Jedan od najboljih odbojkaša koga je ova zemlja ikada imala danas pomaže sportistima da prebrode blokade, bilduju samopouzdanje, ugase tremu, ali njegovi saveti mogu da pomognu i običnim ljudima.
Foto: 021.rs
Bilo je svojevremeno vrlo zanimljivo gledati Andriju Gerića na odbojkaškom terenu dok je sa reprezentacijom razbijao čak i suludo dobre italijanske odbojkaše. Bilo je neke čudne mirnoće u njegovoj igri, staloženosti i zrelosti netipične za njegove tadašnje mlade godine, ali i vulkanske strasti i energije zbog kojih je bio jedan od stubova igre i jedan od omiljenih igrača.
Njegova sportska biografija, između ostalog, beleži: 20 godina profesionalnog bavljenja sprotom, 40 medalja, od čega dve olimpijske i 943 odigrane utakmice. Zbog svega toga ponos je reći da je - i dalje - građanin ove zemlje.
Po završetku profesionalne karijere, Gerić nije otišao u ugostitelje, kako često sportisti umeju da urade, što ne znači da je pogrešno otvoriti kafanu ili restoran, a nije zavrteo ni rulet sa politikom. Završio je psihologiju i postao diplomirani psiholog. Potom je masterirao neurolingvističko programiranje (NLP), a u Španiji je završio edukaciju za sportski performans trenera, što je, objašnjava Gerić, sintagma za rezultate koji se postižu sa timom.
Danas se bavi sportskim koučingom, pomaže sportistima da se oslobode blokada i treme, da reše probleme, da poboljšaju svoje fizičke i duhovne performanse tako da njihov hardver i softver, dobro usklađeni, mogu da daju najbolje moguće rezultate. O svemu tome, ali i mogućnosti primenjivosti njegovih sportskih i "mentalsportkoučovskih" iskustava u svakodnevnom životu običnog čoveka, govorio je za 021.rs, objasnivši već napočetku slikovito da je on nešto kao prodavac alata koji sportistu opremi klještima, šrafcigerom, čekićem, mada je nekad bolji ibus ključ, da bi sam rešio svoj problem.
021: Kako ste ušli u svet psihologije? Kako ste odoleli stereotipu da posle profesionalne karijere ne odete u ugostitelje ili politiku, na primer?
Gerić: Postoje kod nas ti stereotipi, a mene je u drugom pravcu odvelo lično iskustvo odlaska na terapije. Naime, imao sam neki problem i radeći sa terapeutom, on mi je, kad je video kakav sam lik, predložio da se pozabavim psihologijom, odnosno da upišem psihologiju. Kako sam već bio pri kraju karijere, poslednje igračke godine proveo sam u Vojvodini, upisao sam faks i završio ga, a posle i NLP - neurolingvističko programiranje i još svakojake treninge povezane sa sportom i psihologijom.
021: Čovek je zbir genetike, sredine, kućnog vaspitanja i samovaspitanja, a sport je oduvek bio način da se čovek izdigne iznad sredine u kojoj živi. Da li je sport to i dalje, ili su ga cifre i politika razorile? Da li je sport danas sport ili točak kapitalizma koji sport vrti u pravcu dehumanizacije?
Gerić: Moja generacija sportom se sigurno nije bavila zbog novca. Ovaj prostor i zemlje koje su tu u novije vreme postojale, Srbija, Srbija i Crna Gora, Jugoslavija, prošle su teške periode i mnogi roditelji videli su sport kao mogućnost izlaska iz svojih situacija, kao kartu za bolji život.
Mislim da je taj pristup pogrešan, jer ne možete da tvrdite da će neko biti vrhunski sportista, bez obzira na to kakvi su mu početni rezultati, kakav je kao pionir, kadet, pa čak i junior. Da biste bili vrhunski sportista, osim znanja, treba da imate sreće, treba da imate telo koje će da izdrži te napore, da se ne povredite i da prihvatite taj način života koji nije nimalo lak.
Mi vrhunski sport vidimo samo kroz dobre rezultate, pobede, slavu, ono što mediji prikazuju, ali vrhunski sport znači mnogo treninga, požrtvovanosti, posvećenosti kada niste pod medijskom lupom.
Ljudima koji pretenduju da budu vrhunski sprotisti pokušavam da objasnim kakav je to život, šta to sve znači, da shvate celokupnu sliku, jer mediji ne daju uvid u ceo jedan dan vrhunskog sportiste. Svi koriste Novaka kao primer: mi njega vidimo kada pobeđuje, ali koliko radi i trenira, mi to ne vidimo, a ceo njegov dan posvećen je njemu i treningu, i to uopšte nije lako, ni njemu, ni njegovom okruženju.
U određenim periodima života ako ste sami, onda je to lakše, ali ako imate devojku ili momka, drugačije je, kao što je drugačije i kada imate porodicu. Nije lako sve "voziti", ni kad ste muško, ni kada ste žensko.
021: Naša sredina podozriva je i dalje prema traženju stručne psihološke pomoći, dugo je to bio ozbiljan tabu, ali možda danas ne bi bio da smo u boljoj ekonomskoj situaciji, pogotovo ne bi bio posle ove pandemije.
Gerić: Moj je utisak da postoji stigma, ovde ljudi ne znaju ni razliku između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Slično zvuče reči, ali nije sve isto. Kod nas prosto ne postoji kultura psihoterapije, nego više ono "Moja baba je imala je lek za to, pa uradi to i to", a odlazak kod psihologa bi trebalo da bude kao odlazak kod zubara, kod njega popravljate zub, a kod psihologa idete da vas malo podesi na drugi način.
Sigurno da je sve kod nas, pa i to, uslovljeno slabim materijalnim mogućnostima. Kod nas ne postoji neki veliki višak sredstava u većini porodica: zadovoljite osnovno, pa ako nešto ostane, onda osmišljavate mogućnost zadovoljavanja nekih drugih potreba, neku nadgradnju i popravku duha.
Problem je kod nas što veliki broj stanovništva nije u stanju da zadovolji ni osnovne potrebe, a kamoli da razmišlja dalje. Postoje, naravno, i besplatni servisi za psihoterapiju koji su tokom korone prebukirani, jer je ovaj virus uzdrmao ljude: i oni koji su otporni imaju problem, a kod osetljivih ljudi izveo je sve strahove i anksioznosti na površinu. Ovo stanje traje dugo, i to je veliki atak na ljudsku psihu, jer su nas zatvarali a bilo je tu još nekoliko kritičnih momenata.
I u pandemiji, i izvan nje, borim se da sportisti, treneri i klubovi shvate koliko je važna mentalna higijena i koliko ona može da napravi razliku između pobednika i onih drugih. Može se raditi i sa stručnim štabom i trenerima, a ne samo sa sportistima. Zato insistiram na tome da sportska psihologija dođe na nivo da svaki klub ima nekog ko će raditi na mentalnoj pripremi.
021: Ima li neki sport u kojem su sportisti posebno ugroženi, sport koji je delikatniji od drugih?
Gerić: Nisam primetio. Svaki sportista misli da je njegov sport specifičan što se tiče mentalne pripreme.
021: Šta je neurolingivističko programairanje koje ste pomenuli da ste završili posle psihologije?
Gerić: Iza rogobatne reči "neurolingvističko programiranje" krije se praksa nastala spajanjem tri uspešne prakse tri vrhunska psihoterapeuta kojoj su dodate još neke tehnike. Vrlo je korisna i pokazala se uspešnom u radu nekoga ko nije psihoterapeut.
Ja sam kod nas ovde završio tzv. "mekanu" verziju NLP-a, a postoje i drugi pravci. Imao sam posle priliku da se upoznam i sa tom tzv. "tvrđom" verzijom NLP-a kod jednog danskog stručnjaka. Trudim se da budem u toku, da savladavam nove prakse i da ih koristim u radu jer za svakog čoveka sa kojim radim dobro je nešto drugo.
Inače, ta tehnika primenjiva je i u poslovnom svetu. Već tri godine radim u jednoj firmi kao deo HR tima, sa menadžerima. Sve iz sportske psihologije primenjivo je i na život firme, tržište i tržišnu utakmicu, na rezultat, sve je isto, samo oni imaju "fensi" nazive za to.
Na raznim savetovanjima koja kao član evropskih asocijacija psihologa pratim, vidim da je sada dosta interesantan taj flow pristup (mađarski psiholog Mihalj Čiksentmihalji šezdesetih godina 20. veka bavio se istraživanjem šta ljude čini zaista srećnim i otkrio da su najsrećniji kada su u flow stanju, stanju u kojem su potpuno obuzeti nekom radnjom, oslobođeni vladavine ega, u kojem maksimalno koriste svoje veštine. Prim. nov.)
021: Da li mental kouč nekad ide kod nekog mental kouča?
Gerić: Pa ja idem. Kada imam neki probem, imam nekoliko drugara, pa me oni "podese", to je neka supervizija i terapija. Da bi sesija sa nekim klijentom bila uspešna moraš se otvoriti prema klijentu, a tada dolazi do razmene raznih stvari, i ako ti kao terapeut nisi kod sebe sredio neke stvari, ako imaš sličan problem kao klijent, onda je jako teško raditi na nekome. Zato se obično preporučuje da ono što ti u svojoj psihoterapiji nisi razlučio, da sa klijentom ne radiš na tome.
Tako da, kada imam nešto što ja nisam "namestio", onda sa klijentima ne radim na tome. Kod mene dolazi klijenti na neke "fine teme", vezane za tremu, samopouzdanje, grčeve mišića izazvane psihološkim procesima, vezane za teže donošenje odluka, razliku između treninga, utakmice i performasa…
Postoje i neki izazovniji slučajevi, i uvek je važno prethodno proveriti da li postoji neki organski problem, jer se dešava da je on maskiran kao da je problem glave, a zapravo je fizički problem. Treneri često, kada nisu u stanju da obuče nekog sportistu, kažu da on ima problem u glavi, i to je najlakši izgovor. Nekad postoji neki problem u glavi, a često ga i nema. Zato uvek insistiram da se klijenti prethodno pregledaju kod lekara.
Radeći sa sportistima iz raznih sportova, svašta sam saznao o drugim sportovima o čemu nisam imao pojma. Odbojkašima se bavim na mentorskom nivou jer sam završio za trenera, a za ostale sportove koristim psihologiju i iskustva nekih starijih, vrhunskih igrača, što nastojim da prenesem na mlađe. Mnogo radim sa golmanima, u vaterpolu i rukometu…
021: Ima li neko posebno objašnjenje?
Gerić: Golmani su malo drugačijeg mentalnog sklopa. Oni su poslednja barijera do gola. Golmani u vaterpolu, fudbalu, rukometu imaju iste procese, iste probleme, iste nedoumice, mentalni proces je potpuno isti. Zapravo, vrlo često se poklapaju ti procesi kod raznih sportova. Nameštanje samopouzdanja kod reakcije na grešku u umetničkom klizanju, šahu i rukometu, isto je jer su iste situacije u glavi.
021: Pominjete samopouzdanje koje je važno, a često, ako je neutemljeno, i štetno za rast čoveka kao mislećeg bića. U jednom trenutku, ako gledamo društvene mreže, čini se da kao društvo vrcamo od njega, ali u stvarnom životu obrnuto je proporcionalno izgleda. Kako je u sportu?
Gerić: Jedan od osnovnih problema društvenih mreža je da se tamo predstavljamo ulepšanima. Kada gledate te profile, svi su fantastični, iz pravog ugla slikani, tamo se prosto ne stavljaju loši momenti, a čovek ima i njih.
Ubica samopouzdanja je poređenje: ako se porediš sa drugim, uvek možeš naći nekoga ko je bolji od tebe, ko bolje igra, živi, cenjeniji je... Mi zaboravljamo da gledamo iza sebe, da vidimo od koga smo mi sve bolji. Trebalo bi da se poredimo sami sa sobom da bismo napredovali.
U redu je imati nekoga kao uzor i motivaciju da postigneš nešto više, ali ako ga gledaš kao rivala, koji je bolji od tebe, koga nikada nećeš stići, onda to izaziva suprotan efekat.
Svako ima neki svoj put, i u sportu, i u životu, i svaki put je orginalan i fantastičan. Kada neko dođe kod mene na podešavanje važno je da taj proces bude karakterističan za tog čoveka, jer svaki je čovek drugačiji.
Mi možemo da učimo iz iskustava drugih ljudi, možemo da vidimo gde smo pogrešili, i da onda umesto 50 grešaka napravimo 45, ali ne možemo kopirati druge, jer svako vreme, i svaki čovek, drugačiji su. Lako je imati samopouzdanje kad stalno imaš dobre razultate iza sebe, ali retki su ljudi koji ih imaju.
Postoje zato razne tehnike kako da se taj osećaj podigne i ojača, na tome se može raditi. Postoje načini da se "prevari" naše nesvesno, da ga ubedimo da smo puni samopouzdanja. Jedan od načina je vizualizacija, a na meni kao mental kouču je da procenim šta je najbolje za klijenta.
Ja sam zapravo kao neki prodavac alata: ja ne rešavam problem, rešava ih klijent, moje je samo da mu dam alat. Za neke stvari treba šrafciger, za neke su potrebna klješta, neke se i čekićem mogu rešiti, ali je bolji imbus ključ.
Nekada se brzo nađe rešenje, a nekada je potrebno više da se radi. Najteže mi je, međutim, kada nazove roditelj i pita koliko će sesija biti, na šta je nemoguće odgovoriti jer svaki čovek je posebna priča. Ja se trudim da budem ekspeditivan i da ne teglim. Kad namestimo problem - vozi, bolje da se vidimo u kafani.
021: Mnogo onoga što govorite u video zapisima koje postavljate na Sport Mental Coaching na Instagramu može da se primeni i na svakodnevan život nas običnih ljudi. Govorite o tome kako se osloboditi mentalne blokade, što je primenjivo za đake, student, o razlici između rezultata i uživanja, što je primenjivo na one koji bi da rade posao koji vole i one koji rade posao od koga dobro žive, govorite i o važnosti buđenja empatije u ljudima...
Gerić: Taj format na Instagramu je jednominutni i nije lako strpati neku mudrost u tako kratko vreme. Uskoro ću praviti malo duže video zapise po priručniku "Recepti za uspeh" u kojem sam izvukao najdelotvornije tehnike u pokušaju da povežem sport i život, i sport i posao, jer su principi primenjivi bilo gde.
Kada izlazite na veliko svetsko takmičenje, i ako treba da držite prezentaciju u firmi, a gleda vas pet direktora od kojih zavisi vaša sudbina, to je ista trema.
021: U poslednje vreme mnogi vrhunski sportisti, koji su, doduše, završili profesionalnu karijeru, reklamiraju kladionice. Šta taj gest govori našoj deci i šta govori o ovom društvu?
Gerić: Kod društava koja stoje loše finansijski, kladionice su zastupljene, kao kod nas, na svakom ćošku. Ono što je prećutano, to je da je kockanje oblik zavisnosti. Ne postoje zvanične statistike koliko je kod nas zavisnika od kockanja, ali neki podaci govore da je jedna četvrtina stanovništva navučena na kladionice.
To je veliki izvor prihoda za državu. S druge strane, kladionice pokušavaju da društvu vrate nešto od toga organizovanjem raznih programa, humanitarnih i sportskih, stavljaju koševe, organizuju časove odbojke… I to jeste lep gest.
Mnogi ljudi ni ne znaju da su i vrhunski sportisti igrači u kladionicama, da igraju nesvesni da su zavisnici, a zavisnost je po definiciji nešto što te ograničava da normalno živiš, jer stalno imaš neku žudnju i to je krug iz koga je teško izaći. To se sređuje jedino na nekoj terapiji.
Ja sam protiv toga da sportista reklamira kladionicu, jesam za to da učestvuje u nekom programu za decu koji je organizovala kladionica, ali kako to pomiriti, to je teško. Bilo bi idelano da, umesto kladionica, država organizuje te akcije.
021: Motivisati sportistu za dobru igru, motivisati čoveka da dobro radi neki posao, presudno je za uživanje i dobar rezultat. Mi kao zemlja motiv često tražimo u prošlosti, što nije dobro. Zašto je važno da naučimo da motive nalazimo u sadašnjosti I budućnosti?
Gerić: Ako gledate koji je naš narativ, to je "Kosovska bitka", "Mi smo na raskrsnici istoka i zapada" i mi smo jako bitni. Kada živite malo duže u inostranstvu i pričate sa ljudima, vidite da smo poznati po tome da je Prvi svetski rat počeo jer je u Sarajevu ubijen prestolonaslednik i njegova trudna žena. Po tome nas znaju.
Problem je zaista što ljudi ovde nisu okrenuti planiranju. U nekim zemljama se gleda šta će biti za 50, čak 100 godina, da bi bilo bolje nadolazećim generacijama. Ovde je sve okrenuto ka tome da sada meni bude bolje, pa sutra ćemo videti.
Pokazalo se da su zemlje koje su ulagale u obrazovanje, imale veliki benefit već posle 20 godina. Kod nas je obrazovanje vrlo loše, plate profesora i nastavnika su jako niske i dok se to ne promeni, nema napretka. Našom decom trebalo bi da se bave najbolji ljudi, najbolji trener bi trebalo da radi sa najmanjom decom, ali pošto tu nema novca, sa decom rade treneri koji nemaju iskustva. Neki se trude više, neki manje.
Sve je to pogrešno postavljeno. Ja tu ne mogu ništa da promenim, to mora sistemski da se menja, a za to ne postoji volja, postoje neke druge stvari koje su važne.
021: Šta rade vaši nekadašnji saigrači iz reprezentacije? Čime se oni bave?
Gerić: U kontaktu sam skoro sa svima, bilo redovno ili malo ređe. Dosta njih ostalo je u odbojci, kao treneri, savetnici, menadžeri, sportski direktori, neki su ostali u inostranstvu, neki se bacili u politiku, neki ne rade ništa, samo uživaju. Volimo kada se skupimo i trudimo se da nađemo razlog da se vidimo. Tada se obavezno otvori "rubrika sećanja", jer ono što smo zajedno prošli ostavilo je neizbrisiv pečat na naše živote.
I baš zbog svega toga, zbog tih naših iskustava, voleo bih da ta psihologija uđe na velika vrata u sport. Kao igrač imao sam iskustvo rada sa dva psihologa i s današnje tačke gledišta imam velike zamerke na njihov rad.
Osnovno je da mi nikada lično nismo dobili rezultate naših testova, našeg testiranja. Njih je dobijao samo trener i mislim da je to potpuno pogrešno. Mislim da su te generacije psihologa napravile više štete nego koristi igračima i da danas ti igrači, koji su danas treneri, podozrivo gledaju na psihologiju i potežu ručnu kada je ona u pitanju.
Tebi kao psihologu i treneru u fokusu moraju da budu igrač i tim, a ne da se dodvoravaš vlasniku kluba ili direktoru.
021: Uloga roditelja u životu jednog sportiste može biti pozitivna, ali i negativna, desetine je takvih primera. Kako se odstranjuju nerealne roditeljske ambicije iz problema koji ima jedan mladi sportista?
Gerić: Mnogo klijenata dolazi sa problemima koje imaju sa roditeljima i trenerima, jer taj pritisak sa strane nekad je nesnošljiv i može da izazove dodatni pritisak na samog sportistu.
Ako radiš sa mlađim spotistima, automatski imaš trougao: klijent, ti, ali posredno i roditelj, a onda je mnogo teže raditi. Zato pokušavam da ne radim sa decom mlađom od 10 godina, osim u slučaju kada se radi o nekom akutnom problemu, na primer može se desiti da sportista pada sa sprava jer ima toliku tremu da mu ona "pojede" mišiće.
Jako pratim šta rade Italijani u pogledu psihološke prakse u sportu, oni su vrhunski u tome. Nekom prilikom sam u Italiji slušao jednog engleskog psihologa koji je radio sa fudbalerima. Rekao je da oni počinju da rade sa decom od pete godine, ali istovremeno počinju da rade i sa roditeljima.
Kada deca porastu, tu oko 15-16. godine, roditelji su već osposobljeni da im pomognu u mnogim stvarima. Na tu temu, za takvu vrstu edukacije, imao sam neke razgovore sa Fondacijom Novaka Đokovića, videćemo šta će od toga biti.
021: Šta mislite, da li bi se nešto tako dalo primeniti i u obrazovnom sistemu?
Gerić: U teoriji da, ali u zemlji Srbiji ne znam kako je to izvodljivo, a imate uvek ovakve i onakve roditelje, sa nekima bi se dalo razgovarati o tome, sa drugima ne. Obrazovni sistem je veliki problem. Iz ove zemlje od 2000. godine otišlo je sve najbolje, otišla je elita. Ostali smo mi koji smo druga postava.
E, moj Plavi...Bio si malo sirov...Al` ipak pravi...
Nikad u dilu s bagrom...Nikom u stranu...Nikome dužan...
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan...
Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan...
Spremnog da, bez računa, tačno u podne razgrne slabe
I kao Geri Kuper sam izađe pred barabe...
Da, tu i tamo setim se devojke po kojoj se znamo...
ćudljivo kišno leto...Sedamdest koja...Godina raka...
Kad me je školska ljubav ostavila zbog murijaka?
Ajd, davno bilo...Otad se sedam mora Dunavom slilo...
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri...
I tad su došli popovi...Pa topovi...Pa lopovi...
I čitav svet se izobličio...
Ispuzali su grabljivci...Pa lažljivci...Snalažljivci...
Al ko je smeo da te podseća šta si...
Dobro se pamti samo prvi u klasi...
Ne znam, Plavi...Meni se činilo da Beograd slavi...
Veliki Uskrs duha...Svi ti grafiti...A onda kordon...
Pred onom decom k`o pred tobož nekom hordom...
Znaš šta sledi...Ipak je Ona bila nešto što vredi...
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti...
Zar ćemo sad, zbog ovih očajnika željnih vlasti?
Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova
Nista što vredi neće vredeti...
Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina...
Pa ti si školovan da hapsiš taj talog
A ne da puštaš da ti izdaju nalog...
Sorry, Plavi...Pošaljem katkad srce na raport glavi...
Od starog društva...Ništa...Neko je puk`o, neko je svirn`o...
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavas mirno
Gospodine BIKI KID slazem se sa Vama i to je sve tacno.Razlog je jer je drzava
Srbija partijska drzava gde svaka partija ima svoju mafiju.Trenutno Srbija po
analizama vladajuce koalicije belezi uspehe na svim nivoima samo sto gubi gradjane.
Ovakvu amalizu drustva moze da da sociolog ili filozof,nazalost PR je jaci od vas.
Srbija je zemlja pandura i mafijasa gde profesori u penziji preturaju po kontejnerima.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 45
bora
Sve ce to narod pozlatiti
Bili Kid
Nikad u dilu s bagrom...Nikom u stranu...Nikome dužan...
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan...
Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan...
Spremnog da, bez računa, tačno u podne razgrne slabe
I kao Geri Kuper sam izađe pred barabe...
Da, tu i tamo setim se devojke po kojoj se znamo...
ćudljivo kišno leto...Sedamdest koja...Godina raka...
Kad me je školska ljubav ostavila zbog murijaka?
Ajd, davno bilo...Otad se sedam mora Dunavom slilo...
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri...
I tad su došli popovi...Pa topovi...Pa lopovi...
I čitav svet se izobličio...
Ispuzali su grabljivci...Pa lažljivci...Snalažljivci...
Al ko je smeo da te podseća šta si...
Dobro se pamti samo prvi u klasi...
Ne znam, Plavi...Meni se činilo da Beograd slavi...
Veliki Uskrs duha...Svi ti grafiti...A onda kordon...
Pred onom decom k`o pred tobož nekom hordom...
Znaš šta sledi...Ipak je Ona bila nešto što vredi...
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti...
Zar ćemo sad, zbog ovih očajnika željnih vlasti?
Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova
Nista što vredi neće vredeti...
Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina...
Pa ti si školovan da hapsiš taj talog
A ne da puštaš da ti izdaju nalog...
Sorry, Plavi...Pošaljem katkad srce na raport glavi...
Od starog društva...Ništa...Neko je puk`o, neko je svirn`o...
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavas mirno
bora
Srbija partijska drzava gde svaka partija ima svoju mafiju.Trenutno Srbija po
analizama vladajuce koalicije belezi uspehe na svim nivoima samo sto gubi gradjane.
Ovakvu amalizu drustva moze da da sociolog ili filozof,nazalost PR je jaci od vas.
Srbija je zemlja pandura i mafijasa gde profesori u penziji preturaju po kontejnerima.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar