Zlatko Paković je filozof, pozorišni reditelj i kritičar, teoretičar kulture, pisac i kolumnista lista "Danas". Ovih dana na Sterijinom pozorju, u njegovoj režiji, gledali smo izuzetnu predstavu "Ako dugo gledaš u ponor", nastalu po motivima istoimenog remek-dela Enesa Halilovića.
Bila je to jedna od predstava posle koje je teško govoriti, uopšte, progovoriti, velika i potresna poema o perpetuisanju zla, koju su upečatljivo izveli glumci iz Novog Pazara. To kako su Lemana Binjoš, Anđela Marić, Rifat Rifatović, Sandra Miljković, Dušan Živanović, Haris Šećerović i Vahid Džanković briljirali, ne samo u osnovnim glumačkim alatima, poput dikcije, ili u orkanski postavljenim songovima (izuzetni rad kompozitora Božidara Obradinovića,) već pre svega odgovornošću prema izgovorenom tekstu i međusobno etički postavljenoj dijalektici, bila je čista epifanija, pozorišno uspeće, vaznesenje duha, nepatvorena katarza, pravo i veliko pozorište.
Zlatko Paković, autor i reditelj ove predstave, govorio je u intervjuu za 021.rs o tome ima li na dnu ovog našeg ponora u koji dugo gledamo kakve vode u kojoj bismo mogli da se pogledamo, Hoćemo li najzad progovoriti istinu: hoćemo li onome ko laže, najzad reći - lažeš, a onome ko krade - kradeš, ali isto tako i onome ko radi nešto dobro - odlično, dobro činiš?
Foto: Srđan Doroški
021: Zlo se rasulo na sve strane, i teško je u tome svemu sastaviti svoj mali život...
Paković: Teško je danas organizovati se, nema poluga društva da se ljudi organizuju, ali ljudi ipak mogu da se opiru svakog trenutka i to govoreći istinu. To je najveća revolucija, najjednostavnija, ali zahteva veliku žrtvu.
Govoriti istinu, odnosno tamo gde primetimo nepravdu, reći - to je nepravda, tamo gde primtimo da neko laže, reći - to je laž, i ti lažeš, tamo gde neko govori istinu, ili stvara lepotu, treba reći - ovo je lepo i ovo stvaraju neki ljudi... Kad se tome naučimo - to će biti građanska odgovornost i zapravo, vrlo je jednostavno reći neistini - ne, a istini - da.
Mi se sada nalazimo u situaciji da društva više i nema, ne samo u Srbiji, nego i inače, društvo je razoreno i na globanom nivou da bi se ljudima lakše manipulisalo, da se ljudi ne udružuju i ne ostvaruju svoje pravedne interese, nego da participiraju u zlodelima drugih. O tome je ova predstava. Dakle ja sam saučesnik vrlo često, kao svaki pojedinac, kao asistent onoga koji me izrabljuje, i to je zastrašujuće. To je pakao, to je ono što Dante govori - deveti krug pakla.
021: Svako je talac svog hleba, kažu da je naš medijski najotrovniji, da najviše doprinosi manipulaciji i tom saučešništvu...
Paković: Mediji bi trebalo da budu prenosnik, to su angelosi - glasnici. Mediji bi morali da imaju tu anđeosku svrhu, a oni uglavnom ne govore istinu. Danas kao zvaničnu vrednost u svetu imamo kategoriju vremena post-istine.
Ali uvek treba obratiti pažnju na ljude koji su mučenici slobodne reči, koji su prosvetitelji koji još uvek govore istinito, koji su zatvarani, koji trpe, koje progone. Vidite koliko u svetu ima zatvorenih novinara, ubijenih, vidite kako Asanž trpi jednu muku, kao Prometej. Mi pred sobom imamo žive, te velike antičke junake, aktivne, ali ne uspevamo da ih primetimo, ili se plašimo da ih primetimo.
U pozorištu je trenutno najvažnije da pomognemo ljudima da kroz lepotu prevaziđu strahove - to ne znači da mi prestajemo da se plašimo - strah je čoveku urođen još iz animalnog sveta, već da pomognemo da ljudi shvate da se iz datog prevazilaženja, kada, uprkos strahu, radimo dobro i ono što je pravedno, rađa neverovatna lepota.
Ima u pravoslavlju jedan divan izraz "umilenije", ili neka vrsti blagosti, blaženstva, ljudi često kažu - milosti, pa čak je Kiš govorio o tome.
Foto: Branko Lučić
021: Kada se čita knjiga Enesa Halilovića, cepa se duša, svaka rečenica para utrobu. Izdvojili ste u predstavu mnoge fenomenalne, ne samo stihove, već epitafe. Jedan od njih koji baš temeljno živimo je da "Kad prihvatiš blud - sakriju te, a kad ga odbaciš - obrukaju te." Na sve to dolazi i život koji stalno teče između rečenica "Nož, žica, Srebrenica" i "Živela Žuta kuća".
Paković: Svako ima svoje nacionalizme, a oni u suštini zapravo nemaju ništa nacionalno, jer svi su isti, svi mi se jednako gade, odurni su, srpski koliko i bošnjački, hrvatski, crnogorski, to je potpuno ista izopačena priča.
Koristio sam samo deo romana da bi se napravila pozorišna stvarnost: ja sam iskoristio jednu situaciju i na osnovu nje napravio nekoliko novih situacija. Prosede predstave razlikuje se od prosedea romana, ili kako bi rekao autor romana: "Jedno umetničko delo hrani se drugim umetničkim delom."
A kako živeti između te dve krajnosti, tome treba da nas nauče vaspitanje, obrazovanje i tu moramo da krenemo od početka, od naših prosvetitelja. Srpska kultura ima fantastične umove i divnu, zatomljenu tradiciju kojom sam se ja mnogo bavio. Promovisao sam je u predstavi "Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače", koja je igrana u Novom Sadu samo dva puta i zabranjena je. To je zvanično jedina zabranjena predstava, a ona je govorila o našoj genijalnoj slobodarskoj tradiciji.
I u predstavi "Vox dei - građanska neposlušnost" takođe sam promovisao tu vrstu tradicije koja potiče od naših divnih prosvetitelja - prote Mateje, genijalnog Dositeja, Bože Grujevića koji je napisao takav nacrt ustava da se možemo podičiti, bolji od američkog ustava, do takvih slobodara kakvi su Svetozar Marković i Dimitrije Tucović. Mi imamo na koga da se oslonimo kao kultura, imamo i na jugoslovenskom prostoru, jer smo participirali u tome, bez obzira što ne postoji više ta država.
To treba promovisati, deca o tome treba da uče, jer samo tako će shvatiti da nema neke lepote, ne objektivne, niti unutrašnjeg zadovoljstva u tim sticanjima. Ako nekoga pljačkate, gube se i ličnost, i duša. Mi imamo ljude koji bi trebalo da promovišu prosvetiteljske stvari: profesore, sveštenike, akademike, ljude koji se bave pozorištem, a koji žive potpuno jednim drugim životom nedoličnim i propagiraju sve suprotno. Imate onda i tu diskrepanciju: jedno se govori u predstavama, drugo se pokazuje.
Zamršeno je bilo od početka sveta do danas, ali je važno da svaki čovek, ogromna većina ljudi tačno i potpuno pouzdano zna, ne govorim tu o nekoliko procenata poremećnih ljudi koji nemaju savest, a ima takvih da mogu ravnodušno da gledaju i rade razna zlodela, kada rade nešto dobro, a kada čine nešto što nije dobro.
E sad, samo je problem u društvu - šta se promoviše, šta se nagrađuje, šta postaje "aplauzibilno", šta donosi korist? Ali, ja sam optimista. Ne možete živeti ako niste opstimista.
Foto: Srđan Doroški
021: Jedan junak u predstavi kaže da smo postali roba i robovi. Tome treba dodati da nam nedostaje još samo bar-kod na telu. To je jedan kraj problema, a drugi je to što neki misle da je taj bar-kod vakcina.
Paković: I to je isto pitanje, prosvete i prosvećenosti. Mi nikad nismo bili na nekom vrhuncu toga, ali u mojoj generaciji 1968. godine, mojoj i mojih školskih drugova, niko, bez obzira na to čime se bavi, koji je nivo obrazovanja stekao, u kakvim uslovima živi, nije antivakcinaš. To smo dobili kroz vaspitanje. Za nas nauka predstavlja autoritet. Ako ne znate gde su uporišne tačke racionalnosti, kako ćete živeti? Živećete beslovesno.
Ljudi umiru, moji su prijatelji umrli, ja sam preživeo koronu, vrlo težak oblik tog britanskog soja. Vakcina je reč nauke, pa i ozbiljni teolozi na kraju krajeva o tome govore. Imate mračnu stranu religijskih činovnika, a imate i neke divne ljude koji su takođe negde zatomljeni, zabranjeno im je da govore.
Znate, kod nas je 36 teologa - a to nigde ne možete da nađete, potpisalo jedno pismo javnosti, da je Darvinova teorija evolucije jedina validna teorija koja objašnjava postanak vrste, i da hrišćanska teologija nema nikakav problem s tim, da se to ne kosi ni sa oblikom verovanja, niti vera ima pravo da se bavi naučnim činjencama te vrste. Oni su samo rekli da, ako jednog dana neka validnija naučna teorija bude dokazala nešto drugo, ili proširila ova saznanja, da će oni to prihvatiti - da teolozi ne mogu da se bave tim stvarima.
Dakle, ima divnih ljudi, samo se sputavaju, ne mogu da dođu do izražaja. Ono što je dobro i pravedno - utemeljeno je u raciju, a prosveta je u tome suštinska. Pa i pozorište je jedna prosvetna institucija.
021: Srbijom ipak vladaju gazde sa svojim istinama, a njihova je istina njihova imovinska karta. Ona je jača od svega - pravde, istine, slobode...
Paković: Ogromna bahatost se nagrađuje... Isplivalo je sve to sa tim seksualnim izvitoperenostima i seksualnim zlostavljanjima, i u pozorištu, i na fakultetima. Mi zaista živimo u tvrdom patrijarhatu i taj patrijarhat dolazi nam glave. On je i koren nacionalizma. Moramo se s tim nositi i obračunavati. Znam koliko je to teško, s tim se nosim kao muškarac odavno, suzbijam te porive, ne dopuštam sve ono što mi društvo dopušta da kao muškarac činim.
021: Ako čovek dugo gleda u ponor, ponor ga može progutati, a možda na dnu ponora bude neka voda u kojoj bi se mogao videti, ogledati se...
Paković: Kada uspete da definišete stvari, kada uspete da sagledate gde je koren problema. onda ste na određeni način, ne rešili problem, ali ste na putu rešenja. Prvo moramo da znamo šta je problem da bismo znali da ga rešavamo. Za sada, znamo da smo zagledani u jedan ponor, ali izlaza uvek ima, sad, kakvi su oblici, to je pitanje za svakoga od nas.
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 3
Niko
lav petov
Orwell Vegan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar