritarnu vlast i nepodnošljivu stvarnost.
Oni su omogućili dolazak onih koji su se pobrinuli da sve što je smisleno postane nestabilno i nestane. Oni su omogućili da našom sadašnjošću vladaju ljudi sumnjivog morala i kompetencija, koji pristaju da rade najgore gadarije, pa onda, ucenjeni, postaju "ljudi od poverenja" koji šetaju po nacionalnim televizijama i govore ono što ostavlja nesagledive posledice na mozak svakog pristojnog čoveka.
Oni su nas doveli do toga da čuvena rečenica Borisa Vijana "Pjuvaću po vašim grobovima" bude mantra svakog čestitog, a ogorčenog građanina ove zemlje.
Nama jedino preostaje da u međuvremenu probamo da progledamo? Da vidimo, ima li među nama hoplitovske snage? Ima li Maradone među nama? Nekog ko bi se iznenada pojavio i dao smisao ovom besmislu? Može to i mimo "prajmersa", samo ako nam je dobrobit zemlje i svih ljudi koji žive u njoj - na srcu.
A ruku na srce, po onome što slušamo, čitamo i gledamo - nije. Svima njima na srcu nismo ni mi, ni Srbija, ni Vojvodina, ni Šumadija, ni Kosovo, već, besramno, samo oni sami sebi. I zato smo najebali, sa sve nadom da će jednom neki Maradona iznenada istrčati na teren...
P. S. Poruka Kluniju: Ima boljih od tebe! Ako boga znaš, nemoj se kandidovati!
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 11
Geralt
E taj nama treba, na kraju, koji nece dopustiti da se red osipa i raspada.
Djuri
Anonimus
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar