Nasuprot tome, Rusija bi profitirala upola manje prodajom novim kupcima. Takav ishod bi dodatno frustrirao obe strane, potom i dodatno podstakao militarističko raspoloženje.
Već danima, od kako se situacija u Ukrajini naglo zaoštrila, a posebno od kako se zaratilo, ceo razvijeni svet se upustio u iznalaženje novih izvora snabdevanja naftom i gasom za potrebe Evropske unije. Istovremeno, Rusija započinje izgradnju i drugog gasovoda prema Kini i sve više se usmereva na azijsko tržište. Borbe u Ukrajini su razorne, stavovi dve strane potpuno polarizovani i ko zna u šta sve može da se izrodi sukob.
Potrošeni resursi
U takvoj situaciji Unija i Rusija ponaosob tragaju za rešenjima ako u daljem toku događanja u pitanje dođe i decenijama razvijano međusobno energetsko partnerstvo. Već i prve ocene jasno pokazuju da bi takav rasplet bio poguban po obe strane, ne samo na kratak rok. Posledice po dugogodišnje razvojne projekte u energetici bile bi i teže i trajnije.
Unija godišnje troši, zavisno od jačine zime, između 480 i 550 milijardi kubika gasa. Ukoliko se širom Evrope nastavi nastavi ukidanja energena na ugalj i naftu, potrebe za gasom će se povećati, posebno u takozvanom tranzicionom periodu, dok se ne izgradi dovoljna proizvodnja iz obnovljivih izvora. Procene su da će u Uniji trošiti i svih 700 milijardi kubika.
Međutim, razvijene zemlje su odavno potrošile resurse i danas domaćeg gasa imaju 60 milijardi kubika po sezoni. Ostalo uvoze. Dugo je Norveška bila najveći snabdevač, Rusija na drugom mestu, mnogo se uvozilo i iz Alžira, simbolično iz Libije. Poslednjih sezona 40 odsto uvoza, gotovo 180 milijardi kubika, dolazi iz Rusije, sa severa pristiže oko 26 odsto potrošnje, 125 milijardi kubika. Nabavka iz Alžira je spala na osam odsto dok između 20 i 23 odsto pristiže LNG brodovima iz dvadesetak zemalja, najviše iz Katara i SAD.
Surovi događaji
Nasuprot tome, Rusija je zemlja sa najvećim gasnim rezervama, poslednjih sezona proizvodi oko 460 milijardi kubika, od kojih 240 izvozi. Rusija je dobavljač i bezmalo 25 odsto evrounijskog uvoza sirove nafte. Takođe, iz Rusije u Uniju pristiže i kameni ugalj, ali i obogaćeni uranijum, dok pojedine države angažuju ruske partnere i za izgradnju nuklearnih centrala.
Za Rusiju izvoz energenata, posebno gasa i nafte, predstavlja pitanje ekonomskog opstanka. Donosi više od polovine izvoznih prihoda države, dok se najmanje 40 odsto budžeta puni upravo iz ove trgovine. Veoma je značajna i međusobna razmena ili proizvodnja i najsloženijih tehnologija za potrebe energetske privrede. Nesporno, saradnja na ovom planu je izuzetno značajna za oba parntera i počiva na činjenci da su resursi i znanje jedne strane upravo ono što potražuje drugi partner.
Međutim, surovi tok događaja doveo je do toga da se mnogi straše prekida obostrane korisne i na ekonomskim osnovama uspostavljene kooperacije. Već nedeljama evropski čelnici obilaze zemlje Bliskog Istoka, Severne Afrike, ali i Nigeriju i druge veće proizvođače gasa. Pitanje o alternativnim nabavkama nafte je nešto lakše s obzirom na to da je reč o energentu znatno jednostavnijeg transporta. Evropski čelnici, uz neobično snažnu prisutnost američkih predstavnika, posebno su se nameračili na Katar, daleko najvećeg izvoznika gasa.
Katar ugovara na dugi rok
Međutim, razgovori sa šeicima su prilično oneraspoložili Evropljane. Prvo i iz Katara su poručili da u obzir dolaze samo dugogodišnji, višedecenijski, aranžmani. Podsetimo se, pre nepune tri godine evropske zemlje su, na pritisak SAD, prestali da sa Rusijom ugovaraju dugoročne kupovine sa namerom da se što više oslanjaju na nabavku gasa preko specijalizovanih berzi. Mnogi uzrok aktuelne energetske krize vide upravo u evropskoj promeni višedecenijske poslovne prakse, a što je dogovoreno u susretu bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa i bivšeg čelnika Evropske komisije Žaka Junkera.
Katar je predočio da ne postoji dobavljač koji može da Evropi zameni godišnju nabavku od 180 milijardi kubika, dok Rusija još ima i potencijal da isporuke u razumnom roku uveća i na 300 milijardi. Katar veliku većinu isporuka zasniva na ugovorima čije je trajanje između 10 i 20 godina, a mnogi od njih se već i treći put obnavljaju.
Na duži rok, petnaestak godina, bi možda mogao biti ozbiljan dobavljač sa otprilike 150 mlijardi kubika godišnje isporuke, ali bi bilo potrebno dugogodšnje partnerstvo, te učestvovanje EU u kreditiranju razrade pojedinih nalazišta i izgradnji LNG tankera za prevoz. Čini se da bi bilo potrebno i proširiti, bar na ključnim etapama, i Suecki kanal kako ne bi dolazilo da zagušenja na ovoj ključnoj transverzali vodenog saobraćaja.
Paprene cene
Što se tiče aktuelnog trenutka, Katar bi mogao, ponajviše zahvaljujući blagoj zimi, da desetak odsto isporuka LNG tankerima prema Aziji, gde su najveći kupci Kina, Japan, Severna Koreja i Indija, preusmeri prema Evropi, ali bi bilo dobro da i sami Evrropljani u dirketnim razgovorima od azijskih kupaca izdejstvuju odobrenja za vanrednu isporuku.
Na sličan odgovor su briselski čelnici naišli i u razgovorima sa drugim dobavljačima LNG tankerima, dok je uvećanje nabavke iz Alžira umnogom limitirano različitim pogledima na ulogu pobunjenog pokreta "Polisario" u Maroku. Alžir godinama podržava pokret, dok su pojedine evropske države, pre svih Španija, izraziti i glasni protivnici ove političke opcije i snabdevaju Maroko logistikom neophodom u suzbijanju grupacije. Praktično, osim Katara, Evropljani bi morali da ozbiljnije angažuju još nekoliko manjih proizvođača, i to pod uslovom da SAD znatno uvećaju svoje isporuke LNG brodovima.
Međutim, otvara se pitanje cene. Preorjentacija Evropljana na berzanske nabavke uzročila je nagli rast berzanskih cena svih energnenata i energije, pa je gas sa cirka 300 skočiona na 1.250, povremeno i 1.800, evra za hiljadu kubika. Barel nafte je sa cirka 49 lane u avgustu skočio na 105 dolara po barelu, rekordnoj ceni u poslednjoj deceniji. Megavat struje je sa 48 skočio na 82, dostižući u "u špicu" 250 evra.
Rusija se okreće Aziji
Upravo sami Evropljani i imaju (bolno) iskustvo sa alternativnim nabavkama gasa. Predviđajući, mnogi kažu kreirajući, aktuelu energetsku krizu, Ameri su lane Evropskoj uniji isporuke uvećali na 22 milijarde kubika. Prosečna cena je otprilike 580 evra (naspram 300 na gas iz Rusije putem gasovoda) za hiljadu kubika.
Još bolnije januarsko iskustvo - Amerikanci su tankerima isporučili čak 4,5 milijardi kubika, ali po ceni od 930 evra... Posebna je nevolja poprilično nepovoljan raspored tankera za prihvat gasa u zaleđenom i transformaciju u gasovito stanje. U Uniji ih ima tridesetak, ali ih je najviše u Španiji čija je povezanost gasovodima sa većim delom Unije prilično slaba. Takođe, prigovori ekologa na ovaj posao su krupni, a ukazuju na rast temperature vode mora od dva i po stepena Celzijusa u dosta širkoj okolini.
Nasuprot tome, ni Rusija ne sedi skrštenih ruku. Preklane je završen gasovod ka Kini "Snaga Sibira", kojim će se za dve-tri sezone, kada proradi punim kapacitetom, godišnje isporučivati 48 milijardi kubika gasa. Priprema se i izgradnja novog konektora, ovoga puta prema zapadnom delu najmnogoljudnije države na svetu i kapaciteta šezdeset milijardi kubika. Istovremeno se uvećavaju prodaje i LNG brodovima sa terminala u Vladivostoku, dok je Indija uvećala potražnju za ruskom naftom. Ovih dana u Moskvi je bio i resorni ministar Pakistana...
Saradnja umesto pretnji
U svakom slučaju, Moskva se trajno orijentiše i na azijsko tržšte, što do pre koju godinu nije bio slučaj. Ukoliko energetska trgovina sa Evropom i dalje bude dolazila u pitanje, orijentacija Rusije na nove partnere biće obimnija i trajnija.
Decenijama građeno i snažno energetsko partnerstvo Evropske unije i Rusije je izuzetno značajno i korisno za obe strane. Međutim, ukoliko stvari dalje budu tekle lošim smerom, svaka od strana može, istina ne lako i uz brojne nelagodnosti, da nađe drugog partnera.
Međutim, cena takvog obrta u oba slučaja bila bi golema i snažno bi se osetila u svakodnevnom životu građana i racionalnom funkcionisanju ekonomije. Stoga je umesto stalnih pretnji prestanka saradnje, mnogo bolje dalje razvijati dugogodišnje partnerstvo na obostranu polzu. Prekid saradnje bi umnogome otežao funkcionisanje ekonomija i dodatno frustrirao privrednike, političare i građane.
Nastala bi idealna situacija da se dodatno razbukataju nezadovoljstvo, mržnja i sukobi. Za mir je potrebna potpuno drugačija strategija, ona u čijoj osnovi je saradnja u svakodnevnom životu i ekonomiji, pogotovo u tako važnom segmentu kakva je energetika.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 3
Popara
mali perica
Anonimus
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar