INTERVJU Filip Grujić: Kako preživeti imperativ bivanja negde drugde?

Autor: Snežana Miletić

Info

24.06.2021.

12:20 > 14:54

To je pakao od pitanja. Rumeni obrazi ne događaju se među ljudima jer bi sve video, stalno misliš da nešto propuštaš, imaš konstantan osećaj da nisi "dovoljno adekvatan" za ovo vreme, kaže Grujić.

INTERVJU Filip Grujić: Kako preživeti imperativ bivanja negde drugde?

Foto: Branko Lučić

Stalno pričamo o prošlosti, recentnoj i onoj malo starijoj koja se stalno vraća, u talasima, kako odgovara kojoj vlasti i kako zatreba dnevoj politici. Tematizuju je razne umetnosti, pozorište i književnost naročito.

Ma koga više briga za prošlost, da li samo one koji ispred sebe imaju manje dana nego iza sebe, dira li ona kako generacije koje su rođene ili su živele svoje male godine tokom devedesetih. Da li ih pamte samo po tome što su "Dnevnici" trajali večno, a crtani filmovi kratko.

Kako te generacije, danas stasale u ljude sa biografijama, razmišljaju o prošlosti koja im je stavljena pred prag, a često i na leđa, imaju li oni ideju kako izaći iz tih zamršenih dijalektika i kako vratiti rumene obraze u komunikaciji među ljudima, za 021.rs govori dramski pisac Filip Grujić koji se ovih dana obreo na svom prvom Sterijinom pozorju, gde je izvedena njegova drama "Velika depresija".

021: Tvoj kolega po peru - Enes Halilović (rođen 1977) kaže da "niti mi pripadamo ovoj zemlji, niti ona pripada nama, nikakvog odnosa tu nema, a bez odnosa nema života." Oseća li tvoja generacija (Grujić je rođen 1995.) kakvu uzajamnost na tu temu?

Grujić: Ja nemam prošlost sa kojom imaju da se suoče oni koji su je živeli. To nije moja stvar. Mislim da nove generacije, ratne, posleratne ili tik predratne, nemaju tu prošlost i zato ne možemo da se bavimo njome onako kako se bavite vi koji ste u njoj živeli.

Ona jeste uticala na naše živote neposredno, ali mi nismo bili akteri devedesetih, iako smo odrastali u njima. Jedino što imamo su posledice toga i to što slušamo o tome. Generacije rođene šezdesetih i sedamdesetih, za njih su to goruće teme, i izvesno je da se tim povodom neke stvari moraju isterati na čistac.

Mi smo, kao mlađe generacije, prebacili fokus na ono što nas tišti kao individue, a ne kao društvo u celosti. Mislim da se nikada neću baviti tom prošlošću, a mislim i da se moja generacija sve manje bavi time. Sve više pokušavamo da se bavimo našom ličnom, intimnom, malom prošlošću. Glupo je misliti da je ona manje bitna od neke tuđe prošlosti.

021: Jesu li ti mali životi zaista bitni ili su ipak gotovo potpuno nevidljivi?

Grujić: Mali životi su uvek nevidljivi, jer samo velike stvari oblikuju neko kolektivno sećanje, ali ako nemamo vidljive velike stvari koje se događaju - ja ne mogu da smislim neki rat, imam samo svoj mali život koji svi mi vodimo, onda se njime i bavim.

021: Govorimo mnogo o nedostatku pažnje jednih prema drugima, osećaja za drugog čoveka. Ima li je u tvojoj generaciji više empatije ili je više, ili je više anksioznosti, distopične zagledanosti u budućnost?

Grujić: Ima i jednog i drugog. Ljudi koji su empatični imaju ta preuzvišena osećanja, solidarnosti najčešće. Nekada, kada neko prejako reaguje na nešto, to ne mora da znači da je Samarićanin sam po sebi, već se boji da se njemu ne desi nešto slično.

Pogrešno je reći da smo mi kao generacija neempatični samo zato što na drugačije načine to manifestujemo. Mi danas imao društvene mreže kao konstantnu, i senku nad našim životima, ali i kao budućnost naših života.

To je nešto što vaša generacija nije imala. Mi tu pokazujemo solidarnost ili brutalnost, ali to je naš život i nije on neempatičan, samo je empatija promenila svoju manifestaciju.

021: U ovako šizofrenoj stvarnosti, čitanje može da bude samo dokaz volje, a šta je onda pisanje u slučaju jednog pisca?

Grujić: To je pokušaj da se stvari objasne i razumeju, makar je to za mene. Ja sam odabrao da se izražavam na ovakav način, izabrao sam ovaj put, najplastičniji, kroz reč. Kako nikad do kraja sve neće biti jasno, verujem da nikada neću prestati da pišem.

021: Da li je lakše kad se nešto stavi na papir, da li svet bude lakši, ili je uvek teško kad se piše?

Grujić: Uzbudljivi su počeci, i krajevi su beskrajno uzbudljivi, ali ono što je pisanje je sredina, i tu je muka.

To je neko lomljenje i traženje, ali kad shvatiš da si misao uhvatio za rep, da krotiš to što želiš da kažeš ka onome što želiš da kažeš, onda se sve više raduješ kraju, a kad dođeš do kraja, nastaje neka velika praznina, koja traje.

021: Mi "budžimo" naše živote tako što ih lažno ušminkavamo, lažno se predstavljamo po ovde pomenutim društvenim mrežama. Tako se isto razbacujemo rečima, na istu temu jedne važe za jedne ljude, druge za druge...

Grujić: A da li se nešto promenilo u odnosu na ranije, vidimo to, recimo, iz Floberovih knjiga - nije da nije postojalo olajavanje, šminkanje stvarnosti, samo sada fotka sve beleži, i stiže lajkovanje, ali u čemu je razlika?

021: "Jedinstvo među ljudima treba začeti sitnicama kakvi su rumeni obrazi", kaže tvoj kolega pesnik i pisac Marko Tomaš. Kako začeti to rumenilo kad se, i mimo korone, jako retko srećemo, a kad se sretnemo, buljimo u telefone, niko nikog ne gleda u oči, svi kuckaju poruke, ne mogu da ostave nijednu stvarnost, nisu sposobni da se izloguju bar iz jedne, ne dopuštaju sebi da se odmore bar malo u nekoj od paralelnih stvarnosti?

Grujić: To je pakao od pitanja. I istina je, lepo je to Marko rekao, ali mislim da je to mnogo teško. Branio sam društvene mreže, ali postoji tu i ozbiljna stvar koja je problematična: ja sam tokom korone osetio neko olakšanje zato što na društvnim mrežama, na "storijima", nisam video ljude koji se zabavljaju i nisam video taj stalni imperativ bivanja negde drugde, taj konstantni osećaj da stalno nešto propuštaš, da "nisi dovoljno adekvatan" ovom vremenu. Ako si ovde sad, propašće ti nešto drugo tamo.

Rumeni obrazi se ne događaju baš zbog toga što hoćeš toliko toga da vidiš. I onda, zaista, kad se dogodila korona, bar u prvim mesecima, odjednom si na "storijima" uspevao da razgovor usmeriš na osobu sa kojom si. Problem je što je sve trajalo predugo, pa ti je postalo muka od te osobe sa kojom si. I svega bude previše.

Ne znam kako se bori protiv toga. I ja gledam telefon svaki čas, i ja hoću da budem drugde, neprestano. Ko sazna odgovor na ovo pitanje, voleo bih da mi javi kako se izboriti sa tim.

Možda ne biti na društvenim mrežama, nego u stvarnosti rumeneti obraze sa nekim.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Filip Grujić

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Lena

24.06.2021 • 23:28

.

Divan Filip!

2 2 0
Doda

24.06.2021 • 13:55

+

Stiže nova generacija sjajnih! Dobrodošli!

7 4 +3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.