Kako i ne bi bili, prošla su četiri meseca od obećanja ministra Malog da su izmene i dopune zakona iz aprila samo prelazno rešenje i da će uskoro njihov položaj biti regulisan posebnim zakonom o fleksibilnim oblicima rada (ili tako nešto). U ta četiri meseca nismo više čuli ni reč o početku izrade zakona, konsultacijama sa udruženjima frilensera (i, daleko bilo, stručnom i akademskom javnošću, budući da je reč o multidimenzionalnom propisu koji bi navodno rešio složeni problem u pravnom sistemu koji zahvata nekoliko oblasti prava – rad, poreze, socijalno osiguranje).
Nismo čuli jer rada na izradi zakona nema. Niti ga više bilo ko pominje. I to s razlogom stvara zabrinutost kod frilensera, koji će u slučaju da se ništa ne promeni od 1. januara 2022. godine biti u još nepovoljnijem položaju od onog koji ih je isterao na ulice krajem 2020. i početkom 2021. godine.
Od samog početka nije bilo jasno čemu bi zakon o fleksibilnim oblicima rada služio kada je reč o frilenserima a neke tihe najave su išle u pravcu dalje
devolucije radnih prava mnogih drugih kategorija radnika pod maskom regulisanja položaja frilensera. Umesto da se ova materija reguliše Zakonom o radu i drugim postojećim zakonima (o porezu i doprinosima, pre svega) ministar Mali je (iz neznanja, ili jednostavno u cilju smanjenja pritiska koji je protest frilensera u tom trenutku stvarao) obećao "tamo neki zakon".
Iako se mogu složiti da frilenserski rad spada u širem smislu u atipične (fleksibilne) oblike rada, on je pre svega rad samozaposlenih lica koji nije regulisan u radnom zakonodavstvu Srbije, a loše je percipiran i u drugim pomenutim propisima. To bi dakle trebalo da se uredi, a ne neku apstraktnu kategoriju "fleksibilnih radnika". A mesto za takvo uređenje je Zakon o radu. Budući da je sasvim izvesno da se na njemu neće raditi u ovoj – a verovatno ni u narednoj godini – bilo je lakše progurati ideju o nekom novom, spasonosnom zakonu za koji niko nikada ranije nije čuo.
Nema takvog zakona ni u
planu rada Vlade Republike Srbije za 2021. godinu. Istini za volju, s jedne strane u tom planu se nalaze razni zakoni koji neće biti realizovani (kao što je, ni manje ni više, novi Zakon o radu) pa se tako može očekivati i da u plan uđe zakon koji nije predviđen – posebno zato što je ministar Mali obećao donošenje zakona (u aprilu 2021) pošto je plan rada Vlade usvojen (u februaru 2021), tako da se zakon može smatrati vanrednim u tom smislu.
Ipak, do kraja godine je ostalo još 120 dana a nema ni pomena o izradi ovog zakona (osim ako ga NALED ne piše u najvećoj tajnosti, pa će ga posle vlast oktroisati narodu). Da bi ovako važan zakon prošao javnu raspravu i, podjednako važno, dobio saglasnost udruženja koja predstavljaju frilensere, na njemu se svakako mora raditi duže od tog perioda. Sama činjenica da zahvata u domen nadležnosti i Ministarstva za rad i Ministarstva finansija već stvari čini komplikovanim za pregovore o njegovoj sadržini.
Vremena dakle ima sve manje i trebalo bi da se počne sa izradom odmah. Ali garancije za njegovo donošenje ne postoje, osim ministarske reči. Ako se ništa ne desi, položaj frilensera biće izuzetno težak.
Anketa koju je sprovelo Udruženje radnika na internetu krajem jula ove godine, na uzorku od 798 frilensera, može dati neke odgovore na pitanja ko su frilenseri, čime se bave i šta očekuju.
Polovina ispitanika starosti je između 26 i 35 godina, a čak 60 odsto pripada uzrastu od 18 do 35 godina. Ovo je svakako ogledalo stanja na tržištu rada – u beskrajnoj ponudi poslova motača kablova, kao i ostalih neperspektivnih i slabo plaćenih poslova koje nude "investitori", mladi se češće odlučuju da primene svoja znanja i veštine u novim digitalnim profesijama u kojima dolaze do izražaja inventivnost, perspektiva za profesionalni razvoj i naravno bolja zarada. U prilog tome je i činjenica da 80 odsto ispitanika ima visoko obrazovanje, a da je za čak 77,7 odsto njih frilensing jedini izvor prihoda.
Istovremeno, dve trećine ispitanika odgovorilo je da ne ostvaruje pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje ni po jednom osnovu a da gotovo jedna četvrtina (24 odsto) ne ostvaruje pravo na zdravstveno osiguranje. Dve trećine njih radi ekvivalentno punom radnom vremenu a jedna četvrtina više od toga. Plaćaju se uglavnom po radnom času (47,2 odsto) a 54,5 odsto pri tome nema nikakav uticaj na pregovaranje oko visine honorara koji dobija. Ne iznenađuje podatak da 85 odsto frilensera radi za strane poslodavce, od čega 48,1 odsto samo za jednog poslodavca, ali čak 22,6 odsto za više od pet poslodavaca.
Posledica ovakvog statusa i potpuna pravna nesigurnost kada je reč o radnim pravima: 94 odsto frilesnera izjavilo je da nema nikakav ugovor sa poslodavcem ili da ugovor koji poseduju nema nikakav značaj u pravnom sistemu Srbije. Interesantno je i da samo 24,8 odsto ispitanika misli da im aktuelni poslodavac (klijent) dozvoljava da saradnju nastave kao preduzetnici, dok 19,3 odsto tvrdi da bi na taj način izgubili poslodavca (odnosno klijenta). Logično je da eliminisanje ovakvog osećaja (pravne i opšte) nesigurnosti mora biti jedan od prioriteta u definisanju njihovog budućeg statusa prema domaćem pravu, u onoj meri u kojoj je to moguće (imajući u vidu prisutan element inostranosti).
Realnost koja ih međutim očekuje je drugačija. Trenutna zakonska rešenja jasno su postavljena tako da ih gurnu u preduzetništvo. Izmene zakona iz aprila pisane su tako da – ako vlasti zauzmu takav stav – nije potrebno dalje raditi na statusu frilensera i samozaposlenih uopšte, jer će svakako postojati kakva-takva regulativa i formalna alternativa plaćanju neverovatno visokih poreskih nameta.
Ne vodi se računa da (prema rezultatima pomenute ankete) 77,3 odsto frilensera zarađuje manje od 1000 evra mesečno (iznos koji se obično računa kao neki prag nakon kojeg je isplativo preći u preduzetnike) i njima bi – prema važećem zakonskom rešenju za 2022. godinu nakon obračuna punih poreza i doprinosa (ukoliko ne mogu dokazati da pripadaju kategoriji koja ima normirane troškove, a to svakako ne mogu ako nemaju ugovor sa poslodavcem) ostalo u neto iznosu manje od prosečne zarade, da ne računamo činjenicu da oni snose i sve troškove sredstava za rad koji u većini njihovih profesija nisu mali. Najvećem delu njih koji zarađuju od 200 do 800 evra mesečno (61,9 odsto), ostalo bi manje od minimalne zarade ili približno toliko.
Koliko je takvo razmišljanje jednodimenzionalno i neodrživo, najbolje pokazuje reč stručnjaka za poresko pravo koji tumače trenutne propise na način da se frilenserima koji uplaćuju doprinose za penzijsko osiguranje ne može
obračunati staž penzijskog osiguranja. Ostaće dakle isti oni problemi koji su ljude izveli na ulicu pre manje od godinu dana.
Za tih godinu dana samo su uspeli da reše problem prethodnih dugovanja – i to na način za koji neki od njih kažu da ih gura u siromaštvo i da je nepravedan jer ne uzima u obzir nezakonito pasivno ponašanje državnih institucija tokom perioda kada porez nije naplaćivan. Ništa drugo se nije desilo – ostala je samo reč Malog da visi u vazduhu kao neka apstraktna nada da će se stvari pomeriti ka boljem i racionalnijem rešenju.
Realno je međutim da ako zakona ne bude, frilenseri od 2022. godine pripadaju jednoj od sledećih kategorija:
– preduzetnici-frilenseri, koji preračunaju da zarađuju dovoljno (i konstantno) tako da im se isplati ova forma registrovanja;
– frilenseri koji se bave samo tom aktivnošću i koji će plaćati 56 odsto poreza i doprinosa (uz potencijalne odbitke za normirane troškove);
– frilenseri koji su u radnom odnosu i koji će plaćati za dopunske prihode 46 odsto poreza i doprinosa (uz potencijalne odbitke za normirane troškove);
– frilenseri koji će i dalje raditi „ispod radara“ poreske uprave nadajući se da će ih kontrola zaobići, kao i oni koji će probati da koriste inovativne servise plaćanja koji (po njihovom mišljenju) nisu u dometu kontrole Narodne banke Srbije i poreske uprave – što je naravno oboriva pretpostavka, koja se vrlo lako može pokazati kao ozbiljno promašena procena koja će sa sobom nositi i prekršajnu odgovornost;
– frilenseri koji će otići iz Srbije u države koje podržavaju ovaj vid delatnosti ili jednostavno otići negde gde će moći da rade u bilo kojoj formi bez pravne neizvesnosti;
– frilenseri koji će prestati da se bave frilensingom.
Koju god opciju da izaberu neće biti zadovoljni ni frilenseri ni država, koja će i dalje propuštati da sa jedne strane podstiče inovativna zanimanja a sa druge strane progresivnim porezima pomogne najsiromašnijima a značajno dublje zavuče ruku u kasicu najbogatijih.
Potencijalno rešenje, koje se može skicirati iz uporednih iskustava, obuhvatilo bi (pre svega) nekoliko jednostavnih stavki:
– zakonsko prepoznavanje frilensera koje podrazumeva njihovu registraciju, ali i održavanje tog statusa samo do određene visine primanja;
– umanjene (i progresivne) stope poreza uz različite olakšice i postojanje normiranih troškova u svakom slučaju (tako se prepoznaje da nijedan frilenser ne radi u vakuumu već sam sebi obezbeđuje sredstva za rad);
– niže stope doprinosa za zdravstveno osiguranje (tamo gde ne postoji opšta zdravstvena zaštita) i besplatno zdravstveno osiguranje ako primanja ne prelaze određeni prag (u našem zakonodavstvu već postoji racionalna odredba zabrane „dupliranja“ plaćanja ovih doprinosa, pa će tako lice koje je platilo doprinose po bilo kom drugom osnovu biti oslobođeno dodatnih nameta);
– niže stope doprinosa za penzijsko osiguranje na osnovicu koja bi zavisila od visine primanja i koja bi (potencijalno) bila dobrovoljna u slučaju da se doprinosi plaćaju po drugom osnovu (kao kod zdravstvenog osiguranja); kakvo god da se rešenje usvoji, svakako bi frilenseri morali da steknu penzijski staž ako njihove uplate budu najmanje jednake uplatama na minimalnu osnovicu, uz napomenu da bi im moralo biti predočeno da plaćanje po niskim stopama ili osnovicama (ili oba) dovodi do umanjenja iznosa penzije na koju će steći pravo.
Ukupno poresko opterećenje (za poreze i doprinose) ne bi trebalo da iznosi više od 10 odsto za svaku kategoriju frilensera koji ostvaruju primanja do ranga prosečne zarade (najranjiviji bi trebalo da plaćaju samo simbolične stope doprinosa na minimalnu osnovicu, bez plaćanja poreza sve do iznosa minimalne zarade – to je ideja koja se sve češće pominje i za druge oblike rada, pre svega za radni odnos); nakon toga bi progresivne stope mogle da uvećaju ove obaveze i do 40-50 odsto primanja, za one koji mesečno zarađuju više hiljada evra na ovaj način, ako ne pređu u poresku kategoriju preduzetnika.
To je jedini zdrav način da se frilenseri "oteraju" u preduzetnike, a da se zaštite oni ekonomski najslabiji među njima. Naravno, ako se ne zadrži isti nivo primanja moguće je da se preduzetnik vrati u kategoriju "frilensera" bez posebnih troškova i preterane administracije, što bi se periodično proveravalo. Digitalizacijom sistema svakako bi se znatno olakšala i kontrola od strane poreske uprave, kojoj ovakva rešenja nameću mnogo više posla. Činjenica je međutim da bi sistem istovetan ili makar sličan opisanom mogao da funkcioniše na zadovoljstvo velike većine frilensera, a da bi se pri tome znatno uvećao procenat naplate poreza i doprinosa, što je čini se bio i jedini cilj hajke na frilensere u prethodnom periodu.
I dok razne zemlje privlače frilensere i njima slične poreskim olakšicama, a istovremeno za domaće frilensere stvaraju posebne oblike rada koji nisu ni radni odnos ni preduzetništvo i koji služe da se prepoznaju specifičnosti ali i ranjivost položaja frilensera, u Srbiji je i dalje – u mnogo čemu, pa i u pravu – na snazi (i vlasti) retrogradna struja koja nas vuče u XIX vek i od ovakvih problema okreće glavu.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Peščanika.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 8
Predragg
Aha
Pomorci
E sad zasto ni pomorce ni internet frilensere nisu pozvali da ucestvuju u izradi.... I zasto opet sedimo i cekamo da nam neko odredi sudbinu....
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar