Umetnost pripada svima. Ona je prostor okupljanja oko dubljeg smisla života i boljeg shvatanja sveta. Ona je ujedno i mogućnost umivanja duše onemoćale od svega prečeg od same čovekove suštine.
Neko je stvara, neko gleda, kako god, ona je uvek pokretač duha. Ljudi je pronalaze na razne načine, na raznim mestima, u razna doba svoga života, ona se uvlači u njihove pore i izvlači iz njihovih gena skrivene zapise čiji kodovi ispisuju i neki drugačije osmišljen život za nas.
Staša Jamušakov, novinarka kulturne redakcije RTV-a, danas urednica kulture na istoj adresi, u svetu umetnosti je po prirodi svog posla već 23 godine. Znala ga je do tančina, mislila je, sve dok život - reditelj nije namestio da ga upozna i sa druge strane - iza kulisa, kao kostimograf i scenograf.
Ovo je upravo priča o tome kako niko od nas, ako je dovoljno hrabar i pametan, ne mora da bude determinisan isključivo jednim poslom, jednim hobijem, interesovanjem, znanjem ili veštinom. Učiš dok si živ, jer ovaj život jedino tako ima smisla.
"Na RTV Vojvodine došla sam 1998. godine. Radila sam najpre u redakciji prenosa. Predvođeni sjajnim Bogdanom Ruškucom, po Vojvodini smo snimali pozorišne predstave za koje su pozorišta smatrala da treba da ostanu zabeležene.
To je bilo dragoceno iskustvo, dolazili smo na probe, gledali, procenjivali kako da predstavu snimimo najbolje mooguće, da TV gledaoci dobiju najbolji mogući utisak o njoj. Režija tog prenosa zahtevala je da se kamere postave na prava mesta, da se nađe pravi ugao za snimanje, analizira predstava, primete i njeni skriveni segmenti i predupredi da oni ne ostanu skriveni za oko TV gledaoca. Učestvujući u svemu tome, počela sam da upoznajem pozorište iznutra.
Posle sam kulturu pratila u okviru Informativnog programa, potom sam radila u Zabavnoj redakciji, onda u Umetničkoj. Radeći na svim tim mestima pratila sam sve kulturne događaje u zemlji, izložbe, premijere, festivale, od Pozorja i Bitefa do Festa. I sve to čoveka odredi u njegovom interesovanju i radoznalosti."
Jamušakov, koja je završila književnost, kaže da ju je oduvek jako zanimala i istorija umetnosti. Misli da se seme te ljubavi u njoj začelo zahvaljujući ocu koji ju je odmalena vodio po sajmovima antikviteta. Na njima je, tvrdi, mnogo naučila o prohujalom vremenu, o ljudima, običajima, i tu je možda i začeta ta strast koja ju je znatno kasnije odvela i iza pozorišnih kulisa.
"Sajmovi antikviteta, pijace, buvljaci, velika su inspiracija za mene. Na njima je vekovima nataloženo ljudsko iskustvo. To su mesta puna iznenađenja i ako upoznaš ljude koji tamo trguju, ako se sprijateljiš sa njima, otkriješ da su oni fenomenalni pripovedači i na neki način ispovednici čudesnih svetova iz prošlosti, ljudi koji te odvode u spoznaje i na mesta za koja do tada nisi ni čuo", priča Staša Jamušakov i dodaje da su, ruku na srce, za delić njene strasti možda zaslužne i obe njene bake, obe vrsne krojačice, uz koje je rasla, redovno im zadajući da od njenih crteža skroje i sašiju haljine za nju.
A u svet iza pozorišnih kulisa, koji upravo i nalikuje nekoj buvljoj pijaci, koja ume da se raščisti i rascveta pod rukom kakvog veštog znalca, Jamušakov je stigla na nagovor prijateljice, glumice i rediteljke Milene Pavlović, Marine iz čuvenog filma "Mi nismo anđeli".
"Pre dosta godina zvala me Milena, koja je zapravo prva u meni videla tu 'umetničku žicu', dakle i pre mene same, da u Kraljevu sa njom radim na 'Zloj ženi'. Trebalo je da osmislim scenografiju za tu predstavu. Tako je klupko počelo da se odmotava, i onda dalje, kao što bi u svemu trebalo da bude, tvoj rad te nadalje najbolje preporučuje", veruje Jamušakov i dodaje da joj je u tom trenutku bila veoma važna i podrška prijatelja, pre svega njenog velikog prijatelja Miodraga Tabačkog, doajena našeg pozorišta.
Usledile su predstave u Pozorištu mladih, Malom pozorištu "Duško Radović, Beogradskom dramskom pozorištu, Vršcu, Šapcu, Srpskom narodnom pozorištu. Među rediteljjima sa kojima je sarađivala su: Žanko Tomić, Tanja Piper Stanković, Luka Kecojević, Marko Torlaković, Julijan Ursulesku, Ivan Cerović, Marko Čelebić...
Radila je na dve predstave i u Makedoniji, "Sofijinoj slici" sa Aleksandrom Kovačević u skopskom Makedonskom narodnom teatru, grandioznu predstavu, kažu u Skoplju, na koju je, kaže Staša, baš jako ponosna a potom i predstavu "Gola Vera" u NP u Strumici. Najnovije, vratila se iz Kraljeva gde je imala premijeru predstave "Trpele".
"Za nekog ko se nije školovao za scenografiju i kostim imala sam dosta predstava iza sebe kada sam na Fakultetu tehničkih nauka upisala - a potom i završila - master studije scenskog dizajna i arhitekture. Primio me profesor Radivoje Dinulović, a na studije sam došla sa brdom gotovih predstava, scenografija i kostima."
I to je za nju, reći će Jamušakov, bilo sasvim novo i drugačije iskustvo učenja, ali i postavljanja svega onog što si do tada naučio radeći konkretno u pozorištu, na mesto koje ima svoje ime i prezime, koje ima i svoje "zašto", i svoje "zato".
A za svako "zašto" i "zato", u pozorištu je, na koncu, uvek presudan timski rad. To vrlo brzo naučiš ako se obreš, recimo, u nekoj pozorišnoj radionici. Znanje, veština i umeće tih ljudi za Jamušakov su fascinantni, kaže sagovornica:
"To su ljudi starog kova, ozbiljni znalci u svom poslu, sa ozbiljnim iskustvom i veštinama, i kada oni odu u penziju, pozorišta će biti u velikom problemu, jer neće biti dobrih krojača, modelara, modiskinja, obućara, pozorišnih slikara, bravara, vajara, ljudi koji umeju da izvedu scenografiju.
Mnoge se pozorišne radionice po Srbiji, čujem, i zatvaraju, što je zaista velika šteta, jer možemo mi scenografiju naručivati i u nekoj ovdašnjoj XY radnji nameštaja, ali krevet, ogledalo, sto, stolica neće pričati istu priču kao što bi pričali kada bi izašli iz ruku nekog stolara koji baš zna zašto su u toj predstavi potrebni takvi sto i stolica."
Kada dobije neki posao, Jamušakov kaže, prvo se baca na tekst. Danas na dramske tekstove, romane, pripovetke, koju god pisanu formu spremnu za teatar, gleda drugačije nego ranije kada je bila "samo" novinar gledalac. Mnoge tekstove, kao čovek koji je završio književnost znala je vrlo dobro, jer je na studijama naučila da analizira književno delo, ali kada se oni postavljaju na scenu, mora im se prići i sa još nekim nijansama "u posmatranju".
"Jedan tekst može da se uradi na milion načina, divota je koliko Šekspira ili Čehova za jedan svoj život možemo da vidimo, koliko viđenja, značenja, estetika, mogućnosti njihovih raskošnih dela, njihovih i svih drugih autora.
Sve zavisi prvenstveno od reditelja, kako on vidi tekst. Potom se razgovara o delu, onda dolazi vreme za predaju skica, a potom, kad se skice pretvore u nešto konkretno, i vreme kada se gotovo obavezno nešto menja, na licu mesta, pogotovo kada je u pitanju kostim", kaže sagovornica 021.rs otkrivajući faze u prcesu rada.
A kostim bi trebalo da se pravi za određenog glumca, jer, jedan kralj može da uzme običan štap i da bude kralj, a nekom su potrebne i perika i kruna. Nekome džaba i sve to. Za neku glumicu bude osmišljena zelena haljinu, a na licu mesta se ispostavi da je kroj odličan, ali da bi bilo blje da je haljina druge boje, jer bolje ističe karakter lika koji glumica igra.
"Meni je bitno da se junak dodeljen glumcu probudi u njemu i da se glumac dobro oseća u kostimu. Volim da kostim da glumcu prostora da napravi lik i zato mislim da kostim nikad ne treba da bude dorečen do kraja.
Svaki lik nosi neku svoju boju, neko nosi melanholiju, neko radost, neko tajnu ili neku začudnost, neko će doživeti silne transformacije tokom predstave, o svemu tome mora da se razmišlja, jer je važno i šta se pokazuje, ali i šta se, i zašto se skriva.
Nekada, recimo, neki konac viri iz kostima, ne zato što je krojač zaboravio da ga otkine, već je možda deo neobuzdanog, izgubljenog ili nonšalantnog karaktera junaka koji glumac igra", kaže Jamušakov.
Kako dodaje, važno je da čovek koji radi na predstavi, dok čita tekst koji treba da "prohoda" na sceni, zapisuje svoje misli i utiske.
"Često nešto i nacrtam sa strane, što bude asocijacija za kasniji rad na kostimu ili sceni, ili prosto bude ideja od koje bih, kažem reditelju, krenula. Mislim da je u tekstu uvek sve zapisano, samo treba čitati. Vodeća svetska kostimografkinja Pamela Hauard kaže da je na sceni senka drveta nekad mnogo veći i jači znak od samog drveta, jer ona ostavlja publici prostor za misao, za plovidbu prostranstvima mašte.
I slažem se sa tim, zato ne volim ni previše scenografskih elemenata, ni previše rekvizite na sceni, pogotovo ne volim to "crtanje" publici. Dobra scenografija ne znače da moraš da uložiš jako mnogo novca u nju. Ne volim kićeno pozorište, volim mišljeno pozorište. Mislim zato da treba ostaviti prostor, i glumcima, i predstavi, da se desi, da je ispišu svojim umećem, znanjem i bojama."
A kada je o bojama reč, ovde stiže i jedna anegdota o njima, iz vremena kada je Jamušakov bila student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu a Miodrag Radović njen profesor.
"Analizirali smo neko delo i ja sam u pokušaju da objasnim svoje viđenje radnje i svega što je bilo važno za tu knjigu, rekla profesoru Radoviću, koji je bio jedan od mojih najvećih autoriteta u životu, da je taj roman crvene boje. On je, začuđen, zastao i pitao me: 'Kako to mislite, koleginice?!'
Do kraja razgovora saznao je da ja i druge romane vidim u nekim drugim bojama, u zavisnosti od epohe, radnje, odnosa junaka, zapleta i raspleta dela, i posle studija, kada bismo se god sreli, pomenuo bi tu anegdotu u kojoj se književnost vidi u bojama."
Na pitanje, šta joj se čini, kakvo je pozorište danas, ume li da opipa tačan puls života, ili ne stiže da ga sustigne, Jamušakov kaže da se "desi da bude i snažno". Dese se predstave kroz koje, bez obzira na sve okolo, svugde u svetu, gledalac doživi neku katarzu, jer delo uspeva da pređe tu čuvenu rampu.
"Na Drini ćuprija" mi je jedna takva predstava. Snažna, čista i eruptivna. To je veliki tekst ali velika i režija, i sve u njoj. Desi se ponekad i velika predstava od teksta od koga se ne očekuje nešto spektakularno. Desi se takvo čitanje da usledi scensko čudo, mada retko. I to uveliko zavisi od reditelja, od njegove sposobnosti da okupi, regrutuje ljude, da ih motiviše, ubedi u svoju ideju i da neprekidno bude predan u toj misli da ništa ne prepušta slučaju", kaže Staša Jamušakov.
Ako je stvorena takva atmosfera već u startu procesa rada, onda nije moguća kataklizma duha koja ume u nekom trenutku da zavlada, šta god da čovek radi u životu, jer ga neminovno katkad savladaju umor, melanholija, dnevne anksioznosti.
"Ako je tvoja energija do kraja pozitivna prema onome što radiš, i ako si je svu usmerio na taj proces, ako su je usmerili i svi drugi, od reditelja i glumaca do rekvizitera, majstora svetla i svih ljudi u radionicama, naravno i organizatori, producenti, piarovi, onda se dese i velike stvari. Dese se, doduše vrlo retko, i predstave iz procesa za koje čuješ da su bili tegobni ili vrlo mučni, ali uvek je važno, presudno, da neko povuče ogromnu pozitivinu energiju koja će sve uvući u ceo proces.
Verujem onda i u taj pozitivni sinhronicitet, a to je ono što se, sigurna sam, dogodilo svakome od nas bar jednom u životu, a to je da se, kad si očajan jer nešto ne možeš da uradiš, desi neko čudo da naiđe neko, ili se desi nešto, što reši tvoj problem u sekundi."
Kaže da joj se to desilo nemali broj puta, na primer da su joj usred zime potrebne bele sandale, a nigde ih nema, i onda se "nekim čudom sve otvori tako da se ceo univerzum potrudi da ih nađem."
"Zato je važno da ljudi budu, ne samo pozitivni, nego i prisutni u onome što rade. Svi zajedno, jer ti možeš da napraviš nešto fantastično, ali džaba ako to neko ne osvetli dobro, ako to neko ne boji lepo, i tako od muzike, preko pokreta do garderobe, sve je bitno i važno, u funkciji procesa, lika, priče, predstave."
Na propitivanje, šta joj se čini, koriste li se danas mnogo više second hand-ovi kao kostimografski ormar, nego što se zaista izrađuju kostimi, Jamušakov kaže da je to brzo, ali ne uvek dobro rešenje.
"U second hand-ovima i na buvljacima, koje obožavam, mogu se naći čarobne stvari koje su neponovljiive i ne mogu se ni izraditi više, a često je teško dostižan i kvalitet materijala.
Recimo, za predstavu 'Tani dnevnik Virdžinije Vulf' SNP-a sve se šilo, imali smo tri epohe, dvadesete, pedesete i osamdesete, i to je bio ozbiljan izazov. Ponekad, međutim, nešto iz seknd henda može da bude polazište ili nešto poluodgovarajuće, recimo materijal, što preurediš u ono kako si zamislio glumčev kostim.
Ali, na primer, one, otkačenog dizajna, penjoare iz sedamdesetih koje su nosile naše bake ili mame, e pa to se ne da nikako sašiti. To je nešto autentično i neponovljivo."
I na koncu, na pitanje o tome da li je vremenom postala pažljiviji ili nestrpljiviji gledalac, Staša Jamušakov odgovara da je nekada bila jedan od onih nemirnih gledalaca koji se od starta vrpoljio želeći da zna šta predstava smera.
"Ali danas dajem šansu i dužu od 15 minuta da me uvere u svoje namere. Ali gledam sve detalje: kad znaš pozorište iznutra, onda znaš i koliko je muke potrebno da se dođe do jednog kraja, koliko je to proba, ozbiljnog rada da bi se desila jedna predstava, da bi se napravili svi elemetni, od uloge do štimunga, da se sve uklopi tako da gledalac poveruje i dozvoli da ga taj svet uvuče u sebe, jer ako zakaže samo jedna poluga u nizu, sve propada, ako neko pusti pogrešan ton i naruši jednu scenu, ako se glumci pogube, dekoncentrišu, nestane magija, i ništa od predstave.
Mislim da sam vremenom zbog toga počela više da cenim sve te ljude na sceni i oko nje. Divim se njihovom talentu i znanju, naročito glumcima, jer ja lično, sigurna sam, nikada ne bih imala snage za taj posao", zaključuje sagovornica 021.rs.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 4
Doda
Bela
Uzivao sam citajuci, bas kao i osecaj posle dobre pozorisne predstave. Hvala.
Mira
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar