Na probleme u prosvetnom sistemu, okretanje glave od neravnopravnosti koje su evidentne u našem društvu, kao i na položaj žene kao radnice, ukazuje novi performans, koji su u saradnji radile Minja Bogavac, Dunja Crnjanski, Frosina Dimovska i Ista Stepanov.
"Mesto dobre radnice" sadrži elemente kabarea, predavanja i tribine, a inicijalna situacija zamišljena je kao sastanak grupe za samopomoć i podršku četiri žene, koje povezuje njihovo radno iskustvo. Sve četiri rade u umetnosti i kulturi. Sve četiri rade (ili su radile) kao nastavnice. U ovom performansu one razmatraju društvenu stvarnost i problematiku rada, u kulturi i obrazovanju, u Srbiji, danas.
Autorke problematizuju pitanja kakvi nastavnici i kakva nastava su danas potrebni, koja je uloga prosvete u našem društvu danas (kada generacijski jaz broji sve manje godina), koji su dometi uticaja nastave i nastavnika na mlade i kako izaći na kraj sa inertnim mehanizmom školstva, u kom je skoro svaki suštinski pokušaj osavremenjivanja i eksperimenta osuđen na propast.
S obzirom na to da je performans nastao tokom pandemije, radeći na temama koje se tiču prosvete, autorke se bave i novonastalom problematikom onlajn nastave, kontinuiteta rada, novih modela rada i obaveza nastavnika, učenika i roditelja, kao i mentalnim zdravljem učenika i profesora.
Pretpremijera održana je u kući "Bo insajd" na Ribnjaku, nadomak Novog Sada, idući performans zakazan je za 31. 03. u knjižari "Bulevar Books". Za 021.rs Bogavac kaže da bi volela da dobiju priliku da izvode performans i u školama, kao deo šireg društvenog dijaloga.
021: Performans "Mesto dobre radnice" okuplja četiri autorke, od kojih svaka daje svoj doprinos. Sve četiri govorite iz lične perspektive, što čini ovaj performans neobičnim. Kako je došlo do saradnje i ideje za samu tematiku?
Bogavac: Performans "Mesto dobre radnice" i sam počinje upravo detaljnim odgovorom na ovo pitanje. Prvo i najvažnije: mi smo prijateljice. Već smo radile zajedno, na projektima koji su uključivali procedure kolektivnog autorstva. Znale smo da nam ovakav vid zajedničkog rada prija. Takođe, znale smo i da će nam prijati da provodimo više vremena zajedno, a s obzirom na sva druga zauzeća i zaduženja u našim životima - novi rad je bio jedini pouzdan način da se okupimo. I da bar povremeno budemo prioritet, same sebi i jedne drugima. Nismo se trudile da nađemo temu koja nas okuplja, koliko se tema nametnula, kroz iskustvo koje sve četiri delimo: pored toga što se bavimo umetnošću i kulturom, sve četiri radimo ili smo radile i u prosveti. Mi smo, dakle, pozorišne umetnice i nastavnice.
Naš performans, nastao je u periodu pandemije, kada je kultura bila posebno ugrožena delatnost, a prosveta delatnost koja se veoma zakomplikovala. To je bilo frustrirajuće i vrlo izazovno za naše mentalno zdravlje i zato smo radnu grupu, okupljenu na ovom performansu, nazivale "prijateljskom grupom za samopomoć i podršku". U početku, bukvalno smo se viđale na kafama, satima se poveravale, razgovarale o stvarima koje nas muče i u tome nalazile mnogo ohrabrenja, utehe i snage da nastavimo dalje. Pretpostavljale smo da bi zaključci iz naših razgovora, mogli da budu zanimljivi i široj publici, jer prosveta je ogroman sistem, sa kojim skoro svako na svetu, može nekako da se poveže. I zapravo, zamišljale smo ovaj performans, kao povod za otvaranje dijaloga o prosveti, kulturi i ustanovama, koje drže naše društvo na okupu.
021: Koliko je kolektivno autorstvo lakše ili teže od samostalnog? Da li možemo reći da na neki način koči ili oslobađa?
Bogavac: Jedna od osnovnih zamisli ovog performansa, sadržana je u ideji, da naš zajdnički rad mora biti više lep, nego težak. Tokom godinu i po dana, koliko smo se sastajale da osmišljavamo i uvežbavamo "Mesto dobre radnice", naprekidno smo se podsećale da ne sme biti pritiska i da ni jedna od nas, ovo ne treba da oseća kao iscrpljujuću aktivnost. U performansu govorimo o stvarima koje nas iscrpljuju, pa je ovo bio pokušaj da se oslobodimo tih teških misli i osećanja. Bile smo fine, nežne i pune razumevanja jedna za drugu, pa zato moram da kažem da je iskustvo bilo oslobađajuće.
Kada je u pitanju kolektivno autorstvo, ono je - po mom mišljenju, uvek imanentno izvođačkim umetnostima. Kolektivnim autorstvom, uvodi se više perspektiva u sam rad, ali se i problematizuje pitanje horizontalne hijerarhije. Čim nestane takve vrste hijerarhijskog odnosa, rad postaje mnogo prijatniji za sve koji su u njega uključeni. A to i jeste glavna tema kojom se "Mesto dobre radnice" bavi. Jer, pitanje: zašto rad u najlepšim oblastima na svetu, s vremenom postaje izvor frustracija - jeste pitanje na koje ovaj performans pokušava da odgovori.
021: I kroz Vaše ranije radove provlačio se ili je glavnu ulogu imao feminizam. Da li mislite da je vremenom feminizam postao lakša ili teža tema, budući da i dalje svedočimo raznim relativizacijama?
Bogavac: Feminizam nije samo tema, već pogled na svet. Kad jednom usvojite tu perspektivu, ona se više ne može obrisati. Ona se, na ovaj ili onaj način, provlači kroz sve što radite. U ovom slučaju, mi smo četiri radne žene, ali sem toga - žene iz "feminizovanih" profesija, odnosno iz onih profesija u kojima ima mnogo više žena, iako glavne odluke i odlučujuće pozicije, često donose ili zauzimaju muškarci. Feminističko znanje se relativizuje zbog toga što je neprijatno: ljudima se ne dopada šta činjenice, na koje feminizam ukazuje, govore o čovečanstvu. Bežeći od tih činjenica, zapravo odbijamo da se pogledamo u ogledalu, jer ne želimo da vidimo nejednakost i nepravdnu raspodelu moći, u svim našim porodicama, kućama i svim ostalim sferama života.
"Dobre radnice" govore o tome, ali na način koji ni u kom slučaju nije neprijatan. Iskrene smo, ali i vrlo ljubazne prema publici. Zato se nadamo da će naši feministički stavovi, lako iskomunicirati sa publikom. Da će vas naterati da priznate: hej, pa ovo je istina! Ženama je dodeljeno mnogo više neplaćenog rada, dok su u profesionalnoj sferi - potplaćene i manje cenjene od muškaraca. To je istina, koja čini jedno od temeljnih feminističkih znanja.
021: Umetnost imitira stvarnost, pa tako je, možemo reći i sa ovom temom. Kakav je položaj žena koje nam predstavljate u ovom performansu? Na koji način se razlikuje od položaja muškarca danas?
Bogavac: Mi smo četiri žene, sa četiri posla. Prvi je posao umetnica i radnica u kulturi, za koji smo se školovale. Taj rad se deli na rad u ustanovama kulture i rad na nezavisnoj sceni, što se - zbog različitih uslova rada, može posmatrati i kao da radimo dva posla. Naš treći posao je rad u prosveti, na obrazovanju i školovanju mladih umetnika i umetnica. Četvrti posao je neplaćen rad, briga o porodicama, deci i roditeljima. Dok jedna žena stigne da oposli sva četiri navedena posla, šta mislite: koliko joj vremena ostaje za lični život, za odmor, radost i uživanje? Ne previše.
Kada se tako živi godinama, tempo postaje ozbiljna pretnja mentalnom zdravlju žene. I to je jedna od velikih tema koje naš rad otvara. Druga je pitanje normalizacije nekih vidova nasilja, u obrazovanju. Situacija je definitivno vrlo slična, u čitavom svetu, ali kod nas ima neke lokalne specifičnosti. One proizilaze iz nedovoljno uređenog sistema, pa je sistem - prosvetni i državni, ono o čemu posebno govorimo. Verujemo da bi mogao da bude bolji, ukoliko bismo se svi oko toga potrudili.
021: Kroz performans se vraćate u detinjstvo, školovanje i idete kroz zaposlenje i slične teme. Šta je neka poruka koju biste uputili devojčicama, na osnovu svega što ste Vi, a i žene koje su odrastale u isto vreme, iskusili? Šta je poruka za neke nove dečake koji treba da odrastu u nekog ko neće ni ispred, ni iza, već pored žene, uz nju se boreći za ravnopravno društvo?
Bogavac: Mi smo nastavnice, edukatorke i omladinske radnice i u velikom delu ovog performansa, govorimo o porukama koje neprekidno upućujemo mladićima i devojkama. Stavljamo publici te poruke na uvid i pozivamo na dijalog. Pitamo da li su te poruke pogrešne, pa pošto nisu, pitamo - zašto zavise od ličnosti samih profesora, zašto nisu obavezan deo prosvetnog sistema? U tom smislu, jednako nam je važna poruka za odrasle: svi smo dužni da napravimo bolje uslove za devojčice i dečake koji odrastaju u našem društvu!
Ako bih probala da sažmem u čemu je problem sa našim obrazovnim sistemom, to je činjenica da normalizuje nasilje, spektakularizuje težak rad, a bazira se na reprodukciji informacija, mnogo više nego na životnim veštinama. "Mesto dobre radnice" je, dakle, performans koji javno zagovara reformu prosvetnog sistema, u pravcu obrazovanja zasnovanog na životnim veštinama. Manje u pravcu pripreme mladih za tržište rada. Niste roba i nemojte biti robovi štetnih stereotipa - kažemo mladima, ali problemi na koje ukazujemo ne zavise od mladih, već od svih nas.
021: Bavite se i položajem umetnica. Imali smo nedavno skretanje pažnje na mentalno i fizičko zdravlje umetnica kroz pesmu koja će predstavljati Srbiju na Evroviziji. Da li je, kao što Konstrakta kaže, "umetnica nevidljiva"?
Bogavac: Volimo Konstraktu i naš performans deli neke teme sa njenom pesmom. Pre svega, temu mentalnog zdravlja. Ona se ne tiče samo umetnica, već svih… ali, zadatak umetnica i umetnosti uopšte, jeste da takve teme stave u fokus. Pokušale smo da uradimo baš to. Da kažemo: ljudi, rad je najbolji deo naših života! Ako se u tom polju osećamo loše - to loše se zatim prenosi na sve ostale segmente naših života, a onda i na samo društvo. "Umetnica je nevidljiva" ali - nastavnica je vidljiva! Ona je odlučujući faktor u svojoj učionici, treba da prenese znanje, komunicira vrednosti, donese obrazovanje ali i vaspitanje svojim đacima.
Kako će nastavnica to učiniti, ako joj nije dobro, ako je preumorna, ako je iscrpljena, ako je program preobiman i ako - za nastavničku profesiju, u društvu nema dovoljno poštovanja? Odgovor je jednostavan, ali nije ohrabrujući. Nastavnicama je teško i svi to znamo, ali pošto idemo logikom "svima nam je teško", zanemarujemo činjenicu da je nastavnički posao ozbiljan i da veoma mnogo utiče na to kako mladi ljudi iz naših učionica percipiraju društvo u koje treba da se uključe. Tako osećaj teźine postaje dominantno osećanje u društvu. Ali, "Dobre radnice" nisu stale na scenu da kukaju. Više bismo volele da budemo one koje motivišu i pozivaju na promene!
021: Pitanja koja se postavljaju kroz ovaj performans odnose se na razne kompleksne teme u životu žene, uključujući i nasilje i radna prava. Moramo se zapitati da li neka od ovih dešavanja možemo pripisati trenutnom stanju u društvu, uključujući i političkoj realnosti u kojoj živimo? I postoji li neka doza optimizma da bi se i ove stvari mogle promeniti u budućnosti kada se političke okolnosti promene?
Bogavac: Naši životi svakako zavise od politke, političke volje i odluka političara. Isto tako, svako umetničko delo je javno i samim tim - politično. Ali, ovde ne govorimo u real-političkoj stvarnosti stranačkih igara bez granica, koliko o samoj prirodi ove međuzavisnosti: svaki član društva pati zbog neadekvatnog sistema. Naš performans se ne bavi menjanjem vlasti, već ukazuje na potrebu promene ukupne političke i društvene paradigme.
021: Takođe, bitan aspekt je obrazovanje, i to ne samo kao položaj žena u prosveti (koji je svakako važan), već kao "alat" koji može da donese korenite promene u našem shvatanju društva i možda doprinese da malo "poguramo" naš mali ugao sveta ka ravnopravnosti? Šta bi trebalo da se promeni u obrazovanju da se to desi?
Bogavac: Prosveta je najveći i najglomazniji sistem u društvu. Sve promene u prosveti, odražavaju se na čitavu državu i društvo. Mi verujemo da prosvetni program mora da se reformiše, da vrednosti nenasilja, rodne ravnopravnosti i promocije zdravih stilova života - moraju biti prisutne u svakoj učinionici. Verujemo da obrazovanje treba da bude “zdravo”, korisno i inspirativno. Da treba da oslobađa pojedince i da im pomogne da ostvare svoje potencijale. Ono što se događa, upravo je suprotno od toga. I zato se zalažemo za obrazovanje zasnovano na životnim veštinama, ali i za obrazovanje zasnovano na poštovanju radnih prava, svih uključenih u prosvetni sistem.
021: Da li je umetnost ta koja može da "promeni svet" i koliko je, u tom slučaju, važno da ona bude predstavljena i mejnstrim publici?
Bogavac: Ako se ovo pitanje odnosi na činjenicu da naš performans možda neće videti najšira publika - iskreno se nadamo da ćemo uspeti da dopremo dalje, od kruga posvećenih ljubitelja pozorišta i umetnosti. Volele bismo da predstavu igramo u školama… a želimo i da, nastavničke kolektive škola, nakon pogledanog performansa, pozovemo na dijalog.
Želele bismo da našu "grupu za samopomoć i podršku" proširimo, tako da se sve nastavnice, nastavnici i drugi, uključe i sa nama podele svoja iskustva. Verujemo da je dijalog početak rešavanja problema, barem na nivou osvešćivanja: koji je to problem i od kakvih odluka zavisi? "Promena sveta" je veliki i neostvarljiv cilj, ali je uvek važno na kojoj strani stojimo. Mi smo na onoj strani koja veruje u promene! I tu smo da i publiku ohrabrimo, da veruje zajedno sa nama.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 3
?
RVosha
R49
Još treba staviti akcent na idolopoklonstvo, beskičmenjaštvo i muljanje. To bi obrazovni sistem učinilo skoro savršenim.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar