Cena autentičnosti: Naši antiglobalisti

U subotu su održane dve paralelne šetnje, dva rivalska protesta. Da je okupljanja na pretek i da to svedoči o širokogrudosti vlasti i u najzalije doba, ne treba trošiti reči.
Subotnji paralelni događaj nije stoga zanimljiv zato što je bio dozvoljen. Kad svi mogu da paradiraju, zašto ne bi mogli i antiglobalisti i – sva je prilika – globalisti? Za one prisutne na Paradi ponosa znamo da se zalažu za evropske ili kosmopolitske vrednosti: zastava duginih boja je svačija, poruke poput one središnje, "Ljubav je zakon", globalnog su karaktera i imaju univerzalno značenje. 
 
Druga grupa šetača prozvana je antiglobalistima, biće da bi se, kao i u svemu drugom, razlikovala od prve. Ako se, međutim, isključi da su protiv njihovog paradiranja, da gaze i pale njihovu kužnu zastavu, teško je uočiti šta ih tačno čini antiglobalistima. I oni se, nalik raznim drugim Evropljanima, protive globalnom trendu vakcinacije protiv izmišljenog virusa, pa samim tim i vlastitoj državi koja bi da im ukida individualne slobode. 
 
Po mnogo čemu su nalik i paraderima koji su se u državnom aranžmanu pre koji dan okupili da demonstriraju srpsko svejedinstvo, što se u subotu iskazalo ponovnim razvijanjem zastava Srbije, ali i litijskim okupljanjem oko spomenika Stefanu Nemanji, novom pupku srpskog sveta, gde se sad već tradicionalno zaigrava kolo. Antiglobalizam bi da bude kišobran za etične i saborne antivaksere i borce za porodicu. Prirodnu, jer je ona koja se propagira oko Manježa neprirodna, dopremljena ovamo s globalizacijom, jednako kao i vakcine i ko zna kakvi sve još uvozi sa Zapada.
 
Uvoz je ključna reč. Antiglobalisti, borci za slobodu, borci za nas, za naše porodične vrednosti, za našu pravdu – bi da se prikažu kao pravi naši. Autentičnije su naši od lgbtq+ (kojih kod nas ne bi ni bilo da se uvoznim kalemom nisu odnekud ovde stvorili), ali i od vlasti koja im preti ukidanjem autentičnosti, koketirajući sa svim svetskim silama, farmakomafijama, Gejtsom i Sorošem. Njihova borba nije uvezena, već je samonikla, lokalna sorta takoreći. Čudo kako se niko ne osvrne preko plota ka Sloveniji, Grčkoj i Makedoniji. Ako je neopravoslavlje ono što nas čini originalnima, razmislimo ponovo: u Skoplju se skandiralo "Moje telo – božje vlasništvo", u Atini "Pravoslavlje je živo, mi smo Hristovi vojnici, kazna stiže", a i "Nemamo puške, imamo krstove".
 
Da je nešto uvoz omiljeni je argument koji koriste svi u svakoj prilici. Vlast optužuje svoje protivnike, a posebno zlo civilno društvo, da se goji zapadnim novcem, kao da "Evropska unija nije glavni donator u Republici Srbiji". Dveri proglašavaju Paradu ponosa antisrpskom manifestacijom koja je silom i nametom dopremljena kod nas, iako je teorija o prirodnoj porodici uvezena iz Amerike i po istom se kalupu rasparčava po celom svetu. 
 
Trobojku koja se vijori na svakom od poslednjih nacionalno osvešćenih skupova, među sobom toliko različitih, od prošle godine slavimo i posebnim danom, sasvim po ugledu na američki Dan zastave (Flag day). Ono što nas čini "neuvezenima", ako išta, jeste pripadnost srpskom svetu. Pa ipak, i taj zavodljivi, a ponegde i zapaljiv izraz, nije među nama odvajkada: izuzetno podseća na jedan drugi "svet", Русский мир (ruski svet), kako po formulaciji, tako i po značenjskom dometu. Lično me posebno veseli što su slobodari širom sveta, pa tako i kod nas, uvezli i staru feminističku krilaticu "Moje telo – moj izbor". Nadam se da će je primenjivati i u drugim kontekstima, posebno u vezi s pravom na abortus, odakle je izvorno i potekla.
 
Razdvajajući se prema količini autentičnosti i tako veličajući svoj cilj, kao jedini pravi, jedini ispravan, zaboravljamo dve proste istine. Jedna je da je gotovo sve odnekud uvezeno, sve je neko nekad preveo, a nijedan prevod nikad nije identičan originalu, svaki uvoz se na svoj način baš ovde primio jer je imao kod koga da se primi, postavši na naš način naš. 
 
Druga prosta istina je da prekomerna autentičnost, osim što je uvek lažna, danas košta glave. Ostavljeni na milost i nemilost sopstvenim procenama o tome šta je društveno poželjno, zdravstveno probitačno, politički autentično, a Ustavom zaštićeni da se zbijamo na ulici, pod barjakom, u svoje razne identitete, ginemo kao da ponovo probijamo Solunski front. 36, 37… života na dan.
 
Adriana Zaharijević je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Tekst "Cena autentičnosti" prvobitno je objavljen na sajtu Peščanika.
  • zamajavanje

    24.09.2021 07:37
    Kojekakvi antiglobalistički pokreti samo imaju zadatak da skrenu pažnju sa velikih na male probleme.
    Ništa nije onako kako deluje, tj. kako vam se prikazuje.

    A ona parola VČĆ PDR na eto baš crnoj zastavi ima za cilj da rastera dobar deo protivnika ovog režima koji ne koriste takav rečnik.

    2017. je bio praznik za oči kada su se mladi okupili i protestovali protiv ovog Režima, a onda je počelo uzvikivanje ove parole.
    Smesta smo se pokupili i otišli.
    To nije uvreda za AV jer on je sve i svašta, ali to iz parole nije.

    Sve se radi da se protivljenje ovom režimu razbije na stotine komadića, a u tome učestvuje i opozicija (i prava i neprava) - to im je uloga i zadatak - da stvaraju privid demokratije i privid protivljenja.
  • Лиманац

    23.09.2021 21:27
    Нормалност
    Подршка антиглобалистима!
  • www

    23.09.2021 20:26
    Ovde bas i nema neke preterane ILI-ILI dileme.
    Prezaduzenoj zemlji koja nema svoj suverenitet, finansijski, svaki kupac cega god dize ili spusta cenu. I dok su jedni izlazili za sendvic a drugi sedeli kuci iz bojkota, rasprodalo se sve. Sad je kasno tu mahati zastavama bilo kojim, eno dok malisha nudi par crvenih kao da su njegove, igra blentavila se nastavlja kao da se nista nije desilo. Gde ste bili kad je bio zaokret i onaj snajper? Sad bolje da vas i nema nigde.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.