Piše Branko Milanović: Konačni trijumf kapitalizma

Autor: Branko Milanović

Info

05.03.2022.

09:30 > 17:13

"Polje delovanja kapitalizma neće imati granica, jer će uključiti svaku osobu i sve njene dnevne aktivnosti", piše jedan od vodećih svetskih ekonomista Branko Milanović.

Piše Branko Milanović: Konačni trijumf kapitalizma

Foto: 021.rs (Ilustracija/Pixabay/Akademska knjiga)

Uz dozvolu izdavača Akademske knjige, portal 021.rs objavljuje deo iz knjige Branka Milanovića. U delu koji objavljujemo poznati ekonomista govori o tome kako bi naše slobodno vreme moglo da bude komercijalizovano. Odnosno, primetićete, to se već dešava.

Komercijalizacija našeg slobodnog vremena

U procesu atomizacije ostajemo sami zato što sve potrebe možemo zadovoljiti kupovinom na tržištu. U situaciji potpune komodifikacije i sami postajemo prodavci usluga: zadovoljavamo potrebe kupaca maksimalnom komodifikacijom sopstvenih resursa, uključujući i slobodno vreme. U doba globalnog kapitalizma možemo da kupujemo usluge koje smo nekada dobijali od porodice, prijatelja i zajednice u skladu sa načelom reciprociteta. Takođe, možemo ponuditi drugima širok spektar sopstvenih usluga. Tako atomizacija i komodifikacija napreduju zajedno.

Najočitiji primer komodifikacije jesu aktivnosti koje su se nekada obavljale prvo unutar šire, a potom, kako su se ljudi bogatili, unutar nuklearne porodice. Spremanje hrane danas je prepušteno drugima i porodice se često ne hrane zajedno. Čišćenje, popravke u kući, rad u bašti, podizanje dece, sve je postavljeno na komercijalne osnove. Obaveza pisanja domaćih zadataka i eseja koju su nekada "preuzimali" roditelji danas se prepušta preduzećima koja komercijalno nude takve usluge.

Rast gig ekonomije komercijalizovao je naše slobodno vreme i imovinu, stvari koje donedavno nisu korišćene u komercijalne svrhe. Uber je napravljen upravo sa idejom da se bolje iskoristi slobodno vreme. Nekada su vozači limuzina imali prazan hod između vožnji, pa su počeli da voze ljude po pozivu da ne bi gubili vreme i da bi u međuvremenu nešto zaradili. Svako ko raspolaže slobodnim vremenom može ga "prodati" radeći za kompanije koje nude prevoz ili isporuku pica. Slobodno vreme, koje inače nije lako komercijalizovati (zbog prirode poslova koji traže više vremena i ne mogu se uklopiti u kratke pauze tokom dana), sada se može izneti na tržište.

Isto tako, privatni automobil koji je nekada bio "mrtav kapital" postaje stvarni kapital ako ga koristimo da radimo za Uber ili Lyf. Držanje kola u garaži ili na parkingu očigledan je primer oportunitetnog troška. Isto tako, kuće koje ste nekada mogli dobiti od prijatelja ili rođaka na korišćenje na nedelju dana bez naknade sada su dobra koja se izdaju u zakup. Čim se to dogodi, dobro postaje roba – njegova tržišna cena je utvrđena. Vlasnik koji ne koristi svoja dobra na ovaj način očigledno je na gubitku. Oportunitetni trošak je nekada bio ravan nuli, a danas je pozitivan.

To ne znači da će svako iskoristiti svaki slobodan trenutak da obavi neki zadatak za novac ili da će izdavati kuću svakog dana kada je slobodna, isto kao što ne koristimo svaki minut života da zaradimo više novca. Međutim, kada oportunitetni trošak besplatnih aktivnosti koji je u prošlosti bio ravan nuli počne da raste, verovatno ćemo o ovim aktivnostima početi da razmišljamo kao o komercijalnim dobrima ili uslugama. Potrebna je sve veća snaga volje da se takve prilike za zaradu zanemare, da ne podlegnemo iskušenju da ih iskoristimo.

Kao što postoji jasna logika u načinu na koji hiperkomercijalizovani kapitalizam ukida podelu između sveta proizvodnje i porodične sfere, slična logika može se otkriti i u istorijskoj progresiji komodifikacije. Prvo je komodifikovana poljoprivreda komercijalizacijom proizvodnih viškova, to jest, izlaskom iz perioda naturalne poljoprivrede. Zatim je nastupila komodifikacija proizvodnih aktvnosti, pre svega proizvodnje odeće. Sa komercijalnom proizvodnjom dobara koja su se tradicionalno proizvodila u domaćinstvu nastaju nova tržišta.

Pokretač industrijske revolucije u Evropi (kao i revolucije produktivnosti) bio je rad za nadnicu koji se obavlja izvan kuće, te korišćenje zarađene nadnice za kupovinu roba koje su isti radnici nekada proizvodili kod kuće (s tim što je u ovom novom sistemu produktivnost bila značajno veća).

Isti proces sada uočavamo na polju usluga. Komodifikacija usluga i, konačno, slobodnog vremena samo je očekivani naredni korak u ovoj evoluciji. Lične usluge je teže komodifikovati jer je rast produktivnosti tu sporiji nego u proizvodnji (pa su i prednosti komodifikacije manje očigledne), zbog čega je dobit od podele rada manja: prednosti obroka isporučenog na kućnu adresu nisu tako očigledne kao u slučaju kupovine industrijski proizvedenog para cipela umesto pravljenja istog para kod kuće. Komodifikacija stvari koje su nekada bile nekomercijalne podstiče ljude da rade po nekoliko poslova i postupaju kao mali kapitalisti kada iznajmljuju svoj stambeni prostor. Radnici koji rade više poslova zapravo su radnici bez posla. Na potpuno "fleksibilnom" tržištu rada poslovi se stalno i brzo menjaju.

Veber je jednom primetio da su "neredovni poslovi koje su obični radnici često prinuđeni da prihvataju neizbežno i nepoželjno prelazno stanje. Čoveku bez poziva nedostaju metodičnost i sistematičnost." Ukratko, rad koji nas čeka u 21. veku ne pripada vrsti koju je Veber smatrao poželjnom, jer izostaju osećaj unutrašnjeg poziva i posvećenost zanimanju.

Iz perspektive poslodavaca radnici su lako zamenljivi "izvršioci". Niko ne ostaje na istom poslu duže od nekoliko sedmica ili meseci i svaki zaposleni jednako je dobar ili loš kao bilo koji drugi. Približavamo se ostvarenju sna neoklasične ekonomije u kojoj pojedinci sa svim svojim osobenostima i karakteristikama više ne postoje: zamenjeni su izvršiocima – međusobno zamenljivim avatarima koje možemo razlikovati jedino na nivou opštih karakteristika kao što su stepen obrazovanja, starost ili pol. Izvan toga, pojedinci nemaju više nikakvih osobenih svojstava i sasvim su zamenljivi.

Tako se pokazuje da su ova tri procesa povezana: promena u porodičnoj formaciji (atomizacija), (ii) širenje komodifikacije na nove aktivnosti, i (iii) nastajanje potpuno fleksibilnog tržišta rada za radnike na privremenim i povremenim poslovima. Napredovanje jednog od ovih procesa automatski podstiče i druga dva.

Problem sa ovakvom vrstom komodifikacije i "fleksibilizacije" jeste u tome što potkopava ljudske odnose i poverenje koje je neophodno da bi tržišna ekonomija funkcionisala. Ljudi koji provedu dovoljno vremena na istom poslu uspostavljaju odnose poverenja sa ljudima sa kojima su često u interakciji. To jest, angažuju se u onome što ekonomisti nazivaju "igrama ponavljanja". Ako se premeštaju s posla na posao svakih nekoliko meseci, prostora za razvoj igara ponavljanja nema, jer u interakcije ulaze uvek iznova sa novim ljudima. Ako igre ponavljanja izostaju, ljudi će ponašanje prilagoditi očekivanju da će uvek igrati samo jednu igru i učestvovati u samo jednoj vrsti interakcije. To novo ponašanje suštinski se razlikuje od onoga što smo nekada imali.

Vrativši se u Njujork posle nekoliko meseci odsustva, otkrio sam da su mnogi od ljudi sa kojima sam razvijao igre ponavljanja u restoranima koje sam posećivao i u zgradi u kojoj sam živeo – ili sam bar ja verovao da je tako bilo – jednostavno nestali. Na njihovo mesto došli su neki novi ljudi koji su me sasvim očekivano tretirali kao neznanca. Kada se to dogodi, podsticaji da se ponašate "ljubazno" i šaljete signale kooperativnosti nestaju, jer znate da će i ti novi ljudi uskoro biti zamenjeni.

Investicija u ljubazno ponašanje nije mala, ali je opravdava očekivanje da ćemo dobiti recipročan odgovor. Ako znate da osoba s kojom ste stupili u interakciju uskoro više neće biti tu, zašto biste ulagali dodatni napor da izgradite takav reciprocitet? To je gubljenje vremena. Naravno, na isti način razmišlja i druga strana. Zašto bi neko ko već uveliko razmišlja o narednom poslu ukazivao posebnu pažnju nekome koga verovatno nikada više neće videti?

Brojni komentari i ocene koje na društvenim mrežama daju korisnici i pružaoci usluga predstavljaju pokušaj da se takvo "ljubazno" ponašanje osigura uprkos odsustvu trajnijeg odnosa, što je verovatno bolje nego da nikakav sistem ocenjivanja ne postoji. Međutim, ovim sistemima se lako manipuliše. Poenta je u tome da su u globalizovanom svetu sa fleksibilnom radnom snagom, svetu u kom su trajniji poslovni odnosi postali retkost, lično poznavanje i osećanje odgovornost pred osobom koju poznajemo zamenjeni sistemom bodovanja koji pruža neku vrstu površnog uvida, ali je sasvim depersonalizovan.

Zašto menjamo ponašanje kada se naše interakcije komodifikuju? Najbolji odgovor koji mogu ponuditi jeste komentar jedne prijateljice:

"Zato što smo svedeni na svoju ekonomsku stranu, zato što nismo u stanju da razmišljamo na drugi način, zato što je uljudno ponašanje investicija, zato što logika dobrih odnosa sa ljudima oko nas nadilazi tržišnu logiku." Pošto je komodifikacija ušla u ličnu sferu, nismo više u stanju da zamislimo ništa što bi moglo da postoji izvan nje.

Širenje komodifikacije takođe ukida osećaj otuđenosti. Da bismo se osećali otuđenim, moramo biti svesni unutrašnje dihotomije ontološkog bića i ekonomskog subjekta. Ako je ekonomski način postupanja već usađen, poredak sveta se internalizuje na način koji ne dopušta odstupanja.

Transformacija čoveka u predmet menadžmenta i maksimizacije efikasnosti odlično je sažeta rečima profesora prava Daniela Markovica u obraćanju diplomcima Jejla 2015. godine: "Vaši talenti, znanja i veštine – vi sami – to je vaše najvažnije dobro, glavni izvor bogatstva i statusa (…) [Morate se] ponašati kao menadžer koji upravlja portfeljom, a sadržaj tog portfelja, to ste vi sami.”

Sve naglašenija komodifikacija mnogih aktivnosti uz ekspanziju gig ekonomije i radikalno fleksibilno tržište rada pripadaju jednoj istoj liniji evolucije. Treba ih tumačiti kao kretanje ka jednoj racionalizovanoj i u krajnjoj instanci naglašenije depersonalizovanoj ekonomiji u kojoj će većinu interakcija činiti jednokratni kontakti. Na izvesnom nivou, na tragu Monteskjeove ideje o "trgovini koja oplemenjuje", moglo bi se očekivati da apsolutna komercijalizacija na kraju ipak doprinese boljim odnosima između ljudi.

S druge strane, kratko trajanje ovih interakcija čini investicije u kooperativno ponašanje neisplativim. Otuda nas hiperkomercijalizacija verovatno neće više približiti društvu u kom se ljudi bolje ophode jedni s drugima. Takva mogućnost je ugrožena sa dve strane: atomizacija obesmišljava porodični život, a kratkotrajnost naših interakcija eliminiše potrebu za "ljubaznim" ponašanjem koje hvali Monteskje. Sve to odvija se na fonu nove amoralnosti.

Konačni trijumf kapitalizma jeste u tome što je uspeo da transformiše ljudsku prirodu i pretvori nas u besprekorne računske mašine za sabiranje i oduzimanje bola i zadovoljstva, prihoda i rashoda – čak toliko da bismo, i u slučaju da kapitalistički način proizvodnje preko noći nestane, verovatno nastavili da jedni drugima prodajemo usluge za novac. Na kraju će svako biti svoje malo preduzeće.

Zamislimo ekonomiju (koja je, spolja posmatrano, slična najprimitivnijim kompanijama) u kojoj se sva proizvodnja obavlja unutar kuće ili šire porodice. To bi verovatno bio savršen model za jednu autarkičnu netržišnu privredu. Ipak, čak i ako bismo sutra dobili takvu ekonomiju, ona bi u celosti ostala kapitalistička, jer bismo robe i usluge prodavali jedni drugima: susedi vam neće besplatno paziti na decu, niko vam neće ponuditi besplatan ručak, supružnici će morati da plaćaju za seks i tako dalje. To je svet kakvom se približavamo i zato polje delovanja kapitalizma neće imati granica, jer će uključiti svaku osobu i sve njene dnevne aktivnosti. Da citiram Pola Mejsona iz knjige Postkapitalizam u kojoj opisuje kapitalizam te nove "bestežinske" ekonomije: "U kognitivnom kapitalizmu čitavo društvo postaje 'fabrika'".

Mejson tvrdi da su nam komodifikaciju nametnule kompanije u potrazi za novim izvorima profita. To nije tačno. Istina je da i sami više nego spremno saučestvujemo u komodifikaciji jer smo dugotrajnim procesom socijalizacije u kapitalizmu pretvoreni u kapitalističke računske mašine. Svako od nas je mali centar kapitalističke proizvodnje sa implicitno utvrđenim cenama slobodnog vremena, emocija i porodičnih odnosa.

I drugi autori govore o rastućoj komodifikaciji koja se "širi naniže" u sfere naše privatnosti, kao što primećuje Nensi Frejzer. Kao i Mejson, mada iz drugih razloga, neki od ovih autora veruju da komodifikacija vodi u krizu kapitalizma i možda najavljuje njegov kraj: "Konačni rezultat [komodifikacije] može biti samo dalje produbljivanje krize". Nensi Frejzer uočava dobre strane komodifikacije rada i čak kritikuje Polanjija zbog zanemarivanja "milijardi robova, kmetova, seljaka, rasno diskriminisanih osoba, stanovnika slamova i favela koji novostečeni dohodak [ostvaren komodifikacijom aktivnosti koje se nekada nisu mogle naplatiti] vide kao obećanje izlaska iz ropstva, iz stanja feudalne podređenosti, rasne subordinacije, socijalnog isključivanja, kao oslobađanje od imperijalne dominacije, seksizma i patrijarhata". Ipak, ona veruje da je aktuelna komodifikacija lične sfere neprirodan razvoj događaja koji govori o krizi u kojoj se kapitalizam nalazi.

Takav pristup je po mom mišljenju pogrešan. Verujem da važi upravo suprotno. Širenje komodifikacije "naniže" jeste proces u kom pojedinci učestvuju svojom slobodnom voljom. Štaviše, često u tome vide mogućnost oslobađanja i izvor smisla. Neko će tvrditi da je to površno i plitko (Da li mogućnost da vozite sopstveni automobil za profit ili da raznosite pice u slobodno vreme može dati smisao životu?), ali takav pristup je savršeno prilagođen sistemu vrednosti na kom hiperkomercijalizovani kapitalizam počiva, a koji smo kao pojedinci internalizovali.

U ovom sistemu, kao što sam već rekao, na pijedestal je postavljeno sticanje novca. Sposobnost da trgujemo ličnim prostorom i vremenom i tako ostvarujemo zaradu doživljava se u isto vreme kao oblik osnaživanja i kao korak ka ostvarenju konačnog cilja: sticanja bogatstva. Otuda ovaj proces samo potvrđuje trijumf kapitalizma.

Komodifikacija privatne sfere je sam vrhunac hiperkomercijalizovanog kapitalizma. To nije najava krize. Do krize bi došlo jedino ako bi se komodifikacija privatne sfere protumačila kao upad na područja koja pojedinci žele da zaštite od komercijalizacije, kao posledica pritiska da prihvatimo poslove koje inače ne želimo. Ali velika većina ljudi vidi to sasvim drugačije, kao još jedan korak ka sticanju bogatstva i osvajanju slobode.

Možemo izvući sledeće zaključke. Prvo, ako se držimo činjenica, nema ozbiljnih argumenata kojima bi se moglo osporiti da se sa bogaćenjem društva područje komodifikacije konstantno širi. Drugo, mada komodifikacija u mnogim slučajevima poboljšava kvalitet života i bez sumnje odgovara željama većine, ona u isto vreme slabi veze između pojedinaca i čini nas manje zainteresovanim za ljude koji nas okružuju. Ako se svaki problem može rešiti novcem, potreba za održavanjem bliskih odnosa sa susedima i članovima porodice nestaje.

Otuda se, budući da živimo u sve komodifikovanijem okruženju u kom su ljudske interakcije kratkotrajne i diskretne, prostor za praktikovanje "uljudnog" kooperativnog ponašanja sužava. Kada stignemo do tačke u kojoj smo svi ugovorne strane u jednokratnim transakcijama, prostora za besplatnu uljudnost više neće biti. To je utopija bogatstva i distopija ličnih odnosa.

Kapitalizam je ljude uspešno transformisao u računske mašine obdarene potrebama bez granica. Ono što je Dejvid Landes u Bogatstvu i siromaštvu naroda (1998) ocenio kao ključne doprinose kapitalizma – podsticaj da na bolji način koristimo svoje vreme, te mogućnost da sve vrednosti izrazimo putem apstraktne kupovne moći – sada ulazi u sferu privatnog života. Kapitalistički način proizvodnje nam, zapravo, nije neophodan da bismo živeli u kapitalizmu, ako smo se već pretvorili u samostalne centre kapitalističke proizvodnje.

***

Branko Milanović (1953), jedan od vodećih savremenih srpskih ekonomista. Ekonomski fakultet u Beogradu završio je 1977. godine, a doktorirao na istom fakultetu tezom o ekonomskoj nejednakosti u Jugoslaviji 1987. godine. Od 1990. godine radi u istraživačkom departmanu Svetske banke u Vašingtonu, u odeljenju koje se bavi analizom siromaštva, nejednakosti i anketama o domaćinstvima. Već deset godina predaje kao profesor po pozivu na Univerzitetu Džon Hopkins, a od 2005. i na Univerzitetu Marilend i Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir u Vašingtonu.

Više informaciji o knjizi "Kapitalizam, sam" potražite na sajtu Akademske knjige.

Teme

Akademska knjiga Branko Milanović

Komentari 4

Hronološki Najpopularniji

zzz

05.03.2022 • 19:43

Ružna istina

Svaki sistem na globalnom nivou je tamnica za pojedince. Trenutno se vidi da snage iz senke svojski rade na globalizaciji. Tome se treba odupreti na svaki način, inače ćemo zažaliti čak i za Severnom Korejom. Nije važno da li je u pitanju komunizam ili kapitalizam, zlo je zlo.

5 1 +4
Coravi Desk

05.03.2022 • 12:27

Dobro ovo je samo jedna knjiga i jedno misljenje.
Postoji maaaala rupa u prostoru, kapitalizam, kao i druge vrste ekonomija bazirane na gazdinstvima su se uvek na kraju urusile u sebe.

Sociolozi su se na kraju svi slozili, da ce internacionalizam sa osnovom socijalnog sagledavanja drustva na kraju izdominirati.

Kapitalizam je u svojoj donjoj putanji.

7 2 +5
LoL

05.03.2022 • 11:23

Ih, odlicne i saljive doskocice protiv kapitalizma ima. Tek kad bude stigao konacni trijumf komunizma pa da nam bude lepo kao u Severnoj Koreji ili Vijetnamu ili Kubi ili nekoj od africkih drzava, a i mi mozemo da se svrstamo tu (jednostranacki sistem - check, partijska knjizica za napredak - check, veliki birokratski aparat - check, drzava radi sta zeli, drzi monopol (npr. NIS, pa kontrolisanje otkupnih cena poljoprivrde etc.) ili daje monopolizaciju ljudima bliskim vlasti - check itd.). Kako je kul biti levicar u kapitalistickom svetu godinama unazad, samo nikako da levicari zapravo odu u te proleterijatske rajeve, da uzivaju u punim njihovim carima pa ih imamo na zapadu da se sarkasticno bore protiv sistema koji je omogucio taj los zivot i taj los standard po kojem je zapad poznat.

10 18 -8

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.