Piše Slavoj Žižek: Šta ne znamo i šta ne želimo da znamo?

Autor: Slavoj Žižek

Info

21.01.2022.

09:30 > 15:07

Jedan od najpoznatijih svetskih filozofa Slavoj Žižek objavio je knjigu "Pandemija! 2. Hronika izgubljenog vremena", u momentu kada je pandemija bila još "mlada".

Piše Slavoj Žižek: Šta ne znamo i šta ne želimo da znamo?

Foto: 021.rs

Portal 021.rs, uz dozvolu izdavačke kuće Akademska knjiga, objavljuje deo iz knjige koja je prodrmala svet zarobljen u pandemiji.

Žižekove reči, koje ćete pročitati u ovom tekstu, kako sukobi funkcionišu kao virus: vuku se u nedogled, potvrđuju se danas, kada smo zagazili u treću godinu pandemije.

Šta ne znamo, šta ne želimo i šta možemo da učinimo

U filmu braće Marks, "Pačja supa", Gručo (kao advokat koji brani svog klijenta na sudu) kaže: "Možda izgleda kao idiot i govori kao idiot, ali nemojte da vas to zavara. On je zaista idiot".

Nešto slično bi trebalo da bude i naš odgovor onima koji pokazuju osnovno nepoverenje u državu, jer zatvaranje (lockdown) shvataju kao zaveru čiji je cilj da nam uskrati osnovne slobode: "Država nameće zatvaranje koje nam ograničava slobodu i očekuje da nadgledamo jedni druge da bi se izdejstvovala poslušnost, ali to nas ne bi trebalo zavarati – u stvari, trebalo bi da poštujemo zatvaranje".

Treba napomenuti da pozivi za ukidanje zatvaranja dolaze sa suprotnih krajeva tradicionalnog političkog spektra: u SAD-u ih podstiču libertarijanski desničari, dok ih u Nemačkoj zagovaraju male levičarske grupe. U oba slučaja, medicinsko znanje se kritikuje kao sredstvo disciplinovanja ljudi, koji se tretiraju kao bespomoćne žrtve, što bi ih trebalo izolovati za njihovo dobro. Ispod ovog kritičkog gledišta nije teško otkriti stav "Ne želim da znam": ako zanemarimo pretnju, ona neće biti tako ozbiljna, moći ćemo je prevazići... Američka libertarijanska desnica tvrdi da bi zatvaranje trebalo ublažiti kako bi se vratila sloboda izbora.

Ovde se postavlja pitanje: kakva sloboda? Kako piše bivši ministar rada Robert Rajh (Robert Reich): Trampovo Ministarstvo rada odlučilo je da zaposleni koji su na čekanju 'moraju prihvatiti' ponudu poslodavca da se vrate na posao i zbog toga izgube naknadu za nezaposlenost, bez obzira na Covid-19. Prisiljavanje ljudi da biraju između zaraze i gubitka sredstava za život je nehumano.

"Slobodan izbor" u ovom slučaju je izbor između gladi i rizika po život. Situacija podseća na britanske rudnike uglja u 18. veku, gde je samo obavljanje posla prestavljalo veliki rizik da se izgubi život. Ali ovde postoji drugačija vrsta neznanja koja podržava nametanje strogih mera zatvaranja.

Ne radi se samo o tome da državna vlast koristi pandemiju da bi nametnula potpunu kontrolu, već mi se čini da je ovde na delu nekakav sujeverni simbolički čin: logika da ako učinimo dovoljno snažan gest žrtvovanja da zaustavimo sav društveni život, onda možda možemo očekivati milost. Iznenađuje koliko malo izgleda da znamo (uključujući i naučnike) o delovanju pandemije. Često od vlasti dobijamo oprečne savete. Daju nam stroga uputstva da se izolujemo kako bismo izbegli virusnu infekciju, ali kada broj zaraženih počinje opadati, pojavljuje se strah da će nas naši postupci još više izložiti predviđenom "drugom talasu" napada virusa.

Ili verujemo da će vakcina biti pronađena pre sledećeg talasa? A pošto već postoje različite varijante virusa, da li će jedna vakcina pružiti zaštitu za sve? Sve nade u brzi kraj (letnja vrućina, imunitet stada, vakcina) se gase. Često čujemo da će nas na Zapadu pandemija primorati da promenimo svoj odnos prema smrti, prihvatimo smrtnost i krhkost svog postojanja – virus dolazi niotkuda, a život za koji znamo došao je do kraja.

Zbog toga nam kažu da su ljudi na Dalekom istoku sposobniji da se izbore sa pandemijom – smrt je za njih samo deo života, način kako stvari funkcionišu. Mi na Zapadu sve manje prihvatamo smrt kao deo života, doživljavamo je kao upad nečega stranog što se može odgoditi na neodređeno vreme ako živimo zdrav život, vežbamo, sledimo dijetu i izbegavamo traume. Nikad nisam verovao u ovu priču.

U određenom smislu, smrt nije deo života, to je nešto nezamislivo, nešto što se meni ne bi trebalo dogoditi. Nikada nisam zaista spreman da umrem, osim da izbegnem nepodnošljivu patnju. Zbog toga su mnogi od nas danas opsednuti istim magičnim brojevima: koliko novih slučajeva zaraze, koliko potpuno izlečenih, koliko novih smrtnih slučajeva. Ali bez obzira koliko su ove brojke zastrašujuće, zbog koncentracije na njih previđamo mnogo veći broj ljudi koji umiru od drugih uzroka, poput raka ili srčanog udara. Izvan virusa nije samo život, već je i mnogo umiranja i mnogo smrti.

Možda bi bilo bolje gledati uporedo na stope smrtnosti: danas je toliko ljudi umrlo od Covida-19, dok je toliko podleglo od raka. Ovde bi trebalo da promenimo imaginarij i prestanemo da očekujemo veliki jasan vrhunac, posle koga će se stvari postepeno normalizovati. Pandemiju čini tako nepodnošljivom to što se stvari odugovlače, čak i ako nema potpune katastrofe – govore nam da smo dostigli vrhunac, i tada se stvari malo popravljaju, ali kriza se nastavlja.

Kao što kaže Alenka Zupančič, problem ideje o kraju sveta isti je kao i sa Fukujaminim krajem istorije: sam kraj se ne završava, već smo zaglavljeni u čudnoj nepokretnosti. Tajna želja svih nas, o kojoj neprestano razmišljamo, samo je jedna: kada će se završiti? Ali neće se završiti: sadašnju pandemiju ima smisla posmatrati kao predznak nove ere ekoloških problema. Godine 2017. BBC je pokazao šta nas očekuje kao rezultat naših intervencija u prirodi i izvestio je da "klimatske promene dovode do topljenja leda u oblastima koje su zaleđene milinijumima, a da se topljenjem oslobađaju stari uspavani virusi i bakterije".

Virusi nisu umrli, uvek su spremni da se vrate u život, a ironija je u tome što se njihova "besmrtnost" poklapa sa besmrtnošću koju obećavaju najnovija dostignuća u nauci o mozgu. Pandemija se pojavila u vreme kada su popularni naučni mediji bili opsednuti sa dva aspekta digitalizacije našeg života. S jedne strane, mnogo se piše o takozvanom "kapitalizmu nadzora", novoj fazi kapitalizma u kojoj državne agencije i privatne korporacije vrše potpunu digitalnu kontrolu nad našim postojanjem.

S druge strane, mediji su fascinirani temom direktnog interfejsa između mozga i mašine ili "užičenog mozga". Kada je moj mozak povezan sa digitalnim mašinama, u spoljnom svetu mogu da uzrokujem da se stvari dešavaju samo razmišljanjem o njima; štaviše, kada je moj mozak direktno povezan sa drugim mozgom, drugi ljudi mogu direktno deliti moje iskustvo. Ako koncept žičanog mozga ekstrapoliramo do krajnjih granica, otvara se mogućnost za ono što je Rej Kurcveil (Ray Kurzweil) nazvao singularnost, gotovo božanski prostor zajedničke globalne svesti.

Bez obzira na (trenutno sumnjiv) naučni status ove ideje, jasno je da će njena realizacija uticati na osnovne karakteristike čoveka kao mislećeg/govornog bića. Konačni uspon singularnosti biće apokaliptičan u kompleksnom značenju te reči: značiće susret sa istinom koja je nepoznata u našem uobičajenom ljudskom postojanju, odnosno ulazak u novu posthumanu dimenziju.

Zanimljivo je da je široka upotreba nadzora tiho prihvaćena u mnogim delovima sveta: dronovi se koriste za borbu protiv pandemije ne samo u Kini, već i u Italiji i Španiji. Što se tiče duhovne vizije singularnosti, novo jedinstvo ljudskog i božanskog, blaženstvo u kojem ćemo napustiti granice svog telesnog postojanja moglo bi se pokazati kao nezamisliva noćna mora. Sa kritičkog stanovišta, teško je odlučiti koja je veća pretnja čovečanstvu: virusna devastacija naših života ili gubitak naše individualnosti u singularnosti. Pandemija nas podseća da smo i dalje čvrsto ukorenjeni u telesno postojanje sa svim opasnostima koje ono donosi.

Da li to znači da je naša situacija bezizlazna? Nimalo. Pred nama su ogromni, gotovo nezamislivi problemi. Više od milijardu ljudi ostaće bez posla. Moraće se izmisliti novi načini života. Jedno je jasno: u zatvaranju moramo da živimo od starih zaliha hrane i drugih potrepština, pa je sada težak zadatak izaći iz zatvaranja i izmisliti novi život u uslovima postojanja virusa.

Samo pomislite kako će se promeniti i pojam fikcije i pojam stvarnosti. Filmovi i TV serije smešteni u našoj uobičajenoj stvarnosti, gde ljudi slobodno šetaju ulicama, rukuju se i grle, postaće nostalgične slike davno zaboravljene prošlosti, dok će naš stvarni život izgledati kao verzija predstave "Igra" Semjuela Beketa (Samuel Beckett, Play), u kojoj se na sceni pojavljuju tri identične sive urne i iz svake viri glava, dok se vratovi nalaze u grliću urni.

Ali ako naivno gledamo na stvari (što je ovde najteže), jasno je da naše globalno društvo ima dovoljno resursa da uskladi naš opstanak i organizuje skromniji način života, gde se lokalna nestašica hrane nadoknađuje globalnom saradnjom i globalnim zdravstvom pripremljenijim za sledeći napad. Hoćemo li uspeti? Ili ćemo ući u novu varvarsku eru u kojoj će naša usmerenost na zdravstvenu krizu omogućiti da se sukobi poput oživljenog hladnog rata između SAD-a i Kine ili vrućih ratova u Siriji i Avganistanu nastave izvan očiju svetske javnosti?

Ovi sukobi funkcionišu na isti način kao virus: oni se vuku unedogled. (Obratite pažnju kako je Makronov poziv za opštim primirjem tokom pandemije glatko odbijen.) Odluka kojim putem bi trebalo krenuti ne odnosi se ni na nauku ni na medicinu, već je čisto politička.

***

Slavoj Žižek je jedan od najpoznatijih živih svetskih filozofa, najveći pečat njegovom delu daje izvorna kombinacija filozofije i psihoanalize. Rođen je 1949. godine u Ljubljani. Diplomirao je na odseku za filozofiju i sociologiju, a doktorirao na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Doktorsku disertaciju iz psihoanalize odbranio je u Francuskoj 1985. godine na univerzitetu Paris VII. Kao gostujući profesor predavao je na više od 50 univerziteta u svetu. Najvažnije knjige koje je objavio su: "The Sublime Object of Ideology"; "Looking Away"; "Enjoy Your Symptom"; "Everything You Have Always Wanted to Know About Lacan"; "Metastases of Enjoyment". Prevođen je na više od 20 svetskih jezika. Knjiga "Interrogating the Real" je bilo prvo Žižekovo delo prevedeno na srpski jezik.

Akademska knjiga objavila je 2021. knjigu "Pandemija! 2. Hronika izgubljenog vremena". U izdanju Akademske knjige još su objavljene knjige: "Islam, ateizam i modernist"; "U odbranu izgubljenih stvari", "Lenjin 2017" i "Kao lopov u noći".

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Akademska knjiga Slavoj Žižek

Komentari 5

Hronološki Najpopularniji

Novi plamen

21.01.2022 • 14:17

I levicari

Demokratska misao iz Zagreba je izdavac casopisa Novi Plamen! Interesantno je znati da savet casopisa ukljucuje istaknute leve intelektualce i javne licnosti, poput Noama Comskog, Slavoja Zizeka...i mnogih drugih. Pitanje je glupo, na prvi pogled, ali da li bi neko ko bi bio privrzen istinski tim idejama Nove levice bio progonjen u Vucicevoj Srbiji?

7 8 -1
Tja

21.01.2022 • 13:40

@Skimmer

Fanovi, uvek očekuju identifikaciju sa svojim simpatijama, pa se posle navodno razočaraju, ako se to ne dogodi. Ne slažem se sa svim što kaže, ali volim da ga slušam. Marksisti ga ne vole jer je "hegelovac", nacoši ga ne vole jer misle da je marksista "i tako dale"...

7 9 -2
Kako je uverljiv i

21.01.2022 • 12:06

zastrasujuci osecaj svedocenja

...za one koji citaju ove redove samo kao "eksperti po iskustvu", a ne kao cudesni "blistavi umovi" kakav je ovaj "Tzar"!

2 3 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.