Njegov prvi roman "Deca zla", triler sa uzbudljivim zapletom i (iz ugla običnog građanina) realističnim uvidom u svet pravosuđa, još uvek je tražen u knjižarama.
Oni koji su pročitali ovaj roman sigurno su u ruke uzeli i "Ostrvo pelikana", Majićev drugi roman i po mnogo čemu drugačiji od romana prvenca. Težina radnje - pitanje sudbine, prava i pravde i autorova sposobnost da priču ispriča na autentičan način, iz ugla sudije, rezultirali su još jednim traženim ostvarenjem.
Pre oba romana, Majić je pažnju privukao na svom blogu, što nije uobičajen način da jedan sudija iskazuje svoja mišljenja.
Blog vodi i dalje, a na njemu objašnjava komplikovane i uskostručne termine i pojave koje prosečan građanin nužno ne mora da razume, ali je dobro ako razume. Zahvaljujući uspehu sa prvim romanom, publika očekuje njegov triler i na malim ekranima - produkcijska kuća Firefly nedavno je otkupila prava za ekranizaciju i priprema
seriju od 10 epizoda po radnji iz knjige "Deca zla".
Sudija Majić za kratko vreme je postao jedan od traženijih domaćih autora, ali istovremeno gaji imidž otvorenog i dostupnog sagovornika, građanina koji želi dobro svom društvu i promene za koje se treba boriti. U intervjuu za 021.rs, Miodrag Majić priča o svojim greškama u sudnici, o strategiji koju zamišlja kao najbolju za rešavanje nekih gorućih pitanja u društvu, a otkriva i da li priprema novo štivo za čitaoce.
021: Ponavljali ste da javno pišete jer smatrate da, kao sudija, imate tu vrstu odgovornosti. Iskustva iz prakse preneli ste i u svoja dela, a poslednje je "Ostrvo pelikana". Kako mislite da biste se nosili sa svojim poslom da nema ovakve vrste "ventila"?
Majić: Nisam oduvek pisao, tako da su mi poznate obe situacije. Pa ipak, pisanje mi nesumnjivo pomaže da sve ono što nije moguće reći ili učiniti sa pozicije sudije, prenesem u fikciju i tako ipak podelim sa čitaocima. Istina je i da se sve teže nosim sa osećajem nemoći da učinim nešto značajnije kada je reč o promeni društva koje nezaustavljivo srlja u ambis. Zbog toga je za mene pisanje i svojevrsni vid terapije. Ako ništa drugo, neke stvari tako ipak ostanu zabeležene. Drago mi je da čitaoci to što je zabeleženo prepoznaju kao vredno i da povremeno čak kažu da ih tera na razmišljanje i akciju i da utiče na njihove živote.
021: Pogađa Vas nepravda, to je jasno. Da li biste ponovo odabrali poziv koji ste odabrali da se vratite u period odabira profesije? Postoji li bolji način borbe protiv nepravde od sudijskog poziva?
Majić: To je jedno od pitanja koje, uz ono da li sam pogrešio što sam se vratio iz inostranstva, sebi najčešće postavljam. Ipak, u većini ovih slučajeva dođem do istog zaključka - najverovatnije bih opet odabrao isti put. Pri tom ne mislim da je sudijski poziv jedini, a svakako ni najbolji način za borbu s nepravdom.
Svaki poziv je dovoljno dobar onda kada je čovek sposoban da nepravdu prepozna i spreman da se nepravdi suprotstavi. Uzmite, na primer, Vaš - novinarski poziv. Šta mislite, kako bi izgledale stvari kada bi se dovoljan broj Vaših kolega pobunio protiv naručenih vesti, nameštenih pitanja i organizovanih hajki? Bio bi to izuzetno efikasan način borbe protiv nepravde u ovom društvu, zar ne?
021: Koliko često pomislite da nešto javno ne treba da kažete? Kad ste poslednji put pomislili tako nešto?
Majić: U javnom nastupu zaustavlja me jedino sumnja u to da je nešto što saopštavam nedovoljno provereno, istinito ili dokazivo. To je odgovornost za javno izgovorenu reč. Svestan sam da ono što kažem proizvodi reakcije kod određenog broja ljudi i zbog toga se trudim da nikada ne saopštavam neproverene stvari.
Sa druge strane, odavno sam prestao da razmišljam o tome kako će se to što kažem odraziti na moju sudijsku karijeru. Ona je zaustavljena onog trenutka kada sam odlučio da javno nastupam i da govorim o onom što vidim, i kada sam zbog toga označen kao državni neprijatelj. Ipak, ne sekiram se zbog toga. Svaka sloboda ima cenu i ja svesno plaćam ovu koja mi je odmerena.
021: Koji su prvi logični koraci koje bi nadležni organi trebalo da preduzmu da reše probleme u pravosuđu? Koje probleme bi pravosuđe trebalo i moglo da reši i samo, i zašto se to ne dešava?
Majić: Prvi korak u svakoj državi bio bi da politička vlast odluči da zaista hoće da reši probleme u pravosuđu. Bezmalo pola posla bi tada već bilo završeno. Zato je to istovremeno i najlakši i najteži korak. Najlakši - zato što je reč o odluci koja se može doneti momentalno, a najteži zato što politička vlast ne želi uređeno pravosuđe, tako da, zapravo, nikada i nije donela takvu odluku i pitanje je da li će je i kada doneti.
Kada je reč o samom pravosuđu, prvi korak bi bio opet donošenje jedne odluke. Sudije bi morale da odluče da zaista žele da budu sudije, a ne činovnici i poslušnici svake nove partije na vlasti. Kao i u prethodnom slučaju, mogućnost ovakvog ishoda je, nažalost, malo verovatna. Odgajane u autoritarnim sistemima i naučene na poslušništvo, i sudije veruju da je lakše ne biti slobodan, jer sloboda povlači odgovornost.
021: Kad ste poslednji put napravili profesionalnu grešku zbog koje ste se osećali krivim ili jednostavno loše? Da li postoji mehanizam koji sudije praktikuju da izađu na kraj sa osećajem pritiska ili krivice, ako takav osećaj postoji?
Majić: Trudim se da, barem kada je reč o sudijskim odlukama, ne pravim greške zbog kojih bih se kasnije osećao loše. Na prvom mestu ovde mislim na situaciju u kojoj bih osudio nevinog. Zbog toga pre odluke temeljno procenjujem i razmišljam. Ako imam dilemu, rukovodim se poznatom maksimom - u sumnji blaže po okrivljenog.
Ovo naravno ne znači da ne činim povremeno sitnije ili krupnije tehničke greške i da mi povremeno ne zasmeta formulacija koja je upotrebljena u presudi, nekad i čitavo razmišljanje. Broj predmeta je veoma veliki i sudije, nažalost, prečesto podsećaju na radnike na proizvodnoj traci koji se čitavog života rvu sa brojkama, više nego na stručnjake i mislioce koji se takmiče u kvalitetu.
021: Da li bi sudije trebalo da imaju visok stepen empatije? Posedujete li visok stepen empatije?
Majić: Sudija mora da poseduje empatiju, ali to ne znači da smo svi obdareni ovom osobinom. Bez empatije nemoguće je razumeti ni onog ko čini zlodelo ni onog ko ovo trpi. Većina zala nastala je kao posledica drugih, često neotkrivenih i nekažnjenih zlodela. Ne može se biti dobar sudija ako je čovekov jedini kvalitet poznavanje propisa.
Svako uz dovoljno truda može da se nauči propisima. Međutim, suđenje zahteva veliko životno iskustvo i specifičnu ljubav prema čoveku sa svim njegovim manama i vrlinama. Nadam se da barem delimično ispunjavam ovaj kriterijum, ali sam istovremeno svestan da je neumesno biti sudija u sopstvenoj stvari. O mojoj empatičnosti bi morali govoriti drugi.
021: Koga smatrate najvećim herojima u Srbiji?
Majić: To su svi oni koji u ovim vremenima ne pristaju na nasilje, na ponižavanje, i na saučestvovanje u bezakonju. Ljudi koji odbijaju da partijskom knjižicom kupuju posao ili zadržavaju sopstveni mir. Ljudi koji se, uprkos mogućnostima koje se nude, trude da i u vremenu koje ćemo pamtiti po potpunom slomu vrednosti, sačuvaju dostojanstvo. Ljudi koji rade tri posla kako bi prehranili porodicu, oni koji brane reke, oni koji se suprotstave nasilnicima… Uglavnom su to ljudi kakve retko vidimo u javnom životu, a uprkos svemu ima ih svuda oko nas.
021: "Deca zla" je jedna uzbudljiva priča, triler koji opisuje naše društvo i zatvorene društvene sisteme (kakvo je i tužilaštvo, sudstvo). "Ostrvo pelikana" je mnogo teže delo za čitati, naročito ako znate kontekst i pozadinu priče. Koja je naredna tema koju planirate da stavite na papir?
Majić: Još uvek koncipiram priču koja mi se već određeno vreme vrzma mislima. Zbog obaveza koje imam prema izdavaču ne mogu otkrivati previše, a istina je da ni sâm u ovom trenutku ne znam previše. Zato mogu samo reći da će, po svemu sudeći, opet biti nešto sasvim drugačije, ali ponovo povezano sa društvenim kontekstom i simbolikom nekih ovdašnjih usuda, nekih naših nasleđa. Biće i ekološkog momenta… Eto, tek toliko da ne kažete da nisam želeo da Vam odgovorim.
021: Upravo je zaštita životne sredine jedna od tema koja aktivira grupe građana širom Srbije. Od promena smo, međutim, daleko. Gledajući trenutno stanje i interesovanje građana, koliko je energije potrebno za pritisak na vlast koji će zaista sprečiti neke negativne pojave u sistemu?
Majić: Čini se da su građani odustali od borbe za vrednosti koje smatraju apstraktnim, poput vladavine prava i zaštite individualnih sloboda. Žalim zbog toga, ali različiti faktori su uticali na to da većina ove teme ne smatra životno važnim. Jedan od osnovnih po svemu sudeći je da mi koji smo ove teme potencirali, nismo na pravi način objasnili njihov značaj.
Sa druge strane, dobro je što građani određene teme - poput ekologije - prepoznaju kao one koje su podobne da proizvedu akciju. Čini se da su na taj način postavljene određene crvene linije. Kao što vidimo, kada se ta energija postigne, vlast relativno brzo ustukne i odustaje od nerazumnih zamisli.
Mislim da građani još uvek nisu u dovoljnoj meri svesni snage koju imaju, ali ni činjenice da su oni izvorni nosioci suverenosti. Jednom kada ta svest sazri, promeniće se viševekovno shvatanje raspodele moći u društvu. Tek tada političari će postati svesni da su oni tu zbog građana, a ne obratno.
021: Nakon smrti Jelisavete Vasilić na Tviteru ste napisali da je kakistokratija naše trajno opredeljenje. Zašto se onda boriti za bilo kakav uređeni sistem? Da li se svi samo uzalud borimo za nedostižno?
Majić: Ništa nije nedostižno. A čak i da jeste, ne postoji ništa plemenitije od borbe za ideale, ma kako neostvarivi ovi bili. Ako postoji uverenje, onda je bilo kakvo kalkulisanje ostvarivošću nešto što može samo da naruži čistotu plemenite borbe. Ipak, ponovio bih još jednom da ništa nije nedostižno. Kao što se kaže, mrak je najgušći pred zoru.
021: Čitajući roman "Ostrvo pelikana", stekla sam utisak da je poenta dela edukacija i informisanje čitalaca o specifičnom slučaju o kom su svi imali mišljenje, a da je u drugom planu ono kroz šta sudija prolazi, kao donosilac odluke. Šta ste želeli da postignete i da li ste uspeli u tome?
Majić: Već sada mogu da kažem da sam izuzetno zadovoljan, jer se čini da sam uspeo u tome da pokrenem čitaoce na razmišljanje. O tome svedoče brojne poruke koje dobijam. Ljudi mi se javljaju i govore kako sada na sasvim drugačiji način posmatraju ne samo ovu priču, već i neke druge u pogledu kojih su imali čvrste, nepromenljive stavove. Zar to nije sjajno?!
Suviše smo ukopani u sopstvene rovove, suviše brzo reagujemo nedovoljno informisani, a naše reakcije su strasne i definitivne. Valja se naučiti da je često najbolje što je moguće učiniti taj otklon i ostavljanje prostora za drugačiji pogled, drugo mišjenje. Mislim da sam romanom uspeo da u tom smislu pokrenem ljude i to me čini izuzetno srećnim.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 34
POZEGA
Naša i moja Požega nije mnogo udaljena od "vašeg" Arilja... ,
U svakom slučaju mnoogo je tema i dilema,
Čuvajte sebe,porodicu, svako "dobro" je dobro.
Bojana
Vi ste kap dostojanstva u ovom moru zlobe i lopovluka! Svaki Vaš intervju izmami mi osmehe i nadu u bolje sutra!
Nažalost ovako vredni ljudi ne žele da vode državu, a imali biste najveću podršku! Ja koju politika ne interesuje bih stala odmah uz Vas. Jer ste jedan od retkih ljudi koji bi mogli uraditi nešto dobro za ovu zemlju!
Hvala na sjajnim romanima, uživala sam čitajući. Jedva čekam novi roman.
Želim Vam svako dobro, Bog Vas i Vašu porodicu blagoslovio!
Mama
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar